Postoji jedno pitanje koje se gotovo neizbežno pojavi kada ljudima na Balkanu kažem da pripadam nezavisnoj, Continuing anglikanskoj zajednici: „Dobro, ali ko vas priznaje?“
Iza tog pitanja obično ne stoji zla namera. Naprotiv, ono je sasvim razumljivo. Na našem prostoru ljudi su navikli da o Crkvi razmišljaju kroz velike, istorijski prepoznatljive institucije. Pravoslavni vernik zna kojoj pomesnoj Crkvi pripada. Rimokatolik zna šta znači zajedništvo sa Rimom. Kada se pojavi mala anglikanska zajednica koja nije deo velike i ljudima poznate strukture, prirodno je pitati odakle dolazi, ko joj je dao pravo da postoji i zbog čega sebe uopšte naziva anglikanskom.
Kao pripadnik klera jedne takve zajednice, smatram da na ova pitanja ne treba odgovarati ni nervozno ni trijumfalistički. Ne pomaže reći: „Nama ničije priznanje nije potrebno.“ Takav odgovor možda zvuči samouvereno, ali nije naročito anglikanski. Crkva po svojoj prirodi nije privatni projekat. Zajedništvo, odgovornost, istorijski kontinuitet i odnos sa širom Crkvom jesu važni.
Ali isto tako nije tačno da jedna zajednica prestaje da bude anglikanska samo zato što nije administrativno deo Anglican Communion-a.
Tu je potrebno napraviti nekoliko razlika koje se na Balkanu često ne prave.
Anglican Communion nije isto što i čitav anglikanizam
Kada govorimo o Anglican Communion-u, govorimo o određenom zajedništvu autonomnih anglikanskih provincija koje su istorijski povezane sa Canterburyjem. To je velika i značajna svetska porodica crkava, ali ona nije organizovana poput Rimokatoličke crkve.
Canterbury nije anglikanski papa.
Ne postoji jedna centralna svetska anglikanska administracija koja na isti način kao Rim određuje postojanje svake lokalne crkvene zajednice. Anglikanske provincije su istorijski samoupravne.
Zbog toga postoje crkve koje se sasvim opravdano opisuju kao anglikanske po svom poreklu, bogosluženju i teologiji, a nisu deo formalnih struktura Anglican Communion-a.
Zato, kada neko našoj zajednici kaže:
„Niste u zajedništvu sa Canterburyjem, prema tome niste Anglikanci“,
smatram da su tu spojene dve različite tvrdnje.
Može biti potpuno tačno da neka Continuing crkva nije članica Anglican Communion-a. Ako nije, to treba jasno i pošteno reći.
Ali iz toga ne sledi automatski da ona nema nikakvo pravo na anglikanski identitet.
Pravo pitanje tada glasi:
Šta jednu crkvu zapravo čini anglikanskom?
Anglikanski identitet je više od administrativnog članstva
Za mene odgovor ne može biti samo naziv koji stavimo na tablu.
Ako bi bilo dovoljno da nekoliko ljudi registruje organizaciju, obuče liturgijsku odeću i nazove je „anglikanskom“, onda bi sam pojam anglikanstva izgubio svaki smisao.
Zato smatram da nezavisna ili Continuing anglikanska crkva mora biti spremna da pokaže svoj kontinuitet.
Pre svega, mora postojati kontinuitet vere.
Anglikanizam istorijski ispoveda hrišćansku veru sadržanu u Svetom pismu i drevnim Simvolima vere. On pripada tradiciji Nikeje, Halikidona i istorijske Crkve. Nije reč o novoj religiji nastaloj u modernom dobu.
Zatim postoji liturgijski kontinuitet. Book of Common Prayer, anglikanski Ordinal, istorijska liturgijska tradicija i specifični način na koji anglikanizam spaja reformacijsko i katoličko nasleđe predstavljaju važne elemente identiteta.
Postoji i ministerijalni kontinuitet: episkopi, prezviteri i đakoni.
A za Continuing anglikanizam posebno je važan i istorijski episkopat, odnosno apostolska sukcesija.
Međutim, upravo na tom mestu potrebno je biti oprezan.
Apostolska sukcesija nije magični lanac
U našim krugovima ponekad postoji iskušenje da na svaki prigovor odgovorimo jednim argumentom:
„Naš episkop ima apostolsku sukcesiju.“
To jeste važno, ali nije dovoljno.
Anglikanska istorija zapravo pokazuje da je pojam apostolske sukcesije mnogo složeniji.
Engleski reformatori nisu odbacili episkopat. Cranmerov reformisani Ordinal zadržao je tri istorijska reda: episkope, prezvitere i đakone. Rukopoloženje se vršilo molitvom i polaganjem ruku. Crkva Engleske nije sebe razumela kao potpuno novu zajednicu koja je u XVI veku izmislila novo sveštenstvo.
Ali Cranmer nije apostolsku sukcesiju objašnjavao na isti način na koji će je kasnije objašnjavati anglo-katolici.
Kod ranih reformatora naglasak je bio na zakonito pozvanoj službi Reči i sakramenata. Čovek ne postaje sveštenik zato što je sam sebe proglasio sveštenikom. On mora biti pozvan i postavljen od Crkve.
Richard Hooker je još snažnije branio episkopat kao drevni i apostolski crkveni poredak. Ali ni kod njega ne nalazimo jednostavnu tvrdnju da bi Crkva automatski prestala da postoji ukoliko bi se iz stvarne nužde našla bez episkopa.
Kasnije, posebno kod Caroline Divines u XVII veku, episkopat sve jasnije dobija značenje nasledstva apostolske službe.
A sa Oksfordskim pokretom i Traktarijancima u XIX veku, apostolska sukcesija dobija još snažnije sakramentalno značenje. Više se ne govori samo o istorijskom kontinuitetu crkvene organizacije, nego o prenošenju apostolske ministerijalne službe kroz episkopsko polaganje ruku.
Savremeni klasični Continuing Anglicanism uglavnom je nasledio upravo ovu kasniju, snažno anglo-katoličku interpretaciju.
Zato je za nas istorijski episkopat izuzetno važan.
Ali ako sukcesiju svedemo samo na genealogiju — „A je položio ruke na B, B na C, C na D“ — onda promašujemo njeno puno značenje.
Apostolska sukcesija mora biti i sukcesija apostolske vere.
Nije dovoljno pitati „ko je koga rukopoložio?“
Ovo je posebno važno za male nezavisne jurisdikcije.
Može postojati episkop koji poseduje uredno dokumentovanu liniju konsekracije, ali nema stvarnu crkvenu zajednicu iza sebe.
Može imati nekoliko titula, ali nijednu živu parohiju.
Može govoriti o apostolskoj sukcesiji, a da nema ozbiljno teološko obrazovanje, kanonsku odgovornost ili kolegijalni odnos sa drugim episkopima.
Ako je to sve što postoji, onda je sasvim legitimno pitati koliko je takav model zaista apostolski.
Zato smatram da se autentičnost jedne nezavisne anglikanske crkve mora proveravati šire.
Da li postoji stvarna zajednica vernika?
Da li postoji redovno bogosluženje?
Da li postoje kanoni?
Da li episkop polaže račune sinodu ili drugim episkopima?
Da li se kler ozbiljno obrazuje?
Da li postoji kateheza?
Da li se služe sakramenti?
Da li zajednica čuva hrišćansku veru ili se sve vrti oko statusa i titula?
To su ozbiljnija pitanja od pukog pregledanja episkopske genealogije.
Šta onda znači „priznata crkva“?
Kada neko kaže da naša zajednica „nije priznata“, uvek poželim da pitam:
„Priznata od koga i u kom smislu?“
Možda nije članica Anglican Communion-a.
To je jedna činjenica.
Možda nije u punom zajedništvu sa nekom pravoslavnom ili rimokatoličkom crkvom.
To je druga činjenica.
Možda nema isti zakonski status kao istorijske tradicionalne crkve u određenoj državi.
To je treće pitanje.
Možda određena crkvena zajednica ne priznaje naše svete redove.
I to je zasebno ekleziološko pitanje.
Sve ovo može biti važno. Ali ne može se sabiti u jednu maglovitu rečenicu: „Niste priznati, dakle niste Crkva.“
Tako ozbiljna teološka pitanja jednostavno ne funkcionišu.
Continuing Anglicanism nije juče izmišljen
I ovo je važno objasniti ljudima na Balkanu.
Continuing Anglicanism nije naziv koji smo mi lokalno izmislili kako bismo opravdali svoju nezavisnost.
On predstavlja istorijski pokret unutar šireg anglikanskog sveta, naročito oblikovan tokom XX veka, a posebno nakon Kongresa u St. Louisu 1977. godine.
Njegova osnovna ideja bila je jednostavna: ako postoje anglikanci koji smatraju da njihove matične crkvene institucije napuštaju određene elemente tradicionalne vere, liturgije ili crkvenog poretka, oni žele da nastave — otuda Continuing — ono što smatraju istorijskim anglikanskim nasleđem.
Moguće je raspravljati o tome da li su uvek bili u pravu.
Moguće je kritikovati njihovu fragmentaciju.
Moguće je pitati zašto postoji toliko malih jurisdikcija.
Sve su to legitimna pitanja.
Ali ne može se ozbiljno tvrditi da Continuing Anglicanism kao istorijska pojava ne postoji ili da je potpuno nepovezan sa anglikanskom tradicijom.
Na Balkanu imamo dodatni problem: ljudi očekuju „centralu“
Na našem prostoru često postoji pretpostavka da svaka ozbiljna Crkva mora imati neku udaljenu centralu kojoj lokalna zajednica administrativno pripada.
Za rimokatolika je to Rim.
Za pravoslavca postoji lokalna pomesna Crkva sa jasno određenom hijerarhijom.
Zato čovek lako pita:
„A gde je vaša centrala?“
Anglikanska istorija tu funkcioniše nešto drugačije.
Autonomija lokalnih crkava nije anomalija anglikanizma. Ona je deo njegove strukture.
To, međutim, ne znači da svaka nezavisnost automatski postaje legitimna.
Nezavisnost bez zajedništva može postati izolacija.
Autonomija bez odgovornosti može postati samovolja.
Episkop bez sinoda može postati mali autokrata.
Zato ne želim da branim nezavisni anglikanizam tako što ću tvrditi da nam niko nije potreban.
Naprotiv.
Mislim da nam je potrebno više zajedništva, više saradnje, više transparentnosti i više odgovornosti.
Ali zajedništvo nije isto što i administrativna podređenost Canterburyju.
Zašto anglikanizam uopšte ima smisla na Balkanu?
Ovo je možda pitanje koje me lično najviše zanima.
Zašto bi nekome u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji ili drugde na Balkanu uopšte bila potrebna anglikanska zajednica?
Ne mislim da je odgovor: zato da bismo od Balkanaca pravili Engleze.
Ako bi anglikanizam na Balkanu bio samo izvoz engleskih kulturnih običaja, ne bih u tome video naročit smisao.
Ali anglikanska tradicija ima jednu osobinu koja je za naš prostor veoma zanimljiva.
Ona može da spoji stvari koje se kod nas često predstavljaju kao suprotnosti.
Može biti liturgijska, a da bogosluženje bude na jeziku naroda.
Može imati episkope, sveštenike i đakone, a istovremeno snažno naglašavati autoritet Svetog pisma.
Može ozbiljno shvatati sakramente, a da ne zahteva prihvatanje svake specifične rimokatoličke dogme.
Može poštovati ranu Crkvu i crkvene oce, a istovremeno priznati potrebu Reformacije.
Može imati istorijski kontinuitet, a ipak razvijati lokalni izraz.
To je, po mom mišljenju, jedna od najzanimljivijih osobina anglikanske tradicije.
Anglikanska crkva na Balkanu ne treba da bude engleska kolonija
Ako želimo da ovde postoji ozbiljan anglikanski život, on mora biti lokalni.
Bogosluženje mora govoriti jezikom ljudi.
Kler mora razumeti kulturu u kojoj služi.
Liturgijski tekstovi moraju biti kvalitetno prevedeni.
Ljudi moraju razumeti zašto se nešto radi, a ne samo oponašati tuđe običaje.
Crkvena umetnost, muzika i pastoralni život treba da nastanu u realnom balkanskom okruženju.
Ne treba praviti malu Englesku u Srbiji.
Treba graditi anglikansku crkvenu zajednicu koja je istovremeno potpuno lokalna.
To je, uostalom, u skladu sa samom anglikanskom istorijom. Anglikanske crkve širom sveta nisu ostale kopije Church of England. Razvile su sopstvene lokalne oblike.
Zašto bi Balkan bio izuzetak?
Šta onda odgovaram kada mi kažu: „Niste legitimni“?
Ne odgovaram:
„Mi smo legitimni zato što smo tako odlučili.“
Ne odgovaram ni:
„Imamo sukcesiju, zato je diskusija završena.“
Radije kažem:
Pogledajte šta verujemo.
Pogledajte našu liturgiju.
Pogledajte naš odnos prema Svetom pismu i Simvolima vere.
Pogledajte naše svete redove.
Pogledajte istoriju našeg episkopata.
Pogledajte naše kanone.
Pogledajte imamo li stvarne zajednice ili samo titule.
Pogledajte način na koji obrazujemo kler.
Pogledajte kako služimo ljudima.
A onda donesite zaključak.
Ako je kritika konkretna, želim da je čujem.
Ako neko kaže da postoji problem u određenoj liniji sukcesije, hajde da pregledamo dokumentaciju.
Ako tvrdi da neka doktrina nije anglikanska, hajde da je uporedimo sa istorijskim formularima.
Ako smatra da je naš kanonski poredak slab, to je pitanje o kojem vredi razgovarati.
Ali rečenica:
„Niste na Canterburyjevoj listi, prema tome niste Anglikanci“
nije dovoljno ozbiljan argument.
Legitimnost se ne dokazuje samo papirima
Na kraju, verujem da će pitanje naše legitimnosti na Balkanu biti rešeno manje polemikama, a više onim što budemo postali.
Ako budemo mala grupa opsednuta titulama, jurisdikcijama i episkopskim genealogijama, ljudi će imati dobar razlog da budu sumnjičavi.
Ako budemo pokušavali da se predstavimo kao nešto što institucionalno nismo, izgubićemo poverenje.
Ako nam „nezavisnost“ postane izgovor da nikome ne polažemo račune, onda će i sama naša anglikanska tvrdnja postati problematična.
Ali ako izgradimo zajednice u kojima se ozbiljno propoveda Hristos, dostojanstveno služe sakramenti, proučava Sveto pismo, čuva istorijska vera, obrazuje kler, pomaže ljudima i razvija odgovoran episkopsko-sinodalni život, onda pitanje „ko vas priznaje?“ više neće imati istu snagu.
Ne zato što priznanje postaje nevažno.
Nego zato što će postojati nešto stvarno što treba priznati.
Kao sveštenik jedne nezavisne Continuing anglikanske zajednice, ne želim da tvrdim da je svaka nezavisna crkva legitimna samo zato što sebe naziva anglikanskom. Takav kriterijum bio bi besmislen.
Ali isto tako ne prihvatam tvrdnju da je Canterbury jedini mogući izvor anglikanskog identiteta.
Anglikanski identitet počiva na širem nasleđu: apostolskoj veri, Svetom pismu, istorijskim Simvolima vere, sakramentalnom životu, liturgijskoj tradiciji, istorijskom episkopatu i stvarnom crkvenom zajedništvu.
Na nama je da pokažemo da to nasleđe nismo samo nasledili na papiru.
Moramo da ga živimo.
I možda je upravo to najbolji odgovor koji možemo dati Balkanu.