Napomena: Ovaj tekst ne predstavlja poziv da neko promeni svoju crkvenu pripadnost niti tvrdnju da je jedan izbor bolji od drugog. Reč je o ličnom razmišljanju o tome zbog čega mi je, među različitim anglikanskim mogućnostima, bliži jedan određeni pristup crkvenom životu.
Kada se govori o različitim anglikanskim zajednicama, često se postavlja pitanje koja je „prava“, „priznata“ ili „najbliža istorijskom anglikanizmu“.
Vremenom sam, međutim, shvatio da moje pitanje nikada nije postalo:
„Ko ima najviše priznanja?“
nego:
„Gde prepoznajem način razmišljanja o Crkvi koji mi je najbliži?“
U tom smislu, od zajednica o kojima sam ranije razmišljao i pisao, meni je lično bliža Slobodna protestantska episkopalna crkva Engleske (FPEC).
Ne zato što smatram da je ona bolja od drugih.
Ne zato što verujem da je jedina koja čuva kontinuitet.
I ne zato što mislim da drugi greše.
Razlog je jednostavniji.
Kod ovakvog pristupa crkvenosti prepoznajem nekoliko stvari koje su meni lično važne.
Pre svega, važan mi je osećaj da identitet crkve ne počiva prvenstveno na pitanju spoljnog priznanja.
Naravno da priznanje može imati svoj značaj.
Ali za mene ono nije prvo pitanje.
Važnije mi je pitanje:
Da li ova zajednica zna ko je i zašto postoji — čak i onda kada ne traži potvrdu spolja?
Privlači me i ideja da crkveni kontinuitet ne mora nužno biti zasnovan isključivo na institucionalnoj veličini ili pripadanju većim strukturama.
U takvom pristupu vidim određenu slobodu, ozbiljnost i mir.
Privlači me i utisak da ovakve zajednice ne grade svoj identitet prvenstveno kroz stalnu potrebu za spoljnom potvrdom.
To ne znači da odbacuju druge.
Niti da smatraju da nikada ne mogu stupiti u bliže odnose sa drugim crkvama.
Ali njihov identitet ne počinje od pitanja potvrde spolja.
Istovremeno, potpuno razumem da neko drugi može misliti drugačije.
Neko će reći da je važnija institucionalna stabilnost.
Neko da je važnije puno opštenje.
Neko da je važnija veća zajednica ili šira međunarodna povezanost.
I razumem te argumente.
Čak mislim da su za mnoge ljude potpuno opravdani.
Ali to ne znači da moraju biti i moji.
Mogu da poštujem nečiji izbor, a da ne osećam potrebu da ga sledim.
Isto tako, mogu da očekujem da neko poštuje moj izbor bez potrebe da ga prihvati.
Ne osećam potrebu da druge zajednice omalovažavam, proglašavam nepriznatim, nepostojećim ili manje crkvenim samo zato što njihov put nije moj.
Iskreno govoreći, ne smatram da takav način govora doprinosi ozbiljnom crkvenom razgovoru.
Razumem da postoje ljudi koji smatraju da se crkvenost može meriti prvenstveno spoljnim priznanjem ili institucionalnim položajem.
To je njihovo pravo i nemam problem da takav stav postoji.
Ipak, ponekad se stiče utisak da se u pojedinim raspravama više energije ulaže u određivanje ko „nema pravo da postoji“ nego u pitanje kako živeti sopstvenu veru.
Meni takav način razmišljanja nikada nije delovao naročito blisko.
Možda je nekome važnije pitanje:
„Ko je priznat?“
Meni je važnije pitanje:
„Gde prepoznajem istinitost, mir i doslednost?“
Ne doživljavam anglikansku tradiciju kao stvar koja se iscrpljuje u jednoj administrativnoj ili institucionalnoj strukturi.
Istorijski gledano, ona je složenija, šira i bogatija od jednog modela ili jednog centra.
Zbog toga ne očekujem da svi dele moj izbor.
Ali isto tako ne osećam potrebu da svoj izbor opravdavam time što ću osporavati tuđi.
Ako neko smatra da je moj put pogrešan — poštujem njegovo pravo da tako misli.
Isto pravo ostavljam sebi da mirno nastavim svojim putem.
Zaključak
Na kraju, moje pitanje nije:
„Ko ima pravo da postoji?“
nego:
„Gde prepoznajem način crkvenog života koji mogu iskreno da prihvatim i živim?“
Zbog toga svoj izbor ne doživljavam kao odgovor protiv nekoga, već kao odgovor na pitanje gde lično prepoznajem prostor u kome mogu da živim svoju veru.
Poštovanje tuđeg izbora ne traži od mene da promenim svoj, kao što ni moj izbor ne umanjuje pravo drugih da izaberu drugačije.
Mogućnost da neko vidi stvari drugačije ne doživljavam kao pretnju svom izboru. Naprotiv — uverenje koje traži poništenje drugog da bi opstalo, možda nikada nije bilo dovoljno sigurno u sebe.
Petrović, mr Petar