Danas sam, na praznik Pedesetnice, uhvatio sam sebe kako razmišljam o jednoj sasvim drugačijoj temi od one koju bismo možda očekivali na ovakav dan.

Možda bi neko očekivao tekst o govoru u jezicima, apostolima, sili Duha, nastanku Crkve i velikoj propovedi apostola Petra. I sve to svakako jeste srž današnjeg praznika. Međutim, dok su mi u mislima odzvanjali odlomci koje smo danas čitali u crkvi, nisam mogao da potisnem jednu sasvim praktičnu misao koja mi se neprestano vraćala.

Koliko smo mi hrišćani postali neverovatno dobri u prepoznavanju problema, ali smo istovremeno nedovoljno spremni da budemo deo rešenja?

Ranije ovih dana sam naišao na sponzorisanu reklamu za jednu fondaciju koja me je iskreno uznemirila. Ne zato što je ova reklama bila loša. Naprotiv. Sve ono što je u njoj opisano je delovalo korisno, lepo, društveno odgovorno. I upravo to me je najviše uznemirilo.

Nekako je logično da otvoreno zlo barem umeš da prepoznaš. Ono retko pokušava da se pretvara da je nešto drugo. Ali ono što dolazi lepo obučeno, sa osmehom, sa jezikom društvene odgovornosti i brigom za zajednicu, to je mnogo teže prepoznati.

Da se razumemo, ne pišem ovo da bih prozivao bilo koga konkretno. Nisu imena važna. Važan je obrazac koji je sada postao toliko očigledan, ali zanemaren.

Živimo u vremenu u kojem destruktivni sistemi često nauče da izgledaju plemenito. Ono što hrani prazninu, zavisnost, impulsivnost i beg od stvarnosti često ume da se predstavi kao nešto korisno, progresivno i društveno poželjno. I upravo to me je uznemirilo.

Ipak, nije to jedino što mi je teško palo, već mi je po gledanju te reklame palo na pamet jedno mnogo neprijatnije pitanje.

A šta nudimo mi?

Ako ćemo iskreno, hrišćani su uglavnom dobri dijagnostičari. Umemo vrlo brzo i dobro da prepoznamo greh. Umemo da govorimo o njegovim posledicama. Umemo da objasnimo kako određeni obrasci ponašanja razaraju čoveka, porodicu i zajednicu.

Međutim, da li smo jednako dobri lekari?

Jer nije dovoljno reći nekom mladom čoveku da nešto nije dobro. Nije dovoljno samo izgovoriti reč porok i očekivati da je time posao završen.

Ako čoveku kažeš gde ne treba da traži život, a ne pokažeš mu gde ga može pronaći, šta si zapravo uradio?

Retko ko zapravo traži propast radi same propasti. Mladi ne traže destrukciju zato što ih ona privlači kao takva. Mnogo češće u tom skrivenom samouništenju traže nešto sasvim drugo, mladi žele uzbuđenje, pripadnost, osećaj da nešto kontrolišu, nadu da se život može promeniti, traže beg od praznine, tišine, bola.

Traže da makar na kratko osete da su živi.

I upravo tu mi današnja Pedesetnica zvuči neverovatno aktuelno.

U Delima apostolskim ne susrećemo grupu heroja koji su puni samopouzdanja i jasne strategije. Susrećemo ljude koji čekaju. Ljude koji ne znaju tačno šta dalje činiti i ljude koji su do nedavno bili zaključani u strahu.

Ali onda dolazi Duh Sveti.

Kao vetar.

Kao oganj.

Kao život.

I zanimljivo je koliko naš svet i danas očajnički traži neku vrstu te iste vatre.

Adrenalin. Udar emocije. Trenutno uzbuđenje. Brzu promenu. Nešto što će preseći monotoniju i učiniti da čovek makar na trenutak oseti da je živ.

Ipak, ogroman problem leži u tome što svet često nudi lažnu vatru.

Plamen koji kratko greje, a dugo spaljuje.

Pedesetnica nas podseća da postoji drugačija vatra. Ne ona koja čoveka troši, nego ona koja ga obnavlja. Zato meni lično jedan stih (30. stih) iz današnjeg čitanja psalma 104 nosi posebnu težinu: „Kad dah svoj pošalješ, oni nastaju i tako obnavljaš lice zemlji.“ (Čarnić)

Ovo je fascinantna slika. Ne samo duhovne utehe i religioznog iskustva. Nego stvarne obnove sveta.

Ako verujemo da Duh Božiji obnavlja, onda naš odgovor na destruktivne obrasce ne može biti samo osuda.

Naš odgovor ne sme biti samo osuda već treba biti alternativa. Moramo biti zajednica u kojoj čovek zaista može da vidi da postoji drugačiji život. Da budemo zajednica u kojoj Duh Božiji zaista obnavlja čoveka.

Današnje čitanje iz prve poslanice apostola Pavla vernima u Korintu (1. Korinćanima 12:3b-13) nas podseća da nas isti taj Duh Pedesetnice uvodi u jedno telo. Drugim rečima, Duh ne pravi izolovane pojedince već gradi zajednicu.

A zar nije upravo to ono što mnogima danas najviše nedostaje? Jer mnogi poroci zapravo prodaju imitaciju zajedništva. Prodaju pripadnost bez ljubavi, uzbuđenje bez smisla, lažnu nadu i bekstvo u „slobodu“ koja vodi u ropstvo.

Zato sada sebe, i nas hrišćane pitam – šta je to što mi gradimo? Jer očigledno je šta osuđujemo.

Da li imamo mesta gde mladi mogu da pripadaju bez pretvaranja? Imamo li prostore gde neko može da bude saslušan pre nego što bude etiketiran? Imamo li dovoljno stvarnog života u našim zajednicama da neko poželi da živi ono što propovedamo?

I na kraju nas sve ovo dovodi do teksta iz Jevanđelja. (Jevanđelje po Jovanu 20:19-23).

Ovaj tekst nas vraća na dan Hristovog vaskrsenja kada su se učenici okupili i vrata prostorije su bila zaključana. Iz straha od judejskih vlasti. Koliko je ovo zapravo slika našeg vremena.

Koliko ljudi baš danas živi upravo tako – zaključani u sopstvene strahove. Ne one koji su vidljivi i lako uočljivi, nego koji su skriveni duboko iznutra. Mnogi su danas zaključani u strahu od odbačenosti, u stidu, anksioznosti, beznađu, praznini.

A Isus svojim učenicima ne dolazi sa osudom, niti ih prekoreva jer se plaše, već dolazi i kaže: „Mir vam.”

I upravo ovo je najlepši odgovor na celu ovu priču.

Hrišćanski odgovor na ranjeni svet ne može biti samo moralna analiza već je neophodno da bude prisustvo. Hrišćani treba da budu mironosci, da izgovaraju istinu u ljubavi, ali i da žive kao zajednica koja ne služi samo tome da govori šta nije dobro, nego i da pokaže šta jeste život.

Nije najveći problem našeg vremena to što svet nudi loše alternative već što Crkva ponekad zaboravi da ponudi dobru.

Na današnji praznik se, stoga, ne pitam samo da li umemo da prepoznamo tamu. Zanima me nešto drugo.

Da li smo mi zajednica dovoljno ispunjena Svetim Duhom da ljudi u nama zaista prepoznaju svetlo Jevanđelja?

Vaš u Gospodu,

Slobodan