Predstojeći sastanak poglavara Anglikanske zajednice, u svetlu odluka GAFCON-a i sve dubljih neslaganja između Kenterberija i Crkava Globalnog juga, mogao bi pokazati ne samo koliko je svetski anglikanizam podeljen već i da li je zajednička budućnost još moguća.
19. oktobar 2026.
Kada se od 28. februara do 5. marta 2027. godine u Johanesburgu budu okupljali poglavari Crkava Anglikanske zajednice, pažnja crkvene javnosti neće biti usmerena samo na teme njihovih razgovora, već i na jedno mnogo osetljivije pitanje: ko će se odazvati pozivu nadbiskupice Kenterberija, a ko će odlučiti da ostane kod kuće?
Biće to prvi zvanični sastanak anglikanskih poglavara pod predsedavanjem Sare Malali (Sarah Mullally), nove nadbiskupice Kenterberija, i prvi takav susret od zasedanja održanog u Rimu 2024. godine. Domaćin će biti Anglikanska crkva Južne Afrike, na čelu sa nadbiskupom Kejptauna Tabom Makgobom (Thabo Makgoba).
Međutim, Johanesburg dolazi u trenutku kada se anglikanski svet suočava sa možda najozbiljnijom krizom svog identiteta, autoriteta i međusobnog zajedništva u novijoj istoriji.
Ono što je svojevremeno izgledalo kao teološki spor između konzervativnijih i liberalnijih anglikanskih provincija danas sve više poprima obrise institucionalnog razdvajanja. Pitanja ljudske seksualnosti, istopolnih zajednica i autoriteta Svetog pisma ostaju u središtu neslaganja, ali se sukob više ne završava na njima.
Danas se postavlja mnogo temeljnije pitanje: ko ima pravo da govori u ime svetskog anglikanizma i na čemu se zapravo zasniva jedinstvo Anglikanske zajednice?
GAFCON: Od protivljenja do stvaranja novih struktura
Prelomni trenutak dogodio se 16. oktobra 2025. godine, kada je GAFCON, pokret konzervativnih anglikanaca osnovan 2008. godine, objavio deklaraciju kojom je osporio autoritet tradicionalnih institucija Anglikanske zajednice.
Njegovi predstavnici tada su poručili da nisu oni napustili Anglikansku zajednicu, već da upravo oni predstavljaju kontinuitet njenog istorijskog, biblijskog i reformacijskog identiteta.
Ovaj stav dobio je mnogo konkretniji oblik u martu 2026. godine, na velikom okupljanju GAFCON-a u Abudži, glavnom gradu Nigerije.
Na tom skupu ustanovljen je Globalni anglikanski savet (Global Anglican Council), na čije je čelo izabran arhiepiskop Laurent Mbanda iz Ruande. Time je napravljen značajan korak ka uspostavljanju paralelnih struktura globalnog anglikanskog rukovođenja.
Još važnija bila je odluka da nosioci vodećih funkcija u novim strukturama ne treba da učestvuju na budućim sastancima poglavara koje saziva nadbiskup Kenterberija, kao ni na Lambeth konferenciji i zasedanjima Anglikanskog konsultativnog saveta.
Drugim rečima, GAFCON više ne insistira prvenstveno na reformi postojećih institucija iznutra. On nastoji da izgradi drugačiji okvir crkvenog zajedništva, zasnovan na zajedničkom ispovedanju vere, naročito onako kako je izraženo u Jerusalimskoj deklaraciji iz 2008. godine.
U saopštenju objavljenom 16. oktobra 2026. godine, povodom godišnjice prethodne deklaracije, Mbanda je dodatno naglasio da je vreme institucionalnih pregovora sa strukturama predvođenim Kenterberijem prošlo.
Takva poruka, objavljena samo nekoliko meseci pre Johanesburga, teško ostavlja prostor za očekivanje brzog pomirenja.
Ipak, postoji jedna važna razlika koju ne treba zanemariti. GAFCON formalno ne prihvata tvrdnju da stvara novu, odvojenu Anglikansku zajednicu. Njegovi predstavnici smatraju da obnavljaju istorijsko anglikansko zajedništvo, dok institucije povezane sa Kenterberijem i dalje funkcionišu kao međunarodni okvir većine zvanično priznatih anglikanskih provincija.
Upravo u toj suprotstavljenosti dva razumevanja zajedništva leži suština današnje krize.
Ko će doći u Johanesburg?
Iako zvaničan spisak potvrđenih učesnika još nije objavljen, postoje ozbiljni razlozi da se očekuje odsustvo nekih od najuticajnijih poglavara afričkog i latinoameričkog anglikanizma.
Među njima se posebno izdvajaju Henri Ndukuba (Henry Ndukuba), poglavar Anglikanske crkve Nigerije, Stiven Kazimba (Stephen Kaziimba), poglavar Anglikanske crkve Ugande, i Enrike Lago (Enrique Lago), poglavar Anglikanske crkve Čilea.
Sva trojica učestvuju u rukovodstvu Globalnog anglikanskog saveta, čija je zvanična politika distanciranje od institucija koje predvodi Kenterberi.
Zbog toga bi njihov dolazak u Johanesburg predstavljao značajnu promenu dosadašnjeg kursa. Njihovo odsustvo je, prema sadašnjem stanju, znatno verovatnije, iako pojedinačna odbijanja poziva još nisu javno potvrđena.
Posebno zanimljiva situacija postoji u Ruandi.
Laurent Mbanda, predsedavajući Globalnog anglikanskog saveta, završava službu poglavara Anglikanske crkve Ruande. Za njegovog naslednika izabran je episkop Manase Gahima (Manasseh Gahima), čije je ustoličenje predviđeno za 25. oktobar 2026. godine.
Upravo će stav novog ruandskog poglavara prema pozivu iz Kenterberija predstavljati jedan od pokazatelja da li će se dosadašnja politika institucionalnog distanciranja nastaviti bez izuzetaka.
Treba, međutim, praviti razliku između ličnih funkcija u GAFCON-ovom rukovodstvu i formalnih odluka pojedinačnih crkvenih provincija. Nije svaka konzervativna provincija u istom kanonskom položaju, niti je svako neslaganje sa Kenterberijem automatski isto što i prekid svih institucionalnih odnosa.
Zato pitanje prisustva ne treba svoditi na jednostavnu podelu između pristalica i protivnika Kenterberija.
Globalni jug nije jedinstven
Jedna od najvažnijih činjenica, koja se često gubi u raspravama o anglikanskoj krizi, jeste da konzervativni anglikanski svet nije jedinstven u pogledu strategije.
Pored GAFCON-a postoji i Udruženje anglikanskih crkava Globalnog juga (Global South Fellowship of Anglican Churches – GSFA).
Ovo udruženje zastupa tradicionalno razumevanje biblijskog autoriteta, braka i crkvenog učenja, ali je pokazalo veću spremnost da učestvuje u postojećim institucijama Anglikanske zajednice.
To se naročito videlo na devetnaestom zasedanju Anglikanskog konsultativnog saveta, održanom od 28. juna do 4. jula 2026. godine u Belfastu.
Predstavnici devet provincija povezanih sa GSFA učestvovali su na tom zasedanju. Među prisutnima bili su i nadbiskup Sami Šehata (Samy Shehata) iz Aleksandrije i nadbiskup Titus Čung (Titus Chung) iz Jugoistočne Azije.
Njihovo učešće, međutim, nije značilo da su doktrinarna neslaganja prevaziđena.
Naprotiv, predstavnici GSFA odlučili su da ne učestvuju u zajedničkom evharistijskom opštenju, smatrajući da su postojeće razlike u crkvenom učenju previše ozbiljne da bi se mogle zanemariti.
Time je poslata jasna poruka: moguće je učestvovati u zajedničkim razgovorima, a istovremeno otvoreno priznavati da je puno crkveno zajedništvo ozbiljno narušeno.
Upravo bi ovakav pristup mogao biti presudan za Johanesburg.
Poglavari poput Džastina Badija Arame (Justin Badi Arama) iz Južnog Sudana, predsedavajućeg GSFA, kao i Sami Šehata i Titus Čung, mogli bi imati značajnu ulogu ukoliko se odazovu pozivu.
Njihovo prisustvo još nije potvrđeno, ali bi omogućilo da se glas teološki konzervativnog Globalnog juga čuje unutar samog sastanka, a ne samo kroz saopštenja organizacija koje su odlučile da se od njega distanciraju.
Sara Malali i izazov autoriteta Kenterberija
Za nadbiskupicu Saru Malali Johanesburg će predstavljati prvi veliki međunarodni ispit njenog crkvenog rukovođenja.
Njeno stupanje na čelo Kenterberijske nadbiskupije dogodilo se u posebno osetljivom trenutku. Ona je prva žena na toj dužnosti, ali otpor dela konzervativnog anglikanskog sveta ne odnosi se samo na pitanje ženskog episkopata.
Za GAFCON su posebno sporne promene u pojedinim anglikanskim Crkvama koje se odnose na seksualnu etiku, kao i uloga Kenterberija u njihovom prihvatanju ili tolerisanju.
Malali zato ne nasleđuje samo ugledan istorijski položaj. Ona nasleđuje instituciju čiji međunarodni moralni i crkveni autoritet značajan deo anglikanskog sveta otvoreno osporava.
Istovremeno, bilo bi pogrešno pretpostaviti da se svaki konzervativni anglikanac protivi njenoj službi iz istih razloga ili sa istim intenzitetom.
Za pojedine Crkve ključno pitanje jeste doktrina. Za druge je to i način donošenja odluka, neravnomerna raspodela uticaja ili osećaj da se stavovi brojnih afričkih i azijskih anglikanaca ne uvažavaju dovoljno.
Ovo poslednje pitanje posebno je došlo do izražaja na zasedanju u Belfastu, kada je GSFA izrazio zabrinutost što nijedan afrički kandidat nije izabran u Stalni odbor Anglikanskog konsultativnog saveta.
Takav ishod ima naročitu simboličku težinu u trenutku kada je Afrika postala jedno od najvažnijih središta svetskog anglikanizma.
Zbog toga izbor Johanesburga za mesto narednog susreta nije bez značaja.
Anglikanski poglavari okupljaju se na afričkom kontinentu, u Crkvi koja ima sopstveno iskustvo društvenih podela i pomirenja. Ipak, postoji mogućnost da neki od najuticajnijih afričkih poglavara na tom sastanku ne budu prisutni.
Bio bi to upečatljiv paradoks savremenog anglikanizma.
Mogu li predlozi Najrobi–Kairo ponuditi izlaz?
Jedna od važnih tema Johanesburga biće nastavak razmatranja predloga Najrobi–Kairo (The Nairobi–Cairo Proposals).
Ovaj dokument nastao je kao pokušaj da se pronađe novi način funkcionisanja Anglikanske zajednice, uz priznavanje postojećih razlika među njenim Crkvama.
Predlozi uključuju redefinisanje načina na koji se opisuje zajedništvo anglikanskih provincija i šire učešće različitih regionalnih predstavnika u globalnom rukovođenju.
Na zasedanju ACC-19 u Belfastu odlučeno je da o ovim pitanjima bude nastavljen dijalog tokom naredne tri godine.
Za pristalice tog procesa ovo predstavlja priliku da se očuva zajednički crkveni život bez nametanja potpune uniformnosti autonomnim provincijama.
Za GAFCON, međutim, takav pristup ne rešava osnovni problem: pitanje granica zajedništva u veri.
Drugim rečima, jedna strana nastoji da pronađe način da Crkve nastave zajednički put uprkos ozbiljnim razlikama. Druga smatra da bez saglasnosti oko temeljnih pitanja vere takav zajednički put postaje teološki neodrživ.
Zato se čini da institucionalna reforma, ma koliko bila pažljivo pripremljena, neće sama po sebi rešiti postojeću krizu.
Ovde se ne radi samo o različitim administrativnim modelima, nego o različitim shvatanjima same prirode Crkve.
Tri moguća ishoda
Johanesburg bi mogao doneti nekoliko različitih rezultata.
Najverovatniji je da sastanak bude održan uz odsustvo dela poglavara povezanih sa GAFCON-om, dok prisutni nastave razgovore o misiji, crkvenom jedinstvu, međunarodnim krizama i reformi zajedničkih institucija.
Takav ishod omogućio bi nastavak rada Anglikanske zajednice, ali bi istovremeno potvrdio da njene postojeće strukture više ne okupljaju sve nekadašnje učesnike na isti način.
Druga mogućnost jeste da u Johanesburgu snažniju ulogu preuzmu poglavari GSFA, pokušavajući da izgrade prostor za dijalog između Kenterberija i konzervativnog Globalnog juga.
To ne bi automatski donelo pomirenje, ali bi moglo otvoriti ozbiljniju raspravu o teološkim pitanjima koja su godinama ostajala nerešena.
Treća mogućnost, trenutno najmanje verovatna, jeste određeno približavanje GAFCON-u.
Za takav razvoj događaja bila bi potrebna značajna promena u odnosima, naročito nakon odluka donetih u Abudži i jasnog odbacivanja institucionalnih pregovora sa Kenterberijem u oktobru 2026. godine.
Ipak, istorija crkvenih odnosa pokazuje da se kontakti ponekad nastavljaju i onda kada javne izjave ostavljaju malo prostora za kompromis.
Zbog toga nijedan ishod ne treba smatrati unapred odlučenim.
Johanesburg kao ogledalo anglikanske budućnosti
Najveći izazov predstojećeg sastanka možda neće biti usvajanje zajedničkih rezolucija.
Biće to suočavanje sa činjenicom da se anglikanski svet sve teže može opisati kao jedinstvena međunarodna crkvena porodica okupljena oko jednog istorijskog centra.
Kenterberi i dalje ostaje simbol dugog istorijskog kontinuiteta i važna tačka povezivanja brojnih anglikanskih Crkava.
GAFCON, s druge strane, sve odlučnije insistira na tome da autentično anglikansko zajedništvo ne proizlazi prvenstveno iz institucionalne pripadnosti, već iz zajedničkog ispovedanja apostolske vere.
GSFA nastoji da između tih pozicija očuva mogućnost delovanja unutar postojećih struktura, bez odustajanja od svojih teoloških uverenja.
Pred svetskim anglikanizmom tako se pojavljuje neobična situacija: svi govore o jedinstvu, ali pod tim pojmom ne podrazumevaju isto.
Za jedne je jedinstvo sposobnost različitih Crkava da ostanu u zajedništvu uprkos neslaganjima.
Za druge je jedinstvo moguće samo onda kada postoji dovoljno jasno zajedničko ispovedanje vere.
Ovakve razlike teško se mogu ukloniti diplomatskim formulacijama ili administrativnim kompromisima.
Zbog toga Johanesburg neće biti važan samo po tome koliko će poglavara prisustvovati sastanku, niti po broju usvojenih dokumenata.
Njegov stvarni značaj meriće se time da li će učesnici uspeti da ponude uverljiv odgovor na pitanje kako Anglikanska zajednica vidi vlastitu budućnost.
Jer ukoliko deo njenog članstva više ne priznaje autoritet zajedničkih institucija, dok drugi deo ostaje u njima samo uz ozbiljne rezerve, tada problem više nije samo unutrašnja nesaglasnost.
To postaje pitanje samog identiteta zajednice.
Možda zato Johanesburg 2027. neće biti mesto na kojem će se anglikanska podela dogoditi. Ona je već duboko prisutna.
Ali mogao bi postati mesto na kojem će se pokazati da li je još moguće obnoviti zajedništvo — ili će svetski anglikanizam morati da prihvati da njegova istorijska porodica već živi u različitim institucionalnim stvarnostima.
A tada će pitanje ko je došao u Johanesburg, a ko nije, imati mnogo dublje značenje od običnog protokolarnog spiska učesnika.