Kako ostati dosledan Jevanđelju, a biti deo ovoga sveta? Kako živeti u svetu, a ne biti od sveta?
Mnogi se poslednjih godina pitaju imaju li hrišćani mesta u zbivanjima ovoga sveta, a pogotovo u političkim događajima naše zemlje. Ima onih koji žustro zagovaraju da hrišćani treba potpuno da odvoje svetovno od crkvenog, ali i onih koji govore da Crkva treba da bude potpuno uključena u svetovno.
I jedni i drugi prepoznaju nešto važno. Prvi nastoje da sačuvaju Crkvu od političke zloupotrebe, a drugi da sačuvaju njenu odgovornost prema ljudima među kojima postoji. Ipak, oba pristupa zahtevaju jasnu razliku: šta se odvaja od čega i kako Crkva treba da bude uključena?
Jer nije isto odvojiti Crkvu od države i odvojiti veru od života. Niti je isto govoriti o društvenoj odgovornosti Crkve i vezati Jevanđelje za jednu stranku, pokret ili političku ličnost.
Crkva nije samo institucija, iako jeste uređena i ima svoj institucionalni oblik. Ona je pre svega telo Hristovo, sačinjeno od mnogih članova koje Hristos sjedinjuje sa sobom i međusobno. Njeno postojanje ne počinje državnim priznanjem, niti se njen smisao iscrpljuje u pravnom položaju koji ima.
Ali ljudi koji pripadaju Crkvi istovremeno žive u konkretnim državama, gradovima, selima i porodicama. Imaju dokumenta, plaćaju račune, rade, školuju decu, koriste zdravstvenu zaštitu i snose posledice odluka koje se donose u društvu.
Svakom čoveku pripadaju ljudska prava na osnovu njegovog ljudskog dostojanstva. Od njih treba razlikovati građanska i politička prava povezana sa državljanstvom i pravnim uređenjem određene zemlje. Za hrišćanina, međutim, dostojanstvo čoveka ima još dublji temelj: čovek je stvoren po Božijem liku. Država ima odgovornost da to dostojanstvo poštuje i štiti.
Zato čovek od rođenja nije izvan društva. Njegov život od početka postoji u odnosima koji nose određena prava, obaveze i odgovornosti. U demokratski uređenom društvu tome pripada i mogućnost učestvovanja u javnom životu.
Ako Crkvu posmatramo iz društvenog ugla, vidimo i zajednicu građana koji dele veru, usmerenje i određene ciljeve. Ipak, ona je više od udruženja okupljenog oko zajedničkog interesa. Njen temelj je Hristos, a njeno poslanje proizlazi iz njegove volje.
Crkva se vodi unutrašnjim načelima vere i života koja nisu istovetna državnim zakonima. Hrišćansko nasleđe je u različitim istorijskim okolnostima uticalo na oblikovanje pravnih i moralnih shvatanja. To, međutim, ne znači da su državni zakoni i hrišćanska etika isto, niti da je sve što je zakonito ujedno pravedno pred Bogom.
Crkva i država zato imaju različite odgovornosti i različite granice autoriteta. Ta razlika ne ukida njihov susret u životima istih ljudi. Postoji jasna veza između njih, jer ono što se događa u društvu pogađa i ljude koji nedeljom dolaze na bogosluženje.
Šta nam je onda činiti u situacijama poput onih kroz koje prolaze građani Srbije?
Mislim da treba početi od lične odgovornosti. Kao što niko ne može da veruje i pokaje se umesto nas, tako niko ne može u potpunosti da preuzme našu odgovornost za odluke koje donosimo. Spasenje nas uvodi u zajednicu, u telo Hristovo, ali nas ne oslobađa ličnog odgovora Bogu.
Isto tako, građanska odgovornost jeste lična, ali njene posledice nisu samo naše. Odluke koje donosimo, kao i one koje izbegavamo da donesemo, mogu uticati na naše komšije, decu, stare, bolesne i ljude koje nikada nećemo upoznati.
Svako od nas donosi odluku hoće li se pokoravati Božijoj volji. Tako donosi i odluke o tome kako će koristiti svoja građanska prava. Ali hrišćanska sloboda uvek sa sobom nosi pitanje odgovornosti: šta moj izbor čini mom bližnjem? Da li mu služi? Da li doprinosi istini, pravdi i miru?
Reći da smo mi hrišćani „stvoreni za Carstvo” izražava važnu istinu o našoj konačnoj pripadnosti i nadi. Međutim, ako iz toga izvedemo zaključak da ne treba ni u šta da budemo uključeni u ovoj zemlji, lako možemo skliznuti u idealizam koji zanemaruje stvarne ljude i njihove potrebe.
Primenjen dosledno, takav zaključak doveo bi u pitanje i naše učešće u drugim oblastima društva. Zašto bismo onda bili sudije, advokati, lekari, policajci, inženjeri ili profesori? Sve te službe postoje unutar društvenog poretka i utiču na zajednički život.
Sudija koji pošteno sudi, lekar koji savesno leči i profesor koji odgovorno poučava mogu upravo kroz svoj poziv da služe Bogu i bližnjima. Isto pitanje odgovornosti ne prestaje kada dođemo do građanskog i političkog života.
Isus u svojoj molitvi za učenike kaže: „Ne molim te da ih uzmeš sa sveta, već da ih sačuvaš od Zloga. ” (Jovan 17,15). Nekoliko stihova kasnije govori o njihovom poslanju u svet (Jovan 17,18). U toj molitvi zajedno stoje naša prisutnost u svetu i potreba da budemo sačuvani od zla. Poslati smo među ljude, a naša vernost pripada Hristu.
S druge strane, nije dobro reći da smo pre svega građani, a tek onda hrišćani. Ako svoj identitet u Hristu stavljamo na drugo mesto, onda dopuštamo da nešto drugo određuje granice naše poslušnosti njemu.
Mi živimo kao građani ove zemlje, ali i tu pripadnost razumemo u svetlu pripadnosti Hristu. Zato nijedna stranka, vlast, opozicija ili politička ideja nema pravo na našu bezuslovnu odanost. Svaki politički stav koji zauzmemo ostaje podložan sudu Jevanđelja, uključujući i stavove koji su nam najbliži.
Obavljati građansku dužnost ne znači biti protiv Hrista. To može biti deo odgovornosti na koju nas podsećaju njegove reči: „Onda, dajte caru carevo, a Bogu Božije.” (Matej 22,21). Plaćamo porez, prijavljujemo imovinu, brinemo o okolini i učestvujemo u životu zajednice.
Ipak, „caru carevo” ima svoju granicu. Car nije Bog i nema pravo da zauzme njegovo mesto. Zato uz ove Hristove reči treba čuti i apostolsko svedočanstvo: „Bogu se treba više pokoravati nego ljudima. ” (Dela apostolska 5,29).
Građanska odgovornost zato može da obuhvati i mirno protivljenje nepravdi, odbijanje laži, ukazivanje na zloupotrebu i zauzimanje za ugrožene. Takvo delovanje zahteva razboritost, proveravanje činjenica, nenasilje i spremnost da odgovaramo za sopstvene postupke.
Ovde je važno razlikovati i odgovornost Crkve kao zajednice od političkog delovanja njenih članova.
Crkva ima odgovornost da propoveda istinu, poziva na pokajanje, govori o pravdi, štiti dostojanstvo čoveka i brine o slabima. Njeni članovi mogu na različite načine da učestvuju u političkom životu. Međutim, politička procena jednog hrišćanina nije samim tim stav cele Crkve, niti svaka njegova odluka nosi Božiju potvrdu.
Hrišćani mogu deliti iste moralne principe, a razlikovati se u proceni kako ih najbolje primeniti u određenoj situaciji. To zahteva razgovor, argumente i poniznost. Istovremeno, različitost procena ne oslobađa nas obaveze da imenujemo laž, nasilje i nepravdu kada ih prepoznamo — i kada dolaze iz redova onih kojima smo naklonjeni.
Kada nastupamo kao građani vođeni etičkim principima Svetog pisma i Hristovog učenja, kada uključimo razum, razvijamo kritičko mišljenje i proveravamo ono što čujemo, stvaramo dobar temelj za odgovorno delovanje. Tome treba dodati i spremnost da preispitamo sebe. Kritičko mišljenje zahteva da sopstvene stavove izložimo istim pitanjima koja postavljamo tuđim.
Vernost Hristu pokazuje se i u načinu na koji govorimo o onima sa kojima se ne slažemo. Možemo odlučno osporavati nečije postupke, a ipak čuvati njegovo ljudsko dostojanstvo. Možemo tražiti odgovornost bez uživanja u tuđem poniženju. Možemo se zauzimati za promenu, a ostati spremni da priznamo sopstvenu grešku.
Tako možemo biti odani Hristu i ostati so zemlje i svetlost sveta (Matej 5,13–16). Naša prisutnost među ljudima tada dobija jasan pravac: da svojim rečima i delima svedočimo o Gospodu kome pripadamo.
Zato, kada razmišljam o svom mestu u društvu, želim da postavim i nekoliko pitanja sebi: da li istinu govorim jednako kada mi ide u prilog i kada me košta? Da li primećujem nepravdu i kada ne pogađa mene? Da li u čoveku sa druge strane političke rasprave još uvek vidim bližnjeg?
Na ta pitanja odgovaramo svojim svakodnevnim izborima. Upravo tu, među ljudima sa kojima delimo ovu zemlju, pozvani smo da živimo svoju veru — odgovorno, razborito i sa pogledom uprtim u Hrista.
I zato vas pozivam, braćo i sestre u Hristu, ali i sve ostale sugrađane: neka predstojeća nedelja bude dan sabornosti u molitvi i bogosluženju, ali i dan razumnog prosuđivanja i odgovornog donošenja izborne odluke kojom ćemo svesno doprineti boljem životu naše zajednice.
Pristupimo toj odgovornosti savesno, proveravajući činjenice i misleći i na dobro svojih bližnjih. Neka nas vode istina, pravda i briga za ljude sa kojima delimo ovu zemlju.
A mi koji ispovedamo Hrista, neka i u toj odluci ostanemo verni njemu. Neka sve što radimo bude na slavu Božiju.
Vaš u Gospodu,
velečasni Slobodan