Sa jedne strane nalazi se istorijski Anglican Communion, zajednica 42 autonomne provincije povezanih kroz četiri tradicionalna Instruments of Communion: nadbiskupa Canterburyja, Lambeth Conference, Primates’ Meeting i Anglican Consultative Council.

 

Sa druge strane nalazi se Gafcon, koji je poslednjih godina prerastao iz pokreta obnove u izrazito strukturisan globalni okvir. U martu 2026. uspostavljen je Global Anglican Council, a Gafcon danas otvoreno govori o „Global Anglican Communion“ kao o sopstvenom okviru zajedništva.

 

Razumem zašto oba pravca privlače ljude.

 

Razumem one koji ostaju vezani za Canterbury zbog istorijskog kontinuiteta, širine anglikanske tradicije i želje da se jedinstvo očuva uprkos dubokim razlikama. Razumem i one koji su se okrenuli Gafconu jer smatraju da se u delovima anglikanskog sveta izgubila jasna veza sa klasičnom doktrinom, Svetim pismom i istorijskim anglikanskim formularima.

 

Ali što duže posmatram savremeni anglikanizam, sve manje osećam potrebu da svoj crkveni identitet definišem izborom jednog od ta dva bloka.

 

Ne zato što mislim da njihove razlike nisu važne.

 

Nego zato što ne želim da moje anglikanstvo bude prvenstveno proizvod njihove polarizacije.

 

Anglikanstvo je starije od naših sadašnjih tabora

 

Pitanje koje me danas najviše zanima nije: da li pripadam Canterburyju ili Gafconu?

 

Mnogo važnije pitanje glasi:

 

Šta zapravo znači biti anglikanac?

 

Za mene odgovor ne počinje savremenim institucionalnim krizama.

 

Ne počinje ni Canterburyjem XXI veka, niti Gafconom XXI veka.

 

Anglikanska tradicija je starija od oba današnja pola. Njeno nasleđe nalazim u Svetom pismu, drevnim simbolima vere, Book of Common Prayer, istorijskom Ordinalu, Trideset devet članova vere, episkopalnom poretku, patrističkom nasleđu i liturgijskom životu oblikovanom vekovima molitve.

 

Zato ne želim da moje anglikanstvo bude samo reakcija.

 

Ne želim da budem anglikanac samo zato što odbacujem liberalizam.

 

Ali ne želim ni da budem anglikanac zato što odbacujem konzervativnu reakciju na liberalizam.

 

Ako tradicija ima smisla, ona mora imati sopstveni pozitivan sadržaj.

 

Zašto me privlači Continuing anglikanizam

 

U Continuing Anglican tradiciji privlači me upravo pokušaj da se crkveni život gradi oko tog pozitivnog nasleđa.

 

Ne idealizujem ga.

 

Njegova istorija uključuje podele, jurisdikcijske sporove, sukobe episkopa i mnoštvo problema koji pokazuju da tradicionalna teologija sama po sebi ne proizvodi automatski jedinstvo.

 

To treba reći otvoreno.

 

Ali u toj tradiciji ipak prepoznajem nešto što mi je važno: mogućnost da anglikanski identitet ne mora svakodnevno da se definiše odnosom prema najnovijoj odluci nekog globalnog crkvenog tela.

 

Privlači me crkva koja može jednostavno da bude crkva.

 

Da služi liturgiju.

 

Da propoveda Jevanđelje.

 

Da krštava.

 

Da slavi Evharistiju.

 

Da poučava veru.

 

Da ispoveda grehe.

 

Da sahranjuje svoje mrtve.

 

Da brine o ljudima koji su joj povereni.

 

To možda ne zvuči grandiozno.

 

Ali sve sam manje uveren da Crkva treba da bude grandiozna.

 

Nezavisnost nije crkvena anarhija

 

Kada govorim o nezavisnim anglikanskim crkvama, ne mislim da je nezavisnost sama po sebi neka posebna vrlina.

 

Mala jurisdikcija može biti jednako nezdrava kao velika.

 

Episkop koji nikome ne odgovara može biti ozbiljniji problem od složenog sinodalnog sistema.

 

Autonomija može postati drugo ime za samovolju.

 

Zato me ne privlači nezavisnost kao bekstvo od odgovornosti.

 

Privlači me sloboda od ideje da autentičnost Crkve mora zavisiti od pripadnosti jednom velikom međunarodnom bloku.

 

Crkva može biti mala i istovremeno saborska.

 

Može biti jurisdikcijski nezavisna, a ekumenski otvorena.

 

Može čuvati apostolsko prejemstvo, sakramentalni život i ozbiljnu crkvenu disciplinu bez potrebe da sve to potvrđuje neprestanim pozivanjem na globalni centar.

 

Nezavisnost ne mora značiti izolaciju.

 

Canterbury: dar širine i rizik neodređenosti

 

Jedna od velikih istorijskih snaga Anglican Communiona bila je njegova sposobnost da u istoj crkvenoj porodici drži zajedno različite senzibilitete.

 

Evangelikale.

 

Anglo-katolike.

 

Broad Church.

 

Različite liturgijske i teološke naglaske.

 

Ta širina nije bez vrednosti.

 

Naprotiv, ona je možda jedan od najzanimljivijih aspekata anglikanske istorije.

 

Ali širina ima granicu.

 

U jednom trenutku mora se postaviti pitanje koliko različitosti zajedništvo može nositi pre nego što postane nejasno šta njegovi članovi zapravo zajedno ispovedaju.

 

Današnji Anglican Communion i dalje sebe opisuje kao globalnu porodicu autonomnih provincija, povezanu instrumentima zajedništva i zajedničkim radom na misiji, jedinstvu i saradnji.

 

To je legitimna ekleziološka vizija.

 

Ali ona više nije jedina anglikanska vizija koju mogu da zamislim kao održivu.

 

Kada ista crkvena porodica o temeljnim pitanjima vere, antropologije, sakramentalnog života ili crkvene discipline počne govoriti veoma različitim jezikom, formalno zajedništvo može opstati mnogo duže od stvarnog teološkog zajedništva.

 

I tu za mene počinje problem.

 

Gafcon: jasnija doktrina, ali i novo pitanje centra

 

Mogu da razumem i privlačnost Gafcona.

 

Jasnije ispovedanje vere ima vrednost.

 

Insistiranje na Svetom pismu, istorijskim formularima i prepoznatljivom doktrinarnom identitetu nije mala stvar.

 

Mnogi anglikanci upravo u tome vide odgovor na neodređenost koju primećuju u Canterbury-centred Communionu.

 

Ali onda se pojavljuje drugo pitanje.

 

Ako je jedan od problema savremenog anglikanizma prevelika zavisnost od institucionalnog centra, da li je rešenje stvaranje drugog centra?

 

Gafcon je tokom 2026. upravo napravio korak ka snažnijoj globalnoj strukturi: Global Anglican Council okuplja primase, episkope, sveštenstvo i laike u zajedničkom telu rukovođenja, a sedište tog novog globalnog okvira najavljeno je u Abudži.

 

Razumem logiku takvog razvoja.

 

Ali meni ona nije naročito privlačna.

 

Ne želim da napustim jedan globalni centar samo da bih morao da pronađem svoje mesto u drugom.

 

Ne treba mi „jedini pravi“ anglikanizam

 

Najviše me odbija potreba da svaka strana sebe predstavi kao jedini autentični nastavak anglikanske tradicije.

 

Jedni mogu istorijsku vezu sa Canterburyjem pretvoriti gotovo u jedini kriterijum anglikanskog identiteta.

 

Drugi mogu tvrditi da je stvarna anglikanska autentičnost sada prešla u novi globalni okvir.

 

Mene ne privlači ni jedno ni drugo.

 

Crkveni kontinuitet nije samo administrativna linija.

 

On se pokazuje i u veri koja se ispoveda, molitvi kojom se Crkva moli, episkopatu koji čuva, sakramentima koje služi i životu koji iz svega toga proizlazi.

 

Zbog toga ne moram da poričem anglikanski identitet drugog čoveka da bih objasnio sopstveni.

 

Mogu priznati da postoje autentični anglikanci u zajednicama kojima ne pripadam.

 

Mogu poštovati ljude unutar Anglican Communiona.

 

Mogu poštovati ljude unutar Gafcona.

 

I mogu istovremeno zaključiti da moj crkveni dom ne mora biti ni u jednom od ta dva sistema.

 

To mi izgleda zdravije nego stalna potreba da sopstveni legitimitet gradimo na osporavanju tuđeg.

 

Mala crkva nije nužno mala Crkva

 

Navikli smo da veličinu merimo statistikom.

 

Brojem provincija.

 

Brojem episkopa.

 

Brojem vernika.

 

Brojem zemalja.

 

Ali veličina nije isto što i crkvenost.

 

Mala zajednica može biti zdrava ili nezdrava.

 

Velika zajednica takođe.

 

Broj ne rešava teološko pitanje.

 

Zbog toga me ne plaši ideja pripadanja maloj anglikanskoj jurisdikciji.

 

Ako ona verno propoveda Hrista, ozbiljno služi sakramente, čuva istorijsku veru, neguje liturgijski život i pokušava da svoje ljude vodi ka svetosti, njena međunarodna veličina mi nije presudna.

 

Jedan oltar oko kojeg postoji stvarno zajedništvo za mene ima više smisla od ogromnog sistema čiji članovi više nisu sigurni šta ih, osim imena, teološki povezuje.

 

Ali Continuing anglikanizam mora biti oprezan prema sopstvenoj slabosti

 

Ipak, upravo ovde treba biti najoprezniji.

 

Continuing anglikanizam nema pravo da kritikuje beskrajne podele drugih, a da svoje sopstvene opravdava bez preispitivanja.

 

Njegova istorija previše jasno pokazuje koliko lako ljudi koji se slažu oko skoro svega mogu pronaći razlog da ne budu u istoj jurisdikciji.

 

Ako zaista želimo da čuvamo katolicitet, apostolski poredak i tradicionalno anglikansko nasleđe, onda pitanje jedinstva ne možemo tretirati kao ukras.

 

Ne možemo govoriti o apostolskom prejemstvu i istovremeno se ponašati kao da je osnivanje nove jurisdikcije normalan odgovor na svaki sukob.

 

Ne možemo ispovedati jednu, svetu, katoličansku i apostolsku Crkvu, a zatim stvarati novu crkvenu strukturu svaki put kada postane teško živeti zajedno.

 

Zato moj izbor nezavisnog i Continuing anglikanizma nije izbor separatizma.

 

Naprotiv.

 

Voleo bih da tradicionalne nezavisne anglikanske crkve mnogo ozbiljnije rade na međusobnom priznavanju, zajedništvu i, gde god je moguće, stvarnom institucionalnom približavanju.

 

Nezavisnost ne mora postati trajna fragmentacija.

 

Želim anglikanizam koji može da diše

 

Na kraju, možda je ovo najjednostavniji način da objasnim svoj izbor.

 

Želim anglikanizam koji može da diše.

 

Koji nije prisiljen da svaki događaj tumači kroz globalni crkveni sukob.

 

Koji ne mora da se pita da li svaka liturgijska, pastoralna ili teološka odluka šalje signal jednoj ili drugoj međunarodnoj strani.

 

Želim crkvu u kojoj možemo otvoriti Book of Common Prayer i moliti se.

 

U kojoj Sveto pismo nije stranačka zastava.

 

U kojoj Evharistija nije produžetak jurisdikcijske politike.

 

U kojoj episkop prvenstveno treba da bude pastir.

 

U kojoj tradicija nije ni muzej ni materijal koji svaka generacija slobodno prepravlja prema sopstvenom ukusu.

 

Želim prostor u kojem crkveni identitet ne mora neprestano da dokazuje svoju autentičnost glasnim osporavanjem drugih.

 

Moj izbor nije presuda

 

Ne biram nezavisni i Continuing anglikanizam zato što verujem da su tamo ljudi svetiji.

 

Nisu.

 

Ne biram ga zato što verujem da su svi van njega otpali od vere.

 

Ne verujem.

 

Ne biram ga zato što sam konačno pronašao savršenu jurisdikciju.

 

Takva jurisdikcija ne postoji.

 

Biram ga zato što mi pruža prostor da živim anglikansku tradiciju bez potrebe da svoj identitet potpuno podredim jednom od dva velika savremena projekta.

 

Mogu ceniti istorijsko nasleđe Canterburyja bez osećaja da mu moram pripadati.

 

Mogu razumeti zašto je Gafcon nastao i zašto je mnogima važan, bez zaključka da njegov novi globalni okvir mora biti i moj.

 

Mogu biti tradicionalni anglikanac bez potrebe da tvrdim da su svi drugi neautentični.

 

I možda mi je to danas najvažnije.

 

Jer posle godina razmišljanja o crkvenim strukturama sve manje me zanima pitanje:

 

Ko će pobediti u raspravi o budućnosti anglikanizma?

 

Mnogo više me zanima:

 

Gde mogu verno da živim hrišćanski život?

 

Gde mogu da se molim?

 

Gde mogu da služim?

 

Gde se Hristos propoveda?

 

Gde se sakramenti primaju ozbiljno?

 

Gde tradicija oblikuje život umesto da služi kao oružje u crkvenom sukobu?

 

Gde mogu pripadati Crkvi, a da od pripadnosti ne napravim ideologiju?

 

Za sada svoj odgovor nalazim među nezavisnim i Continuing anglikanskim crkvama.

 

Ne zato što su savršene.

 

Nego zato što sam prestao da tražim savršenu jurisdikciju.

 

Tražim crkveni dom u kojem mogu da budem veran bez potrebe da budem ratnik u svakom anglikanskom sukobu.

 

Možda je to manje spektakularan cilj.

 

Ali danas mi izgleda mnogo više crkveno.

 

+Petar, mr Petrović