Reforma ili raskol? Sedam lekcija o crkvenim podelama

Kada sam prvi put čitao spis Ričarda Njutna iz 1875. godine, nisam ga doživeo samo kao istorijsku polemiku protiv Reformisane episkopalne crkve. Čitao sam ga i kao bivši sveštenik REC-a — kao čovek koji je godinama pripadao upravo onoj crkvenoj tradiciji čije osnivanje Njutn kritikuje.

Kasnije sam svoj put nastavio u drugoj anglikanskoj jurisdikciji. Zato ovaj tekst za mene nije tek zanimljiv dokument iz XIX veka. On me je naterao da ponovo razmišljam o prirodi crkvenih podela, o granici između reforme i raskola, ali i o ljudskoj sklonosti da probleme koji su duboko ukorenjeni u nama pokušavamo da rešimo stvaranjem novih struktura, novih jurisdikcija i novih granica.

Ne slažem se sa svim Njutnovim zaključcima. Ne smatram da je svako odvajanje od postojeće crkvene strukture nužno pogrešno. Istorija Crkve poznaje trenutke u kojima je prekid zajedništva bio posledica ozbiljnih doktrinarnih, moralnih ili crkvenih kriza. Da takvih trenutaka nije bilo, teško bismo mogli razumeti ni Reformaciju, niti brojne pokrete obnove unutar hrišćanstva.

Ali upravo zato što odvajanje ponekad može biti opravdano, ono bi moralo ostati krajnje sredstvo, a ne uobičajeni način rešavanja neslaganja.

Što više proučavam istoriju Crkve, sve sam uvereniji da teret dokazivanja prvenstveno leži na onome ko prekida zajedništvo. U tome vidim trajnu vrednost Njutnovog teksta. Ne moramo prihvatiti svaku njegovu procenu da bismo ozbiljno shvatili pitanja koja postavlja.

Tokom godina i sam sam verovao da bi promena crkvene strukture mogla rešiti mnoge probleme koje sam video oko sebe. Danas više nisam siguran da je problem ikada prvenstveno bio u strukturi.

Mnogo češće nalazio se u ljudskom srcu — uključujući i moje sopstveno.

Prvi Njutnov argument jeste da nije mudro napustiti Crkvu samo zato što u njoj postoje greške.

Njegova logika je jednostavna: ako verujemo da posedujemo istinu koja može pomoći Crkvi, zašto bismo odlazili upravo sa mesta na kojem je ta istina najpotrebnija? So ne ispunjava svoju svrhu ako ostane zatvorena u posudi. Ona mora doći u dodir sa onim što treba sačuvati od kvarenja.

Danas, nakon sopstvenog iskustva, vidim koliko je ovo pitanje složeno. Postoje situacije u kojima odlazak zaista postaje neophodan. Savest ponekad može doći do tačke na kojoj ostanak više nije moguć.

Ali naučio sam i nešto drugo: problemi ne nestaju samim prelaskom u novu jurisdikciju.

Čovek često otkrije da su mnoge slabosti protiv kojih se borio prisutne i na drugom mestu — samo u drugačijem obliku, pod drugačijim imenima i sa drugačijim opravdanjima.

Zato bi možda jedno od najvažnijih pitanja pre svakog odvajanja trebalo da glasi:

Odlazim li zato što više ne mogu ostati veran svojoj savesti — ili zato što sam izgubio strpljenje sa nesavršenostima drugih?

To nisu iste stvari.

Drugi argument Njutn zasniva na paraboli o pšenici i kukolju.

Po njegovom tumačenju, Hristos nije obećao Crkvu na zemlji potpuno oslobođenu grešaka, zabluda, slabosti i nesavršenosti. Pšenica i kukolj rastu zajedno sve do žetve.

Ovaj argument me je posebno podstakao na razmišljanje.

Tokom godina upoznao sam mnoge crkvene zajednice i pokrete koji su bili uvereni da predstavljaju autentičniji, verniji ili čistiji oblik hrišćanstva od drugih. Gotovo svaki pokret obnove u početku veruje da je pronašao odgovor na slabosti prethodne strukture.

Ali nijedna zajednica ne uspeva da pobegne od ljudske prirode.

Pre ili kasnije, i nova zajednica otkriva među svojim članovima iste strasti, ambicije, sukobe i slabosti protiv kojih je nekada ustala.

Možda je jedna od najvećih iluzija crkvene istorije upravo uverenje da će nova struktura sama po sebi proizvesti novu svetost.

Neće.

Institucije mogu biti bolje ili gore uređene. Crkveni ustavi mogu biti mudriji ili manje mudri. Ali nijedan kanon, sinod ili jurisdikcijska promena ne može zameniti obraćenje srca.

Treći argument mi je možda i najbliži.

Njutn podseća na Davidove reči o ovcama ostavljenim u pustinji. Njegovo pitanje je jednostavno, ali neprijatno:

Šta se događa sa vernicima kada njihovi pastiri odluče da napuste postojeću zajednicu?

Na Balkanu sam mnogo puta video kako crkveni sukobi, jurisdikcijski sporovi i teološke polemike zbunjuju obične vernike.

Ljudi koji žele da se mole, primaju Svete Tajne, podižu porodicu i žive hrišćanskim životom neretko postaju kolateralna šteta sukoba koje nisu započeli i čije teološke nijanse često jedva razumeju.

Pastiri mogu raspravljati o kanonskim pitanjima, nadležnostima i jurisdikcijama, ali vernik često vidi nešto mnogo jednostavnije: dve strane koje tvrde da brane istinu, dok se zajedništvo raspada pred njegovim očima.

Zato sam naučio da se svaka odluka o odvajanju mora meriti ne samo načelnom ispravnošću, nego i posledicama koje ostavlja na konkretne ljude.

Nije dovoljno pitati samo: Jesmo li u pravu?

Moramo pitati i: Koga će naša odluka raniti, zbuniti ili ostaviti bez pastirske brige?

Istina i odgovornost ne mogu se razdvojiti.

Četvrti Njutnov argument tiče se prioriteta.

On smatra da bi osnivanje nove crkvene zajednice bilo razumljivije kada bi njena glavna svrha bila odlazak tamo gde Jevanđelje nije propovedano. Umesto toga, tvrdi da nove zajednice često nastaju upravo pored već postojećih.

To pitanje nije izgubilo na snazi.

I danas se pitam koliko energije hrišćani troše na međusobno nadmetanje, dok veliki broj ljudi oko nas nema gotovo nikakav stvaran odnos sa Hristom.

Na Balkanu naš najveći problem verovatno nije nedostatak crkvenih institucija. Mnogo ozbiljniji problem jeste nedostatak živog, uverljivog i svetog hrišćanskog svedočanstva.

Ponekad ostavljamo utisak da više energije ulažemo u dokazivanje zašto je baš naša jurisdikcija kanonski, istorijski ili teološki ispravnija od druge nego u propovedanje Jevanđelja svetu koji ga gotovo više i ne poznaje.

A ako svu svoju snagu potrošimo na dokazivanje sopstvene ispravnosti, koliko će nam je ostati za misiju koju nam je Hristos poverio?

Crkva koja se neprestano bavi sobom na kraju prestaje da vidi svet kome je poslata.

Peti argument je možda najneprijatniji jer se ne tiče toliko struktura koliko motiva.

Njutn smatra da mnogi raskoli nastaju onda kada nestane ljubavi. On podseća na Pavlove reči da ljubav sve podnosi, svemu veruje, svemu se nada i sve trpi.

Ne mislim da je svaki raskol automatski dokaz nedostatka ljubavi. To bi bilo pojednostavljenje.

Ali iskustvo me je naučilo da se iza mnogih podela, pored stvarnih principijelnih pitanja, često kriju i povređenost, lične ambicije, razočaranja, sujeta, nepoverenje i ogorčenost.

U crkvenim sukobima vrlo lako sopstvene emocije proglasimo za teološka načela.

Zato je možda jedno od najtežih pitanja koje hrišćanin može sebi postaviti sledeće:

Da li me zaista vodi ljubav prema istini — ili želja da pobedim one sa kojima se ne slažem?

To pitanje važi za sve strane u svakom sukobu.

Jer ponekad je mnogo lakše govoriti o odbrani istine nego voleti brata koji tu istinu razume drugačije od nas.

A hrišćanska istina koja nas čini gordim, surovim i nesposobnim za ljubav trebalo bi makar da nas navede na ozbiljno preispitivanje načina na koji je branimo.

Njutn smatra da je Reformisana episkopalna crkva nastala zbog pitanja koja nisu bila dovoljno velika da opravdaju osnivanje nove denominacije.

Ne moram prihvatiti njegovu procenu da bih razumeo težinu pitanja koje postavlja:

Kako razlikovati ono što je suštinsko za veru od onoga oko čega pošteni hrišćani mogu da se ne slažu?

To je pitanje koje svaka generacija mora ponovo da postavlja.

Na Balkanu se često događa da se liturgijski običaj, crkvena politika, nacionalno pitanje, kalendarska razlika ili čak lični sukob vremenom predstave kao pitanje same pravovernosti.

Što sam stariji, sve sam oprezniji prema onima koji gotovo svako neslaganje predstavljaju kao odlučujuću bitku za sudbinu hrišćanske vere.

Nisu sva pitanja iste težine.

Nije svaki spor jeretički.

Nije svaka razlika razlog za prekid zajedništva.

Mudrost Crkve ne sastoji se samo u sposobnosti da kaže gde granica mora postojati, nego i u sposobnosti da prepozna gde granicu nije potrebno povlačiti.

Poslednji Njutnov argument smatram posebno važnim.

Svaka zajednica nastala odvajanjem pre ili kasnije mora odgovoriti na neugodno pitanje:

Ako smo mi imali pravo da se odvojimo od drugih, po kom osnovu ćemo sutra tvrditi da drugi nemaju pravo da se odvoje od nas?

To nije samo teorijska dilema.

Istorija anglikanizma pokazuje koliko lako jedna podela može postati presedan za sledeću. Jedna grupa odlazi zato što smatra da je postojeća struktura odstupila od vere. Nekoliko godina kasnije, unutar nove zajednice pojavljuje se nova grupa koja zaključuje da je sada upravo ona postala nedovoljno verna.

Tako podela postaje princip.

Ova pitanja nisu ostala u XIX veku. Slične rasprave vode se i danas u savremenom anglikanizmu. Različite jurisdikcije često sebe predstavljaju kao vernije, autentičnije ili doslednije naslednike određene tradicije.

U tom smislu, Njutnovo pitanje ostaje neprijatno aktuelno:

Da li čuvamo veru — ili postepeno stvaramo kulturu u kojoj je svako novo neslaganje dovoljan razlog za novu crkvu?

Kao neko ko je bio deo REC-a, a kasnije nastavio svoj put u drugoj anglikanskoj jurisdikciji, teško mogu da ignorišem snagu tog pitanja.

Paradoksalno, upravo kao čovek koji je menjao jurisdikcije, danas bolje razumem Njutnovo upozorenje.

Moj odlazak iz REC-a nije me doveo do uverenja da neka druga jurisdikcija poseduje sve odgovore.

Doveo me je gotovo do suprotnog zaključka.

Nijedna jurisdikcija nije savršena.

Nijedna nije konačno utočište od ljudskih slabosti.

Nijedna crkvena grupa nije imuna na iste probleme zbog kojih je nekada kritikovala druge.

Čovek može promeniti jurisdikciju, episkopa, sinod, ustav i crkvenu administraciju, a ipak sa sobom poneti iste slabosti od kojih je pokušavao da pobegne.

Crkvene strukture ponekad možemo promeniti za nekoliko dana.

Ljudsko srce menja se mnogo sporije.

Najveća pouka koju sam izvukao iz Njutnovog teksta nije da je svaki raskol pogrešan niti da je svako odvajanje neopravdano.

Istorija pokazuje da postoje trenuci u kojima savest čoveku više ne dopušta da ostane tamo gde jeste. Postoje granice preko kojih vernost veri, istini ili moralnoj odgovornosti ne dopušta prelazak.

Ali naučio sam da je mnogo lakše osnovati novu jurisdikciju nego sačuvati duh poniznosti.

Lakše je proglasiti sebe vernim naslednikom određene tradicije nego voleti one sa kojima se ne slažemo.

Lakše je promeniti crkvenu strukturu nego promeniti sebe.

I lakše je napustiti zajednicu nego ostati dovoljno dugo da nosimo njene slabosti — sve dok ostanak ne zahteva od nas izdaju savesti.

Danas mnogo manje verujem u ideju savršene crkvene strukture, a mnogo više u potrebu za pokajanjem, strpljenjem, istinoljubivošću i međusobnim priznavanjem među hrišćanima.

Ako sam išta naučio iz sopstvenog crkvenog puta, onda je to da nijedna jurisdikcija ne može zameniti vrline bez kojih Crkva ne može živeti: poniznost, ljubav, strpljenje, vernost istini i spremnost da nosimo jedni druge čak i onda kada se ne slažemo u svemu.

Njutnov tekst me je, uprkos svim razlikama između njegovog vremena i našeg, podsetio na jednu važnu razliku:

reforma i raskol nisu isto.

Reforma pokušava da izleči.

Raskol prekida zajedništvo.

Ponekad prekid zajedništva može postati neizbežan. Ali čak i kada je neizbežan, hrišćanin nema mnogo razloga za trijumfalizam. Raskol nije pobeda. U najboljem slučaju, on je bolna posledica situacije u kojoj zajedništvo više nije bilo moguće sačuvati bez ozbiljnog kompromisa.

Zato bi svako odvajanje trebalo da bude praćeno ne samohvalom, nego tugom; ne osećanjem superiornosti, nego ispitivanjem savesti.

Na Balkanu, gde smo se previše puta delili po nacionalnim, političkim, crkvenim, jurisdikcijskim i ličnim linijama, možda nam je upravo ta lekcija potrebnija nego ikada.

Ne da odustanemo od istine.

Ne da relativizujemo ono što je važno.

Nego da budemo naročito oprezni onda kada počnemo da verujemo da istinu posedujemo isključivo mi.

Jer istorija Crkve pokazuje nešto što bi trebalo da nas učini veoma skromnim:

nije teško pronaći razlog za novu podelu. Mnogo je teže pronaći dovoljno ljubavi, strpljenja i poniznosti da zajedništvo sačuvamo onda kada ono još uvek može biti sačuvano.

Petar, mr Petrović