Konferencija pokreta GAFCON (Global Anglican Future Conference), održana u Abuji, predstavljena je kao jedan od najznačajnijih događaja u savremenoj istoriji anglikanskog sveta. Na završetku skupa predstavnici ovog pokreta izjavili su da više ne mogu „hodati zajedno sa onima koji se udaljavaju od istine Jevanđelja i učenja Isusa Hrista“. Time je jasno naznačeno da deo anglikanskih crkava smatra da je došlo do dubokog raskola u razumevanju hrišćanskog učenja unutar same Anglikanske zajednice.
U saopštenju sa konferencije naglašena je snažna privrženost autoritetu Svetog pisma. Istaknuto je da Sveto pismo mora biti „prevođeno, čitano, propovedano, poučavano i življeno u njegovom jasnom i kanonskom smislu“. Na taj način GAFCON sebe predstavlja kao pokret koji želi da očuva tradicionalno hrišćansko učenje u trenutku kada, prema njihovom viđenju, pojedine zapadne anglikanske crkve odstupaju od tog nasleđa.
Međutim, najznačajnija i ujedno najspornija odluka donesena je kada je konferencija formalno odbacila tradicionalne „instrumente zajedništva“ koji su više od jednog veka služili kao okvir jedinstva Anglikanske zajednice. U tom kontekstu odbačeni su nadbiskup Kenterberija, Lambetska konferencija, Anglikanski savetodavni savet i sastanak primasa. U saopštenju se tvrdi da ove institucije nisu uspele da očuvaju učenje i disciplinu anglikanske tradicije.
Kao praktična posledica ove odluke, provincije povezane sa GAFCON-om najavile su da više neće učestvovati na Lambetskoj konferenciji niti na sastancima koje saziva Kenterberi. Takođe im je preporučeno da prekinu finansijske veze sa strukturama Anglikanske zajednice koje su povezane sa Kenterberijem. U narednom periodu, prema navodima konferencije, pojedine provincije treba da pokrenu i formalni proces prekidanja crkvenog zajedništva sa Kenterberijem.
U simboličnoj izjavi pokret je objavio da je „budućnost već stigla“, sugerišući da se u anglikanskom svetu oblikuje nova struktura koja bi mogla zameniti dosadašnji model zajedništva.
Ipak, iako je ova odluka predstavljena kao odbrana pravoverja, ona otvara ozbiljna pitanja o prirodi samog anglikanskog jedinstva. Anglikanska zajednica istorijski nije bila centralizovana crkva sa jedinstvenom upravom, već zajednica autonomnih provincija povezanih kroz međusobno priznanje i institucije zajedničkog savetovanja. Upravo su Lambetske konferencije, zajedno sa ostalim instrumentima zajedništva, bile zamišljene kao prostor gde se sporovi rešavaju kroz dijalog, a ne kroz jednostrane prekide odnosa.
U tom smislu, kritičari ukazuju da je odluka GAFCON-a paradoksalna. Dok pokret optužuje Kenterberi i zapadne crkve da su napustile tradiciju, istovremeno sam dovodi u pitanje strukture koje su decenijama održavale globalno anglikansko zajedništvo. Još značajnije, GAFCON je u prethodnim godinama u više navrata uspostavljao paralelne crkvene strukture na teritorijama drugih anglikanskih provincija, što je u suprotnosti sa načelima koje su Lambetske konferencije postavile kao osnovu međusobnog poštovanja i crkvenog poretka.
Zbog toga se postavlja pitanje da li je ovaj potez zaista usmeren ka očuvanju jedinstva u istini ili predstavlja početak stvaranja nove paralelne globalne strukture koja bi mogla dodatno produbiti podele u anglikanskom svetu.
Dodatna pitanja pojavila su se i nakon nedavnog susreta nadbiskupa Kenterberija sa šest anglikanskih episkopa žena iz Afrike. Taj događaj pokrenuo je spekulacije o mogućim unutrašnjim napetostima i različitim lojalnostima čak i unutar provincija koje su povezane sa GAFCON-om.
Sve to pokazuje da se anglikanski svet nalazi u trenutku duboke transformacije. Rasprava koja se vodi nije samo teološka, već i ekleziološka: radi se o pitanju kako treba da izgleda jedinstvo crkve u globalnom i raznolikom anglikanskom svetu. Da li će budućnost doneti novu konfiguraciju anglikanskog zajedništva ili će postojeće institucije ipak uspeti da očuvaju prostor za dijalog, ostaje otvoreno pitanje koje će tek oblikovati naredne godine u životu ove velike hrišćanske tradicije.