„Čuvaj se svakog hrišćanskog pokreta koji se ponaša kao da je svet pun neprijatelja koje treba uništiti, a ne pun bližnjih koje treba voleti.“ +Petar
Postoji trenutak u istoriji svake vere kada ona mora da odluči šta će biti njena suština. Da li će postati tvrđava straha ili izvor ljubavi. Hrišćanstvo se danas često nalazi upravo na tom raskršću. Umesto da svet gleda kao prostor u kome se ljubav može proširiti, ono se ponekad predstavlja kao sistem koji neprestano traži neprijatelje.
Takav pristup nije samo društveni problem; on je duboko teološko pitanje.
Jer ako je srce hrišćanske vere Hristos, onda je i njegova zapovest merilo svega. A Hristos nije rekao: pobedite svoje neprijatelje. On je rekao: volite svoje neprijatelje. Nije rekao: pokorite svet. Rekao je: ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.
Kada vera počne da gleda ljude kao pretnju, ona polako prestaje da liči na Jevanđelje. Tada se vera više ne hrani Hristovim duhom, već ljudskim strahom. A strah je uvek loš teolog. On brzo gradi zidove, ali nikada ne gradi zajednicu.
Istorija nas uči da religija postaje najopasnija onda kada se pomeša sa potrebom za moći. Kada vera počne da traži neprijatelje da bi opravdala sopstveno postojanje, ona gubi ono što je činila živom. Hristos nije došao da okupi vojsku, već da okupi ljude.
U hrišćanskoj viziji sveta, svaki čovek je pre svega bližnji. Ne protivnik. Ne pretnja. Ne ideološki neprijatelj. Bližnji.
Zato je velika duhovna opasnost kada se pojave pokreti koji svet dele na „nas“ i „njih“, na „čiste“ i „nečiste“, na „spasene“ i „osuđene“. Ta podela je lako razumljiva, ali ona nije Hristova logika. Hristos je razarao te granice. Sedeo je sa carinicima, razgovarao sa strancima, doticao one koje je društvo odbacilo.
Snaga hrišćanstva nije u tome da prepozna neprijatelje. Njegova snaga je u tome da prepozna čoveka tamo gde ga drugi više ne vide.
Svet danas već ima dovoljno ideologija koje ljude dele, dovoljno sistema koji traže krivce i dovoljno politike koja se hrani strahom. Ono što svetu nedostaje nije još jedna borba, već više ljudi koji će imati hrabrosti da žive logiku ljubavi.
Jer prava hrišćanska revolucija nikada nije bila u osvajanju sveta. Ona je uvek bila u preobražaju srca.
Kada čovek počne da gleda druge ljude ne kao pretnju već kao bližnje, tada počinje nešto što je mnogo snažnije od bilo koje ideologije. Počinje prostor u kome je moguće oproštaj, milost i pomirenje.
I zato je možda najvažnija savremena poruka hrišćanstva jednostavna, ali zahtevna:
Ako te tvoja vera uči da mrziš ljude, onda je vreme da ponovo pročitaš Jevanđelje.
Jer Hristos nije došao da uništi neprijatelje — već da nauči ljude kako da ponovo postanu bližnji.