Poslednjih dana pojavljuju se izjave pojedinih političara i vojnih ljudi na Zapadu koji tvrde da je neki mogući rat na Bliskom istoku deo „Božjeg plana“ ili čak početak Armagedona. Takve tvrdnje zvuče dramatično, ali sa biblijskog stanovišta one nemaju čvrsto utemeljenje.
Mnoge od tih ideja više potiču iz popularne kulture, filmova i romana kao što je serijal „Left Behind“, kao i iz jednog specifičnog teološkog pravca koji se zove dispenzacionalizam. To, međutim, nije način na koji je Knjiga Otkrivenja prvobitno napisana i razumevana.
Da bismo razumeli Otkrivenje, moramo se vratiti u prvi vek. Knjiga je nastala najverovatnije u vreme rimskog cara Domicijana, kada je Rimsko carstvo od ljudi tražilo ne samo političku lojalnost već i religijsko poštovanje. Carevi su nazivani „gospodarima“ i „spasiteljima“, a učešće u carskom kultu bilo je znak odanosti državi. Hrišćani koji su to odbijali mogli su biti isključeni iz društva, ekonomije ili čak proganjani.
U tom kontekstu Jovan sa ostrva Patmosa piše svoje viđenje.
Knjiga Otkrivenja nije proročanstvo o savremenoj geopolitici. Ona je pre svega otkrivenje Isusa Hrista — poruka o tome kako Bog deluje u svetu kroz Hrista. Napisana je u žanru apokaliptičke proročke literature, koja simbolima i snažnim slikama razobličava nepravedne sisteme moći.
U Otkrivenju se Rimsko carstvo prikazuje kao zver. Sedam glava zveri simbolizuje sedam brda na kojima leži Rim. Druga zver predstavlja propagandu carstva — izgleda kao jagnje, ali govori u ime aždaje. Čak i čuveni broj 666 mnogi tumače kao šifru koja se odnosi na cara Nerona, jednog od najvećih progonitelja ranih hrišćana.
Jovan takođe opisuje rimski ekonomski sistem kao „Vavilon“ — bogat, raskošan i istovremeno natopljen nepravdom i krvlju nevinih.
Drugim rečima, Otkrivenje je teološka kritika imperijalne moći, suprotstavljena putu Isusa Hrista, koji je u knjizi predstavljen kao Jagnje koje je bilo zaklano.
Šta je onda Armagedon?
U Otkrivenju 16:16 pominje se mesto Armagedon, što dolazi od izraza Har-Megido, brdo Megido — mesto koje je u Starom zavetu bilo povezano sa važnim istorijskim bitkama.
Ali postoji jedan važan detalj koji mnogi previde:
sama bitka se nigde ne opisuje.
Narodi se okupljaju. Scena je pripremljena. Ali kada u 19. glavi dođe trenutak kada bismo očekivali veliki vojni sukob, dešava se nešto sasvim drugo.
Hristos se pojavljuje kao jahač na belom konju, ali njegova haljina je već natopljena njegovom sopstvenom krvlju — krvlju prolivenom na krstu. Iza njega stoje nebeske vojske, ali one ne ulaze u borbu. Iz njegovih usta izlazi reč koja pobeđuje zver i careve zemlje.
Nema duge bitke.
Nema ratne drame.
Nema hrišćanskih vojnika koji uzimaju oružje.
Pobeda dolazi rečju, istinom i Božjom pravdom.
Centralna poruka Otkrivenja
Još ranije, u petoj glavi, Jovan čuje da dolazi Lav iz plemena Judina. Ali kada se okrene, on vidi Jagnje kao zaklano.
To je srce čitave knjige.
Pobeda u Otkrivenju ne dolazi kroz veću silu i nasilje. Ona dolazi kroz vernost, žrtvenu ljubav i istinu. Mesija pobeđuje kao Jagnje, a ne kao zver.
Carstva vole silu, vojske, parade i strah.
Bog deluje kroz samožrtvenu ljubav.
Zato je poruka Otkrivenja duboko drugačija od načina na koji često razmišlja politika.
Konačna poruka
Armagedon nije poziv na rat.
To je simbolična slika koja pokazuje da se zlo ne održava zauvek i da carstva koja počivaju na nasilju na kraju propadaju.
Poslednja slika u Otkrivenju nije rat, već novo nebo i nova zemlja — svet u kome narodi dolaze u Božju svetlost ne sa oružjem, već sa svojim dostojanstvom.
Carstva se okupljaju za rat.
Jagnje vlada bez borbe.
Mi bismo često želeli Boga ratnika.
Ali Hristos dolazi kao raspeto Jagnje.
Mi bismo rado uzeli mač.
A on uzima krst.
I možda je upravo tu najveća poruka hrišćanstva:
mi stalno pokušavamo da naoružamo Boga,
a Bog pokušava da razoruža nas.