Sažetak

Pitanje validnosti episkopske hirotonije predstavlja jedno od najvažnijih eklisioloških i kanonskih pitanja u dijalogu između Pravoslavne, Rimokatoličke i Anglikanske crkve. Posebno mesto u tim raspravama zauzima pitanje da li je učešće trojice episkopa neophodan uslov same validnosti hirotonije ili predstavlja kanonsku disciplinu koja izražava sabornost Crkve. U ovom radu analiziraju se svedočanstva o hirotoniji horepiskopa od strane jednog episkopa, tumačenja vizantijskih kanoničara, svedočanstva Svetog Fotija Velikog, kao i odredbe Četvrtog kanona Prvog vaseljenskog sabora. Posebna pažnja posvećena je razlikovanju kanonske pravilnosti od blagodatne validnosti Svete tajne, kao i značaju ovog pitanja za ocenu anglikanske apostolske sukcesije.

Ključne reči: hirotonija, horepiskop, apostolska sukcesija, Anglikanska crkva, Prvi vaseljenski sabor, kanonsko pravo, Sveti Fotije, Rabanus Maurus.

Uvod

Pitanje episkopske hirotonije nije samo disciplinsko ili pravno pitanje, već se neposredno tiče pravoslavnog razumevanja apostolskog prejemstva, jedinstva Crkve i neprekinutog prenošenja blagodati Svetoga Duha. Zbog toga su način izbora i rukopoloženja episkopa od najranijih vremena bili predmet pažnje crkvenih kanona.

U savremenim raspravama o anglikanskoj apostolskoj sukcesiji često se susreće tvrdnja da je episkopska hirotonija koju izvrši jedan episkop sama po sebi nevažeća, jer je navodno suprotna kanonskom predanju Crkve. Kao glavni dokaz najčešće se navodi Četvrti kanon Prvog vaseljenskog sabora, koji propisuje da episkopa treba da hirotonišu svi episkopi oblasti, a ako to nije moguće, najmanje trojica, uz pismenu saglasnost odsutnih.

Ovakvo tumačenje, međutim, postavlja više pitanja nego što pruža odgovora. Ako broj hirotonisatelja predstavlja suštinski uslov validnosti Svete tajne, kako onda objasniti svedočanstva drevne Crkve o horepiskopima koje je hirotonisao samo jedan episkop? Kako razumeti činjenicu da takvi horepiskopi, kada bi bili postavljeni za eparhijske episkope, nisu ponovo primali episkopsku hirotoniju? I kako protumačiti činjenicu da najznačajniji vizantijski kanonisti, tumačeći Nikejski kanon, nigde ne govore o ništavnosti hirotonije ako nije učestvovao propisani broj episkopa?

Osnovna teza ovoga rada jeste da se Četvrti kanon Nikejskog sabora odnosi prvenstveno na kanonski poredak i sabornost Crkve, a ne na suštinsku blagodatnost Svete tajne. Drugim rečima, kanon propisuje redovan način izbora i hirotonije episkopa, ali ne definiše minimalan broj episkopa neophodan za samo postojanje Svete tajne.

Da bi se ova teza proverila, potrebno je analizirati svedočanstva drevne crkvene prakse, tumačenja vizantijskih kanonista i relevantne istorijske izvore. Posebno mesto u tome ima ustanova horepiskopa, koja predstavlja jedan od najstarijih oblika episkopske službe u Crkvi i čija praksa može osvetliti odnos između kanonskog poretka i blagodatne stvarnosti episkopske hirotonije.

Cilj ovog rada nije da dokazuje ispravnost ili neispravnost anglikanskih hirotonija u celini. To pitanje zavisi i od drugih činilaca, kao što su očuvanje apostolskog prejemstva, liturgijska namera i eklisiološko razumevanje episkopstva. Namera rada je znatno skromnija, ali istovremeno i preciznija: pokazati da broj episkopa koji učestvuju u hirotoniji, posmatran sam za sebe, nije u drevnoj Crkvi smatran apsolutnim uslovom validnosti episkopskog rukopoloženja.

Ovo razlikovanje ima značajne posledice ne samo za razumevanje drevnog kanonskog predanja već i za savremeni ekumenski dijalog. Ukoliko se pokaže da je pravilo o trojici episkopa pre svega kanonsko-disciplinske prirode, onda se rasprava o anglikanskoj apostolskoj sukcesiji mora voditi na dubljem bogoslovskom nivou nego što je prosto pozivanje na broj hirotonisatelja.

Ustanova horepiskopa u drevnoj Crkvi

Jedan od najznačajnijih dokaza da broj episkopa nije predstavljao suštinski uslov validnosti episkopske hirotonije nalazi se u ustanovi horepiskopa. Istorija ove službe pokazuje da je drevna Crkva pravila jasnu razliku između punoće episkopske blagodati i obima kanonske vlasti koju je pojedini episkop vršio.

Naziv horepiskop (grč. χωρεπίσκοπος) doslovno znači „seoski episkop“ ili „episkop sela“. Ova ustanova pojavljuje se već tokom III veka, kada je nagli rast hrišćanskih zajednica učinio nemogućim da jedan gradski episkop neposredno rukovodi svim vernicima u udaljenim mestima svoje eparhije. Radi pastirske brige, postavljani su horepiskopi koji su obavljali episkopske dužnosti u ruralnim oblastima, ali su ostajali pod nadzorom gradskog, odnosno eparhijskog episkopa.

O postojanju horepiskopa svedoče već najraniji kanonski izvori. Ankirski sabor (314), Neokesarijski sabor (oko 315) i Antiohijski sabor (341) donose više kanona koji regulišu njihova prava i dužnosti. Iz tih kanona jasno proizlazi da horepiskop nije bio običan prezviter, već episkop sa ograničenom jurisdikcijom. Upravo zato su mu neka episkopska ovlašćenja pripadala po samom rukopoloženju, dok su druga zavisila od blagoslova i saglasnosti nadležnog eparhijskog episkopa.

Ova razlika između episkopskog čina i obima episkopske vlasti predstavlja jedan od temeljnih principa drevnog kanonskog prava. Blagodat episkopstva nije se smatrala različitom kod gradskog episkopa i horepiskopa; razlika je postojala isključivo u kanonskoj nadležnosti. Upravo će ova činjenica biti od presudnog značaja za razumevanje načina na koji su horepiskopi hirotonisani i kasnije postavljani za eparhijske episkope.

Odlično. Sada prelazimo na najvažniji deo argumentacije. Ovde moramo biti veoma precizni, jer će ovaj deo nositi glavni dokaz čitavog rada. Nećemo prenaglašavati tvrdnje koje izvori ne potvrđuju, već ćemo pokazati šta se sa sigurnošću može zaključiti.

Hirotonija horepiskopa i svedočanstva kanonskog predanja

Nakon što je ustanovljeno da su horepiskopi bili istinski episkopi, postavlja se pitanje načina njihove hirotonije. Upravo na ovom mestu istorijski izvori dobijaju naročit značaj, jer omogućavaju da se ispita da li je broj episkopa koji učestvuju u hirotoniji smatran suštinskim uslovom same Svete tajne ili je predstavljao pitanje kanonske discipline.

Među najznačajnijim svedočanstvima nalazi se delo Rabanusa Maurusa (†856), jednog od najučenijih bogoslova karolinškog perioda. U svom spisu De institutione clericorum on govori o horepiskopima sledećim rečima:

Hi autem a solo episcopo civitatis, cui adjacent, ordinantur, sicut presbyteri.

U prevodu:

„Ovi (horepiskopi) hirotonišu se od samo jednog episkopa grada kojem pripadaju, kao prezviteri. (Rabanus Maurus, De institutione clericorum, III, 4, Patrologia Latina 107, col. 301.)

Ovaj tekst je dragocen iz dva razloga.

Prvo, Rabanus nedvosmisleno svedoči da je postojala praksa po kojoj horepiskopa hirotoniše jedan episkop. On tu činjenicu ne predstavlja kao izuzetak, zloupotrebu ili nepravilnost, već kao poznatu i prihvaćenu praksu.

Drugo, poređenje sa prezviterskom hirotonijom (sicut presbyteri) ne znači da horepiskop nije episkop, već da je sam čin hirotonije vršio jedan episkop, kao što je slučaj i kod rukopoloženja prezvitera. Rabanus ovde govori o načinu hirotonije, a ne o stepenu sveštenstva.

Ovo svedočanstvo ima naročitu težinu jer dolazi od autora koji nije učestvovao u bilo kakvoj polemici o validnosti hirotonije. On jednostavno opisuje praksu koju smatra opštepoznatom.

Istovremeno, potrebno je napomenuti da se Rabanusovo svedočanstvo odnosi na praksu poznatu u njegovo vreme. Samo po sebi ono ne dokazuje da je takva praksa bila univerzalna u svim pomesnim Crkvama od apostolskog doba. Međutim, ono nedvosmisleno pokazuje da Crkva IX veka nije smatrala da hirotonija koju izvrši jedan episkop mora biti ništavna. Da je tako bilo, Rabanus bi ovu praksu morao osuditi kao protivkanonsku i nevažeću, što on nigde ne čini.

Ovde je važno napraviti još jedno bogoslovsko razlikovanje. Kanonsko pravo veoma često razlikuje ono što je redovno (κατὰ κανόνα) od onoga što je validno (ἔγκυρον). Nisu sve kanonske nepravilnosti istovremeno i razlozi za ništavnost Svete tajne. Istorija Crkve poznaje brojne slučajeve u kojima je neki čin bio kanonski nepravilan, ali ipak nije bio ponovljen jer je smatran blagodatno važećim.

Upravo u tom kontekstu treba razumeti i svedočanstvo Rabanusa Maurusa.

Sveti Fotije i primer Svetog Mitrofana

Još ubedljiviji argument predstavlja svedočanstvo Svetog Fotija Velikog.

U svojoj Biblioteci Sveti Fotije opisuje poslednje dane Svetog Mitrofana, prvog carigradskog episkopa posle osnivanja Novog Rima. Prema njegovom svedočanstvu, Mitrofan je za svoga naslednika odredio Aleksandra, koji je već bio horepiskop.

Najvažnija činjenica nije samo izbor Aleksandra već način na koji je on postao carigradski episkop. Sveti Fotije nigde ne pominje novu episkopsku hirotoniju. Naprotiv, bilo je dovoljno da Crkva prihvati već hirotonisanog horepiskopa kao naslednika episkopske katedre.

Ovo je jedan od najsnažnijih istorijskih argumenata u prilog tezi da je horepiskop već posedovao punoću episkopske blagodati.

Da je njegova prva hirotonija bila nepotpuna, Crkva bi morala izvršiti novo rukopoloženje prilikom njegovog stupanja na carigradski presto. Takva praksa, međutim, nije poznata.

Iz toga sledi važan zaključak.

Blagodat episkopstva nije zavisila od veličine eparhije niti od širine jurisdikcije. Horepiskop nije postajao episkop tek kada preuzme eparhiju; on je već bio episkop. Promena službe podrazumevala je promenu kanonskog položaja, a ne primanje nove Svete tajne.

Ovaj princip ima dalekosežne posledice za razumevanje same prirode episkopske hirotonije.

Bogoslovski značaj ovih svedočanstava

Iz oba navedena izvora može se izvesti nekoliko zaključaka.

Prvo, drevna Crkva nije poistovećivala broj hirotonisatelja sa blagodatnošću Svete tajne.

Drugo, horepiskop je bio istinski episkop, iako je njegova kanonska vlast bila ograničena.

Treće, postavljenje horepiskopa za eparhijskog episkopa nije zahtevalo novu hirotoniju, što potvrđuje da je prva hirotonija smatrana potpunom.

Četvrto, pravilo o učešću više episkopa nije moglo biti shvatano kao apsolutni dogmatski uslov validnosti hirotonije, jer bi u suprotnom čitava ustanova horepiskopa bila dovedena u pitanje.

Međutim, ovde treba biti metodološki oprezan. Navedeni izvori sami po sebi ne dokazuju da je svaka hirotonija koju izvrši jedan episkop nužno kanonski ispravna. Oni dokazuju nešto drugo, a to je daleko važnije: da drevna Crkva nije smatrala da broj hirotonisatelja sam po sebi određuje postojanje ili nepostojanje blagodati Svete tajne.

III. Četvrti kanon Prvog vaseljenskog sabora i njegovo mesto u kanonskom predanju

U raspravama o validnosti episkopske hirotonije gotovo uvek se kao ključni argument navodi Četvrti kanon Prvog vaseljenskog sabora (Nikeja, 325). Zbog toga je neophodno najpre utvrditi šta ovaj kanon zaista propisuje, a zatim ispitati kako su ga razumevali najznačajniji pravoslavni kanonisti.

Tekst kanona glasi:

Ἐπίσκοπον προσήκει μάλιστα μὲν ὑπὸ πάντων τῶν κατὰ τὴν ἐπαρχίαν ἐπισκόπων καθίστασθαι· εἰ δὲ τοῦτο δυσχερὲς εἴη… πάντως τρεῖς ἐπὶ τὸ αὐτὸ συναγομένους… τῶν ἀπόντων δὲ τὴν γνώμην διὰ γραμμάτων φερομένην· τότε τὴν χειροτονίαν ποιεῖσθαι.

U prevodu:

„Episkopa treba, ako je moguće, da postavljaju svi episkopi oblasti; ako je to teško zbog hitne potrebe ili udaljenosti puta, neka se svakako sakupe najmanje trojica, a odsutni neka daju svoju saglasnost pismenim putem; tada neka se izvrši hirotonija.“

Na prvi pogled može izgledati da ovaj kanon postavlja apsolutni uslov za valjanost episkopske hirotonije. Međutim, pažljivija analiza pokazuje da tekst kanona ne govori o blagodatnosti Svete tajne, već o redovnom kanonskom postupku izbora i postavljenja episkopa.

To se vidi već iz same strukture kanona.

Najpre se iznosi idealno pravilo — učešće svih episkopa jedne oblasti. Odmah zatim Sabor dopušta odstupanje od tog pravila ako to okolnosti ne dozvoljavaju. Sam kanon, dakle, pokazuje izvesnu ikonomiju. On nije formulisan kao dogmatska odredba, već kao disciplinsko pravilo koje treba da obezbedi sabornost prilikom izbora episkopa.

Još je značajnije što se kanon ne završava određivanjem minimalnog broja hirotonisatelja, već zahtevom da se obezbedi saglasnost čitavog episkopata oblasti. To pokazuje da težište kanona nije na broju ruku koje se polažu na kandidata, nego na jedinstvu Crkve.

Ukoliko je suština kanona saborna saglasnost, onda prisustvo trojice episkopa predstavlja praktično sredstvo za ostvarenje tog cilja, a ne nezavisan uslov blagodatnosti hirotonije.

Istorijski razlog donošenja kanona

Da bi se kanon pravilno razumeo, potrebno je imati u vidu istorijske okolnosti njegovog nastanka.

Tokom III i početkom IV veka nisu bili retki slučajevi da pojedini episkopi, koristeći političke prilike ili lični uticaj, bez znanja susednih episkopa postavljaju nove episkope. Takva praksa dovodila je do raskola, stvaranja paralelnih jerarhija i narušavanja jedinstva pomesnih Crkava.

Nikejski sabor nije nastojao da odredi „minimalan broj episkopa potreban da bi Sveti Duh dejstvovao“, već da spreči samovolju i očuva saborni karakter episkopske službe. Drugim rečima, cilj kanona bio je pre svega eklisiološki i disciplinski.

Ovakvo razumevanje potvrđuje i činjenica da je već sam Sabor dopustio izuzetak od svog osnovnog pravila. Da je broj episkopa bio dogmatski uslov validnosti, nikakvo odstupanje ne bi bilo moguće.

Tumačenje Jovana Zonare

Najznačajniji vizantijski kanonista XII veka, Jovan Zonara, tumačeći ovaj kanon, naglašava da je njegov cilj očuvanje saglasnosti među episkopima jedne oblasti.

On ističe da je poželjno da svi episkopi učestvuju u postavljenju novog episkopa kako bi se izbegle podele i samovoljni izbori. Kada to nije moguće, dovoljno je prisustvo trojice, ali samo ako su odsutni dali svoj pristanak.

Važno je uočiti šta Zonara ne kaže.

On nigde ne piše da bi hirotonija koju izvrši manji broj episkopa bila bezblagodatna ili ništavna. Njegova pažnja usmerena je isključivo na pitanje kanonske pravilnosti postupka.

Ovo nije slučajno. U vizantijskom kanonskom pravu postoji jasna razlika između ἀκυρότης (ništavnosti) i παρανομία (kanonske nepravilnosti). Kada su kanoni želeli da neki čin proglase ništavnim, to su izričito činili. Četvrti kanon Nikejskog sabora ne upotrebljava takvu terminologiju.

Aristin i Valsamon

Isto razumevanje nalazimo kod Aristina i Teodora Valsamona.

Aristin naglašava da se pravilo odnosi na pravilan izbor episkopa i da trojica episkopa predstavljaju dovoljan broj za redovan postupak kada svi ne mogu doći.

Valsamon, pak, posebno ističe da mitropolit mora biti uključen u postupak kako bi se sačuvalo jedinstvo crkvene oblasti. Ni on ne povezuje broj hirotonisatelja sa blagodatnošću Svete tajne.

Ovde je važno uočiti jednu metodološku činjenicu.

Zonara, Aristin i Valsamon predstavljaju najveće autoritete vizantijskog kanonskog prava. Da su smatrali da hirotonija koju izvrši jedan episkop nije Sveta tajna, to bi nesumnjivo izričito naglasili. Njihovo ćutanje po ovom pitanju nije slučajno, već pokazuje da oni kanon tumače kao disciplinsku normu.

Sveti Nikodim Svetogorac

Posebnu pažnju zaslužuje tumačenje Svetog Nikodima Svetogorca u Pidalionu, delu koje u pravoslavnoj tradiciji ima izuzetan autoritet.

Tumačeći Četvrti kanon Nikejskog sabora, Sveti Nikodim ističe da je pravilo ustanovljeno radi očuvanja sabornosti i sprečavanja zloupotreba prilikom izbora episkopa. On naglašava da je učešće više episkopa izraz jedinstva Crkve i zaštita od samovoljnog delovanja pojedinaca.

Međutim, ni Sveti Nikodim ne tvrdi da Sveta tajna prestaje da bude Sveta tajna ako je prekršeno ovo disciplinsko pravilo. Njegova analiza ostaje u okvirima kanonskog poretka, a ne dogmatskog učenja o blagodati hirotonije.

To je u potpunoj saglasnosti sa celokupnim pravoslavnim predanjem, koje razlikuje kanonsku pravilnost od blagodatne stvarnosti Svetih tajni. Kanoni uređuju život Crkve, ali sami po sebi ne predstavljaju dogmatske definicije o načinu dejstva Svetoga Duha.

Prelaz ka sledećem poglavlju

Ako se Četvrti kanon Nikejskog sabora ne može tumačiti kao dogmatska definicija minimalnog broja hirotonisatelja, onda se postavlja sledeće pitanje: kako je drevna Crkva razumevala odnos između kanonske nepravilnosti i validnosti Svete tajne?

Upravo na tom mestu dolazimo do jednog od najvažnijih, ali često zanemarenih načela pravoslavnog kanonskog prava — razlikovanja između kanonske ispravnosti (ἀκρίβεια) i ikonomije (οἰκονομία), kao i između nezakonitog i nevažećeg čina. Bez ovog razlikovanja nije moguće pravilno razumeti ni ustanovu horepiskopa, ni Četvrti kanon Nikejskog sabora, niti pitanje validnosti anglikanskih hirotonija.

Kanonska pravilnost i validnost hirotonije u predanju Crkve

Dosadašnja analiza pokazala je da Četvrti kanon Prvog vaseljenskog sabora propisuje redovan način izbora i hirotonije episkopa. Međutim, iz samog teksta kanona ne može se izvesti zaključak da svaka hirotonija izvršena suprotno njegovim odredbama nužno gubi blagodatni karakter.

Ovde dolazimo do jednog od najvažnijih pitanja celokupnog kanonskog prava: da li svaka povreda kanona istovremeno znači i nevaljanost Svete tajne?

Istorija Crkve pokazuje da odgovor nije potvrdan.

Kanoni kao čuvari crkvenog poretka

Pravoslavno predanje nikada nije posmatralo kanone kao samostalne izvore blagodati. Blagodat Svetih tajni pripada Hristu kao Glavi Crkve i daruje se dejstvom Svetoga Duha. Kanoni ne stvaraju blagodat, već uređuju način na koji Crkva živi i svedoči tu blagodat.

Zbog toga se u kanonskom predanju razlikuju dva pitanja:

Da li je neki čin izvršen u skladu sa kanonskim poretkom?

Da li je tim činom zaista savršena Sveta tajna?

Ova dva pitanja nisu uvek istovetna.

Isto tako, kanonska pravilnost ne iscrpljuje pojam validnosti. Istorija drevne Crkve poznaje brojne slučajeve u kojima je neki čin bio kanonski neispravan, ali ga Crkva nije poništavala niti je zahtevala njegovo ponavljanje.

Istorijski primeri

Jedan od najpoznatijih primera predstavlja Meletijanski raskol u Egiptu početkom IV veka.

Meletije Likopoljski je, prekoračivši granice svoje jurisdikcije, postavljao klirike i episkope bez saglasnosti nadležnih episkopa. Prvi vaseljenski sabor osudio je takvo postupanje kao narušavanje kanonskog poretka.

Međutim, Sabor nije naložio da svi klirici koje je Meletije rukopoložio moraju ponovo biti rukopoloženi. Naprotiv, prihvatio ih je pod određenim uslovima i podredio zakonitim episkopima.

Ova činjenica je izuzetno važna.

Da je svaka kanonska nepravilnost automatski značila i nevalidnost Svete tajne, jedino moguće rešenje bilo bi novo rukopoloženje svih koje je Meletije postavio. Nikejski sabor nije postupio tako.

Slična praksa može se uočiti i u odnosu prema novacijancima.

Prvi vaseljenski sabor, u Osmom kanonu, dopušta da njihovi klirici, nakon prihvatanja jedinstva Crkve, nastave svoju službu. Sabor ne propisuje njihovo ponovno rukopoloženje, već kanonsko uređenje njihovog položaja.

Naravno, ovde treba biti oprezan. Ovi primeri sami po sebi ne dokazuju opšte pravilo o validnosti svih hirotonija izvan kanonskog poretka. Oni, međutim, pokazuju da drevna Crkva nije svaku povredu kanona smatrala istovetnom sa nepostojanjem blagodati.

Ikonomija i akrivija

Upravo u tom svetlu treba razumeti i poznato pravoslavno razlikovanje između akrivije i ikonomije.

Akrivija predstavlja doslednu primenu kanonskog pravila.

Ikonomija ne znači ukidanje kanona, nego pastirsku primenu kanonskog predanja radi spasenja ljudi i očuvanja jedinstva Crkve.

Već u najranijoj kanonskoj tradiciji ova dva načela postoje istovremeno.

To pokazuje da sama Crkva nikada nije posmatrala kanone kao matematičke formule čije svako odstupanje nužno uništava blagodat Svetih tajni.

Posledice za pitanje hirotonije

Iz svega navedenog proizlazi važan zaključak.

Čak i kada bi se pokazalo da je neka episkopska hirotonija izvršena suprotno redovnom kanonskom postupku, iz toga još uvek ne sledi da je ona samim tim blagodatno nevažeća.

To naročito važi za pitanje broja hirotonisatelja.

Četvrti kanon Nikejskog sabora propisuje redovnu proceduru.

Rabanus Maurus svedoči da su horepiskopi mogli biti hirotonisani od jednog episkopa.

Sveti Fotije svedoči da horepiskop nije ponovo hirotonisan prilikom preuzimanja episkopske katedre.

Vizantijski kanonisti tumače Nikejski kanon kao pravilo koje čuva sabornost.

Nijedan od ovih izvora ne formuliše opšte načelo da Sveta tajna ne postoji ako je hirotoniju izvršio jedan episkop.

Upravo zato rasprava o anglikanskoj apostolskoj sukcesiji ne može biti svedena na broj episkopa koji su učestvovali u hirotoniji. Istorijsko i kanonsko predanje pokazuje da je pitanje daleko složenije i da zahteva razmatranje čitavog eklisiološkog konteksta.

Anglikanske hirotonije i buli Apostolicae Curae: analiza rimokatoličke argumentacije

Dosadašnja analiza pokazala je da drevno kanonsko predanje ne pruža osnov za zaključak da broj hirotonisatelja sam po sebi predstavlja uslov validnosti episkopske hirotonije. Međutim, rasprava o anglikanskoj apostolskoj sukcesiji ne može se razumeti bez osvrta na bulu Apostolicae Curae pape Lava XIII iz 1896. godine, koja je imala presudan uticaj na kasnije bogoslovske rasprave.

U toj buli papa Lav XIII izrekao je poznatu formulu da su anglikanske hirotonije „apsolutno ništavne i potpuno nevažeće“ (omnino irritas et prorsus vacuas). Upravo zbog težine ove tvrdnje neophodno je pažljivo ispitati razloge koje sam dokument navodi.

Osnovni argumenti bule

Pažljivo čitanje Apostolicae Curae pokazuje da se argumentacija bule zasniva na dva glavna razloga.

Prvi se odnosi na formu hirotonije. Prema mišljenju Lava XIII, Edvardov pontifikal iz 1552. godine izmenio je obred rukopoloženja tako da više nije dovoljno jasno izražavao nameru da se kandidat rukopoloži u sveštenstvo koje prinosi evharistijsku žrtvu u smislu rimokatoličkog učenja.

Drugi argument odnosi se na nameru (intentio). Bula polazi od pretpostavke da izmena liturgijskog obreda svedoči o promeni bogoslovskog razumevanja sveštenstva. Prema tom tumačenju, oni koji su koristili novi obred nisu više imali nameru da čine ono što Crkva čini u Svetoj tajni hirotonije.

Važno je naglasiti da ova dva argumenta čine srž celokupne rimokatoličke ocene anglikanskih hirotonija.

Šta bula ne tvrdi

Za temu ovog rada od posebnog je značaja jedna činjenica koja se u literaturi često previđa.

Nigde u buli Apostolicae Curae papa Lav XIII ne tvrdi da su anglikanske hirotonije nevažeće zato što je hirotoniju ponekad vršio samo jedan episkop.

Da je broj hirotonisatelja smatran presudnim uslovom validnosti, bilo bi prirodno očekivati da se takav argument pojavi u dokumentu koji ima za cilj da obrazloži nevaljanost anglikanske jerarhije.

Međutim, to se ne dešava.

Naprotiv, čitava argumentacija usmerena je na formu i nameru obreda.

Ova činjenica ima daleko veći značaj nego što se na prvi pogled čini.

Ako čak ni zvanična rimokatolička osuda anglikanskih hirotonija nije zasnovana na broju hirotonisatelja, onda je teško održati tezu da broj episkopa predstavlja univerzalni i sam po sebi dovoljan kriterijum za procenu validnosti hirotonije.

Odgovor anglikanskih arhiepiskopa

Već naredne godine, 1897, nadbiskupi Kenterberija i Jorka objavili su dokument Saepius Officio, koji predstavlja zvaničan odgovor Anglikanske crkve na bulu Apostolicae Curae.

U ovom dokumentu anglikanski bogoslovi odbacuju tvrdnju da je Edvardov pontifikal prekinuo apostolsku sukcesiju. Oni nastoje da pokažu da su izmene u obredu bile usmerene na uklanjanje kasnijih srednjovekovnih dodataka, a ne na odbacivanje episkopske službe kao takve.

Posebno je zanimljivo što i anglikanski odgovor raspravu vodi oko forme, namere i istorijskog razumevanja sveštenstva.

Ni on ne postavlja pitanje broja hirotonisatelja kao glavni predmet spora.

To pokazuje da su obe strane — i rimokatolička i anglikanska — smatrale da se suština problema nalazi u bogoslovskom razumevanju hirotonije, a ne u broju prisutnih episkopa.

Starokatolička sukcesija

Rasprava je dobila novu dimenziju tokom XX veka.

Posle Bonskog sporazuma iz 1931. godine između Anglikanske zajednice i Starokatoličke crkve Utrehtske unije, starokatolički episkopi počeli su redovno da učestvuju u anglikanskim episkopskim hirotonijama.

Ova činjenica je od značaja jer Rimokatolička crkva nikada nije dovodila u pitanje apostolsku sukcesiju starokatoličkih episkopa. Slično tome, mnogi pravoslavni bogoslovi smatrali su starokatoličku jerarhiju istorijski neprekinutom.

Prema tome, čak i ako bi se prihvatile pretpostavke Apostolicae Curae u pogledu XVI veka, istorijski razvoj XX veka otvorio je nova pitanja koja sama bula nije mogla razmatrati.

To ne znači da je time automatski rešeno pitanje validnosti anglikanskih hirotonija. Međutim, pokazuje da savremena rasprava ne može biti vođena isključivo argumentima iz 1896. godine.

Zaključak ovog poglavlja

Analiza bule Apostolicae Curae pokazuje da pitanje broja hirotonisatelja nije bilo osnov rimokatoličke ocene anglikanskih hirotonija. Glavni argumenti odnose se na formu i nameru obreda.

Ova činjenica dodatno potvrđuje zaključak do kojeg je ova studija već došla analizom drevnog kanonskog predanja: broj episkopa koji učestvuju u hirotoniji ne može sam po sebi biti odlučujući kriterijum za procenu njene validnosti.

Kanonsko-pravni značaj broja hirotonisatelja

Do sada razmotreni izvori omogućavaju da se postavi jedno od suštinskih pitanja ove studije: da li broj episkopa koji učestvuju u hirotoniji pripada suštini Svete tajne ili pripada kanonskom poretku kojim Crkva uređuje svoj život?

Odgovor na ovo pitanje nije moguće dati polazeći od jednog kanona ili jednog istorijskog primera. On se mora tražiti u celini kanonskog predanja.

U pravoslavnom bogoslovlju Svete tajne nikada nisu shvatane kao pravni akti čija valjanost zavisi isključivo od ispunjavanja svih formalnih uslova. One su, pre svega, delanje Hristovo u Crkvi silom Svetoga Duha. Upravo zato su kanoni od samog početka imali dvostruku ulogu: da čuvaju istinu vere i da obezbeđuju dobar poredak u životu Crkve.

Ovaj poredak naročito dolazi do izražaja prilikom izbora i hirotonije episkopa. Episkop nije samo služitelj Svetih tajni nego i vidljivi izraz jedinstva pomesne Crkve. Zato se njegovo postavljenje ne tiče samo kandidata i episkopa koji ga hirotonišu, nego čitave crkvene oblasti. Upravo iz tog razloga Nikejski sabor zahteva učešće više episkopa i saglasnost mitropolita.

Međutim, ni u samom tekstu kanona, niti u njegovim klasičnim tumačenjima, ne nalazi se tvrdnja da broj hirotonisatelja pripada suštini Svete tajne. Kanon određuje kako se hirotonija ima vršiti da bi bila kanonski pravilna, ali ne obrazlaže na koji način Sveti Duh dejstvuje u samoj Svetoj tajni. To pitanje pripada dogmatskom učenju Crkve, a ne kanonskom zakonodavstvu.

Iz tog razloga neophodno je razlikovati dva pojma koja se u savremenim polemikama često mešaju.

Prvi je kanonska pravilnost. Ona označava da je hirotonija izvršena u skladu sa propisanim crkvenim poretkom, uz učešće lica koja su kanoni predvideli i po postupku koji je Crkva ustanovila.

Drugi je validnost, odnosno pitanje da li je Sveta tajna zaista savršena. To nije isključivo pravno, već prvenstveno eklisiološko i bogoslovsko pitanje.

Istorija Crkve pokazuje da ova dva pojma nisu uvek istovetna. Kanonski nepravilan postupak može zahtevati pokajanje, ispravku ili kanonsku sankciju, ali iz toga ne sledi nužno da Sveta tajna nije ni postojala. Upravo zato su kanoni kroz vekove primenjivani ne samo sa akrivijom nego i sa ikonomijom, vodeći računa o spasenju ljudi i očuvanju jedinstva Crkve.

U tom svetlu treba razumeti i pitanje broja hirotonisatelja. Činjenica da je Crkva propisala učešće više episkopa svedoči o značaju sabornosti, ali sama po sebi ne dokazuje da bi svaka hirotonija koja odstupi od tog pravila automatski bila bezblagodatna. Za takav zaključak bili bi potrebni nedvosmisleni kanonski ili dogmatski tekstovi koji to izričito tvrde. Dosadašnja analiza nije pokazala da takvi tekstovi postoje.

Ovde se pokazuje i značaj svedočanstava o horepiskopima. Bez obzira na to kako se tumače pojedini istorijski detalji njihove hirotonije, sama činjenica da je u različitim razdobljima postojala praksa koja nije u svemu odgovarala kasnije utvrđenim normama svedoči da je kanonska tradicija bila složenija nego što se ponekad predstavlja u savremenim polemikama.

Iz toga proizlazi važan metodološki zaključak. Prilikom ocene bilo koje istorijske hirotonije nije dovoljno postaviti pitanje koliko je episkopa učestvovalo u njoj. Potrebno je razmotriti čitav niz okolnosti: ko je hirotoniju vršio, u kakvom je kanonskom položaju bio, kakva je bila namera Crkve, da li je postojalo apostolsko prejemstvo i kako je ta hirotonija primljena u životu Crkve.

Tek takav sveobuhvatan pristup odgovara načinu na koji je drevna Crkva rešavala kanonske sporove. Svođenje čitavog pitanja na broj hirotonisatelja ne samo da pojednostavljuje složenu istorijsku stvarnost nego zanemaruje i osnovno načelo pravoslavne eklisiologije, prema kojem se Svete tajne uvek posmatraju u kontekstu života celokupne Crkve.

Upravo na tom mestu ova studija dolazi do svog glavnog zaključka. Ako se pitanje validnosti hirotonije ne može svesti na broj episkopa koji polažu ruke, onda ni rasprava o anglikanskoj apostolskoj sukcesiji ne može biti rešena jednostavnim pozivanjem na Četvrti kanon Prvog vaseljenskog sabora. Ta rasprava mora obuhvatiti širi istorijski, kanonski i dogmatski kontekst, u kojem će svaki pojedinačni argument biti vrednovan u svetlu celokupnog Predanja Crkve.

VII. Anglikanska apostolska sukcesija u svetlu pravoslavne eklisiologije

Do sada izložena analiza nije imala za cilj da dokaže postojanje ili nepostojanje anglikanske apostolske sukcesije. Njen cilj bio je znatno uži: ispitati da li broj episkopa koji učestvuju u hirotoniji predstavlja sam po sebi dovoljan kriterijum za procenu validnosti episkopskog rukopoloženja.

Na osnovu analiziranih izvora može se zaključiti da takav stav nije moguće izvesti iz drevnog kanonskog predanja.

Međutim, time pitanje anglikanske sukcesije nije rešeno.

Pravoslavna eklisiologija nikada nije posmatrala apostolsko prejemstvo kao isključivo istorijski niz hirotonija. Apostolsko prejemstvo obuhvata ne samo neprekinuto polaganje ruku već i neprekinuto čuvanje apostolske vere, liturgijskog života i crkvenog jedinstva.

Zbog toga pravoslavno bogoslovlje nije prihvatilo isključivo mehaničko razumevanje apostolske sukcesije.

Istorijski kontinuitet hirotonija predstavlja neophodan element episkopske službe, ali sam po sebi nije dovoljan ako je izgubljeno jedinstvo vere.

Upravo zbog toga pravoslavni bogoslovi, kada govore o anglikanskoj jerarhiji, gotovo nikada ne postavljaju kao prvo pitanje broj episkopa koji su vršili hirotoniju.

Njihova pažnja usmerena je na daleko složenija pitanja:

šta predstavlja apostolsko prejemstvo;

kakvo je bogoslovsko razumevanje episkopske službe;

kakav je odnos prema evharistijskom sveštenstvu;

da li postoji kontinuitet apostolske vere;

kako Crkva prepoznaje delovanje Svetoga Duha.

Ova činjenica pokazuje da je rasprava o broju hirotonisatelja u velikoj meri sporedna u odnosu na suštinska eklisiološka pitanja.

S druge strane, nije moguće zanemariti istorijsku činjenicu da su tokom XX veka u anglikanskim hirotonijama počeli redovno da učestvuju starokatolički episkopi Utrehtske unije.

Ta okolnost ne rešava sama po sebi pitanje anglikanske sukcesije.

Ona, međutim, pokazuje da se savremena situacija ne može bez ostatka procenjivati na osnovu prilika iz XVI veka.

Iz tog razloga i mnogi savremeni pravoslavni bogoslovi ukazuju da pitanje anglikanske sukcesije ne može biti rešeno jednim jedinim istorijskim argumentom.

Ono ostaje predmet bogoslovskog dijaloga.

Najvažniji rezultat ove studije

Analiza ustanove horepiskopa, svedočanstva Rabanusa Maurusa, istorijskog predanja koje prenosi Sveti Fotije, Četvrtog kanona Prvog vaseljenskog sabora, tumačenja vizantijskih kanonista, kao i rimokatoličke rasprave u buli Apostolicae Curae, ne pruža osnov za tvrdnju da broj episkopa koji učestvuju u hirotoniji predstavlja sam po sebi kriterijum validnosti Svete tajne.

To je, po mom mišljenju, najvažniji naučni zaključak koji ova studija može opravdano da izvede.

Iz njega, međutim, ne sledi da su anglikanske hirotonije samim tim dokazano validne.

Sledi samo da argument zasnovan isključivo na broju hirotonisatelja nije dovoljan.

To je daleko skromniji, ali istovremeno daleko snažniji zaključak, jer počiva na onome što istorijski izvori zaista dozvoljavaju da se tvrdi.

Istorijsko i kanonsko predanje drevne Crkve ne opravdava stav da je broj hirotonisatelja sam po sebi odlučujući kriterijum validnosti episkopske hirotonije. Stoga se ni pitanje anglikanske apostolske sukcesije ne može rešavati isključivo pozivanjem na taj argument, već zahteva sveobuhvatno razmatranje istorijskih, kanonskih i dogmatskih činilaca.

Zaključak

Pitanje episkopske hirotonije spada među najznačajnija pitanja kanonskog i dogmatskog predanja Crkve, jer se neposredno tiče apostolskog prejemstva, jedinstva Crkve i prenošenja episkopske službe. Upravo zbog toga svaka rasprava o validnosti hirotonije mora počivati na pažljivoj analizi istorijskih izvora i kanonskog predanja, a ne na izolovanom tumačenju pojedinih kanona.

Analiza ustanove horepiskopa pokazala je da je drevna Crkva poznavala različite oblike vršenja episkopske službe, pri čemu je jasno razlikovala punoću episkopskog čina od obima kanonske jurisdikcije. Svedočanstvo Rabanusa Maurusa ukazuje da je u pojedinim crkvenim sredinama postojala praksa da horepiskopa hirotoniše jedan episkop, dok predanje koje prenosi Sveti Fotije svedoči da je horepiskop mogao preuzeti eparhijsku katedru bez nove episkopske hirotonije. Iako ova svedočanstva sama po sebi ne dokazuju univerzalnu praksu cele drevne Crkve, ona nedvosmisleno pokazuju da pitanje broja hirotonisatelja nije bilo jednostavno niti jednoznačno.

Posebna pažnja posvećena je Četvrtom kanonu Prvog vaseljenskog sabora. Analiza njegovog teksta i tradicionalnih tumačenja pokazuje da je osnovni cilj kanona očuvanje sabornosti i kanonskog poretka prilikom izbora episkopa. Kanon propisuje redovan način vršenja hirotonije, ali nigde izričito ne definiše broj hirotonisatelja kao dogmatski uslov bez kojeg Sveta tajna ne bi postojala. Isto tako, ni klasični vizantijski kanonisti ne izvode zaključak da svaka hirotonija koja odstupi od propisane procedure samim tim postaje blagodatno ništavna.

Istorijska praksa Crkve takođe svedoči da se pitanje kanonske pravilnosti nije uvek poistovećivalo sa pitanjem postojanja ili nepostojanja Svete tajne. Kanoni su služili očuvanju jedinstva, poretka i sabornosti, ali su se u konkretnim istorijskim okolnostima primenjivali u skladu sa pastirskom odgovornošću Crkve. Upravo zato se procena pojedinih hirotonija nikada nije zasnivala isključivo na formalnom ispunjenju jednog uslova, već na sagledavanju celokupnog crkvenog konteksta.

Razmatranje rimokatoličke bule Apostolicae Curae i anglikanskog odgovora Saepius Officio dodatno potvrđuje ovaj zaključak. Ni sama rimokatolička argumentacija ne zasniva ocenu anglikanskih hirotonija na broju episkopa koji su učestvovali u rukopoloženju, već na pitanjima forme i namere hirotonijskog obreda. To pokazuje da se ni u zapadnoj bogoslovskoj tradiciji broj hirotonisatelja nije smatrao samostalnim i dovoljnim razlogom za ocenu validnosti episkopske hirotonije.

Osnovni rezultat ovog istraživanja može se sažeti u sledećoj tvrdnji: analizirani istorijski i kanonski izvori ne pružaju dovoljno osnova za zaključak da broj episkopa koji učestvuju u hirotoniji predstavlja sam po sebi odlučujući kriterijum validnosti Svete tajne. Kanonsko predanje nedvosmisleno naglašava značaj sabornosti i učešća više episkopa u redovnom poretku Crkve, ali ne pruža nedvosmislen dokaz da svaka hirotonija koja odstupi od tog pravila nužno gubi svoj blagodatni karakter.

Iz toga, međutim, ne sledi da je samim tim dokazana validnost anglikanske apostolske sukcesije. Takvo pitanje daleko prevazilazi okvir ove studije i zahteva razmatranje drugih činilaca, kao što su istorijski kontinuitet apostolskog prejemstva, bogoslovsko razumevanje sveštenstva, liturgijska forma, namera Crkve i eklisiološko shvatanje episkopske službe.

Ova studija ima znatno skromniji, ali metodološki važan cilj: da pokaže kako se pitanje validnosti anglikanskih hirotonija ne može rešavati isključivo pozivanjem na broj episkopa koji su učestvovali u rukopoloženju.

Stoga se može zaključiti da istorijsko i kanonsko predanje drevne Crkve ne opravdava pojednostavljeno tumačenje prema kojem broj hirotonisatelja predstavlja sam po sebi kriterijum validnosti episkopske hirotonije.

Nasuprot tome, analizirani izvori pokazuju da je Crkva pitanje hirotonije uvek posmatrala u širem okviru sabornosti, apostolskog prejemstva, crkvenog jedinstva i vernosti apostolskoj veri. Upravo zato i savremena rasprava o anglikanskoj apostolskoj sukcesiji mora biti vođena u svetlu celokupnog Predanja Crkve, a ne na osnovu jednog, izolovanog kanonskog argumenta.

Bibliografija i predložena literatura

Acta Conciliorum Oecumenicorum, ed. Eduard Schwartz, Berlin: Walter de Gruyter.
Conciliorum Oecumenicorum Decreta, Bologna: Edizioni Dehoniane.
Corpus Iuris Canonici Ecclesiae Graecae.
Patrologia Graeca, ed. Jacques-Paul Migne, Paris, 1857–1866.
Patrologia Latina, ed. Jacques-Paul Migne, Paris, 1844–1864.
Πηδάλιον (Pidalion), Sveti Nikodim Svetogorac, različita grčka, engleska i srpska izdanja.
The Rudder (Pidalion), prevod i komentari, Orthodox Christian Educational Society, Chicago.
Sveto Pismo Starog i Novog Zaveta.
Apostolski kanoni.
Kanoni Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji (325).
Kanoni Ankirskog, Neokesarijskog, Antiohijskog, Sardičkog i Laodikijskog sabora.
Sveti Fotije Veliki, Bibliotheca (Biblioteka), Patrologia Graeca, tomovi 103–104.
Rabanus Maurus, De institutione clericorum, Patrologia Latina, tom 107.
Rabanus Maurus, De chorepiscopis, Patrologia Latina.
Jovan Zonara, Tumačenje svetih kanona.
Aleksije Aristin, Tumačenje svetih kanona.
Teodor Valsamon, Scholia in Canones.
Apostolicae Curae, papa Lav XIII, 1896.
Saepius Officio, odgovor kenterberijskog i jorkskog nadbiskupa, London, 1897.
Codex Iuris Canonici (Zakonik kanonskog prava Rimokatoličke Crkve).
Catechism of the Catholic Church, Vatican City.
Michel Andrieu, Les Chorévêques.
Paul Parisot, Les Chorévêques.
Joseph Gillmann, Das Institut der Chorbischöfe im Orient.
Étienne Bergère, Étude historique sur les Chorévêques.
Michael Ott, „Chorepiscopi“, The Catholic Encyclopedia.
John Jay Hughes, Absolutely Null and Utterly Void.
John Jay Hughes, Stewards of the Lord.
Francis Clark, Anglican Orders and Defect of Intention.
Gregory Dix, The Question of Anglican Orders.
E. C. Ratcliff, The Apostolic Ministry.
Kenneth E. Kirk (ur.), The Apostolic Ministry.
Henry Chadwick, The Anglican Tradition.
Georgije Florovski, Sabrana dela (tomovi posvećeni eklisiologiji i Predanju).
Nikolaj Afanasjev, Crkva Duha Svetoga.
Jovan (Zizijulas) Pergamski, Evharistija, episkop i Crkva.
Vasilije Bolotov, Sabrana dela (radovi o apostolskom prejemstvu i anglikanskim hirotonijama).
Aleksandar Šmeman, Uvod u liturgijsko bogoslovlje.
John Meyendorff, Imperial Unity and Christian Divisions.
Charles Joseph Hefele, A History of the Councils of the Church.
Hubert Jedin (ur.), History of the Church.
Jean Gaudemet, The Church in the Roman Empire.
W. H. C. Frend, The Rise of Christianity.
Henry R. Percival (ur.), The Seven Ecumenical Councils, Nicene and Post-Nicene Fathers, Second Series, Vol. XIV.
F. L. Cross & E. A. Livingstone (ur.), The Oxford Dictionary of the Christian Church.
The Catholic Encyclopedia, New York: Robert Appleton Company, 1907–1914.
The Encyclopedia of Eastern Orthodox Christianity, ed. John Anthony McGuckin, Wiley-Blackwell.
The Cambridge History of Christianity, Cambridge University Press.
The Oxford Handbook of Early Christian Studies, Oxford University Press.
The Oxford Handbook of Ecclesiology, Oxford University Press.