Jedno od zanimljivijih pitanja koje ponekad dobijamo glasi:
„Kako možete biti deo anglikanskog sveta ako se ne slažete sa svim anglikancima?“
Pitanje je razumljivo.
Ali ponekad zvuči kao da neko pita:
„Kako možete biti deo porodice ako imate rođaka sa kojim se ne slažete?“
Odgovor je jednostavan.
Zato što je i dalje rođak.
Anglikanstvo nikada nije bilo pokret ljudi koji se slažu oko svega. Da jeste, verovatno bi prestalo da postoji već posle prvog sastanka.
Tokom vekova unutar anglikanske tradicije živeli su evangelikali, anglo-katolici, liberali, konzervativci, monasi, harizmatici, profesori, mistici, pa čak i poneki političar. Što je, priznaćete, verovatno najveći dokaz da Božja milost zaista postoji.
Ne slažu se oko svega.
Nikada nisu.
Ipak, prepoznaju da pripadaju istoj široj tradiciji.
To nije slabost anglikanstva.
To je njegova istorijska stvarnost.
Često čujemo i pitanje:
„Dobro, ali gde vi stojite?“
Stojimo tamo gde smo oduvek stajali.
U veri drevne Crkve.
U Svetom pismu.
U apostolskom nasleđu.
U svetotajinskom životu.
U klasičnom hrišćanskom razumevanju braka i porodice.
Ali stojimo i uz čoveka.
Čak i onda kada se sa njim ne slažemo.
Jer hrišćanstvo nije počelo tako što je Hristos ljude prvo ispitao o svim njihovim stavovima, pa tek onda odlučio da li će razgovarati sa njima.
Niti je Crkva ikada bila zajednica savršeno ispravnih ljudi.
Da jeste, većina nas ne bi prošla prijemni ispit.
Neko će onda reći:
„Ali LGBT pitanje je važno!“
Naravno da je važno.
Kao što su važni i brak, porodica, siromaštvo, usamljenost, zavisnosti, nasilje, abortus, nepravda, duhovna praznina, gubitak vere i još mnogo toga.
Problem nastaje kada jedna tema postane toliko velika da zameni celo Jevanđelje.
Tada više ne propovedamo Hrista.
Propovedamo jednu temu.
A Hristos je ipak veći od svih naših rasprava.
Još jedno pitanje koje se često pojavljuje glasi:
„Kako možete biti u zajedništvu sa ljudima koji misle drugačije?“
A mi bismo mogli postaviti drugo pitanje:
Kako bi uopšte izgledala Crkva u kojoj niko ne sme da misli drugačije?
Istorija nas uči da su hrišćani od prvog veka do danas neprestano raspravljali o mnogim pitanjima.
Ponekad mudro.
Ponekad manje mudro.
Ali su ipak pokušavali da ostanu u razgovoru.
Mi verujemo da je razgovor bolji od anateme, a svedočenje bolje od galame.
Naravno, neko će reći:
„Meni se to ne sviđa.“
I to je sasvim u redu.
Niko nije obavezan da bude anglikanac.
Kao što niko nije obavezan da navija za isti klub, čita iste knjige ili pije istu kafu.
Ono što je malo neobično jeste kada čovek provede više vremena objašnjavajući anglikancima kako treba da budu anglikanci nego što anglikanci sami provode razmišljajući o tome.
To je pomalo kao da neko nikada nije igrao šah, ne želi da igra šah, ne sviđa mu se šah, ali svakog dana pažljivo prati turnire i objašnjava šahistima kako su pogrešno postavili figure.
Divna posvećenost, mora se priznati.
Na kraju, naš cilj nije da ubedimo sve ljude da postanu anglikanci.
Naš cilj nije ni da pobedimo u raspravi.
Naš cilj je da budemo verni Hristu.
Ako nas neko pita gde stojimo, odgovor je jednostavan:
Stojimo na mestu gde su istina i milost pozvane da žive zajedno.
Nije uvek udobno.
Nije uvek popularno.
Ali je daleko bliže Jevanđelju nego bilo koji ideološki rov.
I upravo zato smo tu gde jesmo.