Živimo u vremenu kada je sve lakše podeliti nego pomiriti, osuditi nego razumeti, vikati nego saslušati. Gde god da se okrenemo — u politici, na društvenim mrežama, u medijima, pa čak i u porodičnim razgovorima — često nailazimo na istu pojavu: ljudi sve ređe razgovaraju jedni sa drugima, a sve češće jedni protiv drugih.
Srbija, kao i čitav Balkan, nosi teret mnogih rana, podela i neispunjenih nada. Zato nije čudo što se ponekad čini da su gnev, nepoverenje i razočaranje postali uobičajeno stanje duha. Ali upravo u takvim vremenima moramo postaviti sebi jedno važno pitanje: šta se dešava sa našim srcima?
Nasilje ne počinje onda kada ga vidimo na ulici ili u vestima. Ono počinje mnogo ranije. Počinje u preziru koji nosimo prema onima koji misle drugačije. U rečima kojima ponižavamo druge. U spremnosti da svakoga ko nije deo našeg kruga proglasimo neprijateljem. Nasilje počinje onda kada prestanemo da gledamo čoveka u drugom čoveku.
Zato je potrebno da se, pre nego što osudimo druge, iskreno zagledamo u sebe. Da se zapitamo: koliko je u meni gorčine? Koliko nepraštanja? Koliko reči koje su mogle ranjavati druge? Jer društvo se ne popravlja samo promenom vlasti, zakona ili institucija. Društvo se menja onda kada počnu da se menjaju ljudi.
Danas se od nas često traži da biramo strane, da se svrstavamo u tabore i da branimo svoje grupe po svaku cenu. Ali mir nikada nije nastao iz navijanja za sukob. Mir nastaje onda kada čovek odbije da postane deo mržnje, čak i kada ga na to podstiču svi oko njega.
To ne znači zatvarati oči pred nepravdom niti odustati od istine. Naprotiv. To znači braniti istinu bez mržnje, suprotstavljati se zlu bez osvetoljubivosti i čuvati dostojanstvo drugog čoveka čak i onda kada se sa njim duboko ne slažemo. Najteže bitke nisu one koje vodimo protiv drugih ljudi, već one koje vodimo protiv sopstvenog ponosa, gorčine i želje da uvek budemo u pravu.
Zato su danas potrebni mirotvorci. Ljudi koji će govoriti blago kada svi viču. Koji će graditi mostove kada ih drugi ruše. Koji će pružiti ruku kada je najlakše okrenuti leđa. Takvi postupci mogu izgledati mali i beznačajni, ali upravo od njih počinju velike promene.
Nada nije naivnost. Nada je odluka da verujemo kako dobro još uvek ima snagu da pobedi zlo, kako ljubav nije poražena i kako je moguće izgraditi društvo u kojem se ljudi neće prepoznavati po tome kom taboru pripadaju, već po tome koliko su spremni da poštuju, pomognu i vole jedni druge.
Ali nije dovoljno samo govoriti o miru. Mir mora postati praksa. Nije dovoljno osuditi nasilje; potrebno je svakodnevno graditi kulturu poštovanja, razumevanja i pomirenja. Nije dovoljno poželeti bolju Srbiju; potrebno je početi od sebe, od svog doma, svoje porodice, svog komšiluka, svoje parohije i svoje zajednice.
Zato pozivamo sve ljude dobre volje, bez obzira na politička uverenja, nacionalnu pripadnost, društveni položaj ili životno iskustvo, da nam se pridruže u stvaranju društva u kojem će biti manje straha, manje mržnje i manje nasilja, a više ljubavi, milosrđa, pravde i međusobnog razumevanja.
Hajde da zajedno primenimo u praksi ono u šta verujemo. Da biramo reči koje grade, a ne ruše. Da slušamo pre nego što osudimo. Da praštamo pre nego što presudimo. Da budemo ljudi mira u vremenu sukoba i ljudi nade u vremenu razočaranja.
Kao Episkopalna anglikanska zajednica, želimo da budemo deo tog svedočanstva i tog puta. Ako delite ovu viziju, ako tražite mesto molitve, razgovora, podrške i duhovnog zajedništva, ili jednostavno verujete da je moguće živeti drugačije, slobodno nam se javite. Biće nam drago da vas upoznamo, saslušamo i zajedno sa vama gradimo kulturu mira, poštovanja i nade.
Novi svet neće nastati sam od sebe. On počinje onda kada svaki čovek odluči da u svom srcu napravi mesto za mir. A taj prvi korak možemo napraviti već danas.