Postoji jedno pitanje koje se u poslednje vreme redovno pojavljuje, bilo u razgovorima, bilo na društvenim mrežama:

„Dobro, jeste li vi pro-LGBTK ili niste?“

Pitanje je razumljivo. Živimo u vremenu koje voli jasne odgovore, kratke parole i precizne etikete. Od svakoga se očekuje da se što pre svrsta u jedan od ponuđenih tabora. Ako je moguće, u jednu reč. Ako je baš neophodno, u jednu rečenicu.

Problem je što je anglikanstvo oduvek bilo prilično neposlušno kada su u pitanju jednostavne etikete.

Ako kažemo da svaku LGBTQ+ osobu treba primiti sa poštovanjem, ljubavlju i dostojanstvom koje pripada svakom čoveku stvorenom po Božjem liku, neki će zaključiti da smo liberali.

Ako kažemo da nemamo nameru da menjamo klasično hrišćansko učenje o braku, drugi će zaključiti da smo konzervativci.

Ako kažemo obe stvari u istoj rečenici, većina ljudi više ne zna gde da nas smesti.

I tu zapravo počinje suština problema.

Savremena rasprava o LGBTQ+ pitanjima najčešće polazi od politike. Crkva, međutim, polazi od čoveka.

Za nas najvažnije pitanje nije: „U koju kategoriju neko spada?“

Najvažnije pitanje je: „Ko stoji ispred nas?“

Jer ispred nas nikada ne stoji skraćenica.

Stoji čovek.

Stoji nečiji sin ili kćerka.

Stoji osoba sa svojim radostima, strahovima, ranama, nadama i traganjem za Bogom.

Hrišćanstvo je oduvek bilo vera ličnosti, a ne etiketa.

Zbog toga Crkva ne sme postati mesto gde će ljudi biti svodeni na jednu osobinu svog života. Ni na nacionalnost. Ni na političko uverenje. Ni na društveni status. Ni na seksualnu orijentaciju.

Čovek je uvek više od jedne reči kojom ga opisujemo.

Istovremeno, ljubav prema čoveku ne znači automatski prihvatanje svake ideje, svakog ponašanja ili svakog pogleda na svet.

To važi za sve nas.

Crkva nije pozvana da potvrdi sve što radimo.

Pozvana je da nas vodi ka Hristu.

A Hristos nas ne susreće zato što smo savršeni, već upravo zato što nismo.

Kada čitamo Jevanđelje, zanimljivo je primetiti da Hristos gotovo nikada ne počinje razgovor osudom. Ali ga retko završava ravnodušnošću.

On prihvata čoveka, ali ga istovremeno poziva na dublji život.

U tome leži i naša pastoralna perspektiva.

Mi ne verujemo da je rešenje u odbacivanju ljudi.

Ali ne verujemo ni da je rešenje u tome da Crkva prestane da bude Crkva.

Ponekad se čini da savremeni svet nudi samo dve mogućnosti: ili potpuno odbacivanje ili potpuna afirmacija.

Hrišćanska tradicija je oduvek poznavala i treći put: put pastirske brige, strpljenja, razgovora i duhovnog praćenja.

U tom smislu, možda se razlikujemo i od nekih konzervativnih i od nekih progresivnih pristupa.

Od konzervativnih onda kada zaborave da je čovek ispred nas ikona Božija pre nego što postane tema rasprave.

Od progresivnih onda kada zaborave da Crkva nije pozvana da oblikuje svoje učenje prema duhu vremena, već prema Jevanđelju.

Anglikanska tradicija često govori o „držanju stvari zajedno“ — istine i milosti, vernosti i saosećanja, predanja i pastoralne osetljivosti.

To nije uvek najlakši put.

Iskreno govoreći, ponekad je prilično nezahvalan.

Jedni vas smatraju suviše strogima.

Drugi suviše popustljivima.

Treći misle da niste dovoljno odlučni.

Četvrti da ste previše odlučni.

Na kraju dana, to je verovatno cena pokušaja da se ostane veran jednoj staroj hrišćanskoj ideji:

Da istina bez ljubavi postaje surovost.

Da ljubav bez istine postaje prazna sentimentalnost.

I da ni jedno ni drugo nije ono čemu nas je Hristos učio.

Zato, kada nas neko pita da li smo „pro-LGBTK“, možda najiskreniji odgovor glasi:

Mi smo pro-čovek jer verujemo da je svaki čovek stvoren po Božjem liku.

Mi smo pro-Jevanđelje jer verujemo da Crkva nije gospodar istine nego njen čuvar.

I mi smo pro-Hristos jer je u Njemu jedino moguće istovremeno govoriti istinu i pokazivati ljubav.