Živimo u vremenu kada su hrišćani često svesniji svojih razlika nego onoga što ih povezuje. Vekovi istorije, bogoslovske rasprave, kulturne razlike i ljudske slabosti ostavili su duboke tragove u životu Crkve. Ipak, uprkos svemu tome, ostaje jedna jednostavna činjenica: pre nego što smo pravoslavni, katolici, anglikanci, luterani, metodisti ili baptisti, mi smo učenici Isusa Hrista.
Niko od nas nije sam zasadio Crkvu. Niko od nas nije sam propovedao Jevanđelje svetu. Niko od nas nije sam nosio hrišćansku veru kroz dve hiljade godina istorije. Svi smo naslednici jedne veće priče, priče koja počinje sa apostolima i nastavlja se u svakoj generaciji vernika.
Upravo zato hrišćansko jedinstvo ne treba da bude shvaćeno kao pretnja našim identitetima, već kao prilika da u drugima prepoznamo darove koje je Bog dao svojoj Crkvi.
Pravoslavni nas podsećaju na lepotu liturgijskog života i dubinu svetootačkog predanja.
Rimokatolici svedoče o važnosti globalnog jedinstva, discipline i organizovane misije.
Protestantske zajednice nas podsećaju na snagu Svetog pisma, lične vere i neprestane potrebe za obnovom.
Anglikanska tradicija nastoji da podseti da istina i ljubav, predanje i reforma, katoličnost i sloboda ne moraju biti suprotstavljeni jedni drugima.
Umesto da se pitamo šta nas razdvaja, možda je vreme da češće postavljamo drugo pitanje: šta možemo učiniti zajedno?
Možemo zajedno hraniti gladne.
Možemo zajedno brinuti o usamljenima.
Možemo zajedno podizati glas u odbranu ljudskog dostojanstva.
Možemo zajedno svedočiti Jevanđelje u sve sekularnijem svetu.
Možemo zajedno pokazati da ljubav nije slabost nego sila koja menja svet.
Naravno, to ne znači da bogoslovske razlike treba ignorisati. Istina zaslužuje ozbiljan razgovor. Ali razgovor je moguć samo onda kada se najpre prepoznamo kao braća i sestre u Hristu.
Ponekad se čini da smo potrošili više vremena objašnjavajući zašto nismo jedni drugi nego objašnjavajući svetu ko je Hristos.
Svet neće biti privučen Jevanđelju zbog naših međusobnih optužbi. Ali može biti privučen kada vidi hrišćane koji se, uprkos razlikama, poštuju, razgovaraju i sarađuju.
Hristos nije rekao da će svet prepoznati njegove učenike po savršenom bogoslovskom slaganju. Rekao je:
„Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom.“
To nije poziv na odricanje od uverenja. To je poziv na smirenje. Poziv da budemo dovoljno sigurni u svoju veru da se ne plašimo razgovora sa onima koji veruju drugačije.
Kao anglikanci, ne tvrdimo da imamo sve odgovore. Ali verujemo da nas Hristos poziva da gradimo mostove tamo gde drugi podižu zidove. Verujemo da je moguće istovremeno biti veran sopstvenoj tradiciji i otvoren za dijalog sa drugima.
Zato ovaj tekst nije samo razmišljanje nego i poziv.
Poziv pravoslavnima, rimokatolicima, protestantima i svim hrišćanima.
Hajde da se manje plašimo jedni drugih.
Hajde da više razgovaramo.
Hajde da više sarađujemo.
Hajde da se zajedno molimo kad god možemo, da zajedno služimo ljudima u nevolji i da zajedno svedočimo Hrista svetu koji ga očajnički traži.
Jer ako je Hristos zaista Gospod Crkve, onda nismo pozvani da budemo čuvari sopstvenih tabora, nego svedoci Njegovog Carstva.
A to Carstvo je uvek veće od naših podela.