Postoji jedna zanimljiva pojava u hrišćanskom svetu. Kada anglikanac uđe u prostoriju sa pravoslavcem, rimokatolikom, luteranom, metodistom ili baptistom, obično prvo što pomisli jeste:
„Divno, brat u Hristu.“
Međutim, nije redak slučaj da neko drugi u istoj prostoriji pomisli:
„Čekaj malo… šta su sad ovi?“
I tu počinje naša mala anglikanska avantura.
Mi anglikanci smo pomalo kao rođak koji se pojavi na porodičnom okupljanju i koga svi prepoznaju, ali niko nije siguran u koju ga granu porodice treba smestiti.
Pravoslavci kažu:
„Imaju episkope, liturgiju, odežde i apostolsku sukcesiju. Skoro naši.“
Rimokatolici kažu:
„Imaju episkope, liturgiju i staru tradiciju. Skoro naši.“
Protestanti kažu:
„Čitaju Sveto pismo, naglašavaju blagodat i vole reformaciju. Skoro naši.“
Anglikanac na to mirno odgovara:
„Hvala. Drago nam je što smo skoro vaši.“
U tome leži možda najveća prednost, ali i najveći problem anglikanizma.
Mi smo navikli da živimo sa izvesnom napetošću. Ne vidimo je kao slabost nego kao realnost hrišćanske istorije. Verujemo da Crkva nije nastala juče i da niko nema monopol na svu mudrost koju je Sveti Duh darovao kroz vekove.
Zato anglikanac može čitati Svetog Ignjatija Antiohijskog i reći: „Da, episkopat je važan.“
Može čitati Martina Lutera i reći: „Da, potrebna je reforma.“
Može čitati Svetog Jovana Zlatoustog i reći: „Da, liturgija je srce Crkve.“
A može čitati Džona Veslija i reći: „Da, vera mora menjati život.“
Problem nastaje što ljudi često više vole jasne kategorije.
Volimo kutije.
Pravoslavni. Katolici. Protestanti.
Onda dođe anglikanac i kaže:
„Pa… malo od svega toga, ali ne baš tako.“
I odmah postajemo sumnjivi.
Naravno, ni mi nismo bez mana. Anglikanci ponekad toliko vole ravnotežu da izgleda kao da organizuju teološku čajanku na kojoj svako ima pravo da kaže šta misli. A onda se svi čude što razgovor traje četiri sata i još nije donet zaključak.
Ali iza svega stoji jedno dublje uverenje.
Ako verujemo da je Hristos glava Crkve, onda ne možemo lako odbaciti svakoga ko se ne moli, ne peva ili ne razmišlja potpuno isto kao mi.
To ne znači da su sve razlike nebitne.
Nisu.
Ne znači ni da je istina relativna.
Nije.
Znači samo da je jedinstvo veće od naših podela i da Božje delovanje nije ograničeno našim konfesionalnim granicama.
Možda je upravo zato anglikancima lakše da u drugim hrišćanima vide braću nego konkurenciju.
Ne zato što nemamo uverenja, nego zato što smo uvereni da je Hristos veći od naših definicija.
Zato nas druge crkve obično ne plaše.
Naprotiv.
One nas podsećaju da je hrišćanska porodica mnogo veća nego što ponekad mislimo.
A ako nas zbog toga neko smatra pomalo čudnima, možemo sa osmehom da prihvatimo tu optužbu.
Na kraju krajeva, dve hiljade godina nakon Pedesetnice, možda je veće čudo to što još uvek razgovaramo jedni sa drugima nego što se oko svega slažemo.
A ako već moramo biti problem, onda neka to bude zato što previše verujemo u razgovor, a ne zato što smo od njega odustali.