„U početku stvori Bog nebo i zemlju.“ (Postanje 1,1)
Sveto pismo počinje jednostavnom, ali veličanstvenom istinom: sve počinje Bogom. Pre vremena i prostora, pre zvezda, mora i života, postoji Bog — večni, samopostojeći i neiscrpni izvor svega što jeste. Prve reči Biblije ne pozivaju nas da se divimo samom stvorenom svetu, već Onome koji ga je svojom mudrošću i ljubavlju prizvao u postojanje.
Hrišćanska vera ispoveda da je Bog jedan po suštini, a trojičan po ličnostima: Otac, Sin i Sveti Duh. Ta istina nije samo dogmat koji prihvatamo umom, već otkrivenje da je u samom Božjem biću večna zajednica ljubavi. Bog nije usamljeno biće kome je svet bio potreban da bi ispunio neku prazninu. On je savršena punoća života i ljubavi. Upravo zato stvaranje nije plod nužnosti, već slobodni dar Božje dobrote.
Svet nije nastao slučajno, niti je bez smisla. On postoji zato što ga Bog hoće i neprestano održava svojom ljubavlju. Zato je svaka stvarnost, od najudaljenijih galaksija do najmanjeg zrna peska, svedočanstvo Božje mudrosti. Posle svakog dana stvaranja Bog vidi da je ono što je stvorio dobro, a na kraju stvaranja da je sve „veoma dobro“ (Postanje 1,31). Dobro nije samo moralna ocena, već svedočanstvo da je čitavo stvorenje nastalo kao izraz Božje blagosti.
Na vrhuncu stvaranja nalazi se čovek. Sveto pismo kaže da je stvoren „po liku Božjem“ (Postanje 1,26–27). To ne znači da čovek liči na Boga telesnim oblikom, već da je pozvan da odražava Božji karakter: da voli, stvara, brine, prašta, traži istinu i živi u zajednici. Zato dostojanstvo ljudske ličnosti ne zavisi od porekla, pola, nacionalnosti, zdravlja, sposobnosti ili društvenog položaja. Svako ljudsko biće nosi u sebi neizbrisiv pečat svoga Tvorca.
Iz te istine proizlazi i hrišćanski poziv da u svakom čoveku prepoznamo bližnjeg. Ako je svaki čovek stvoren po Božjem liku, onda niko nije bezvredan, zaboravljen ili isključen iz Božje ljubavi. Crkva je zato pozvana da bude mesto milosrđa, pomirenja i nade, gde se svako može susresti sa Bogom koji ne prestaje da poziva čoveka u zajednicu sa Sobom.
Čovek nije stvoren samo da bi postojao, već da bi živeo u odnosu — sa Bogom, sa drugim ljudima i sa čitavom tvorevinom. Zato istinski smisao života nije u sticanju moći, bogatstva ili slave, već u zajednici ljubavi. Kako je govorio sveti Avgustin: „Nemirno je srce naše dok se ne smiri u Tebi.“ Sva ljudska traganja za smislom konačno vode ka Bogu, koji je izvor i cilj svakog života.
Bog poverava čoveku brigu o svetu koji je stvorio. Ta vlast nije poziv na gospodarenje u smislu iskorišćavanja, već na odgovorno upravljanje. Čovek je pozvan da bude čuvar tvorevine, da je obrađuje sa mudrošću i zahvalnošću, svestan da svet nije njegovo vlasništvo već Božji dar poveren na staranje. Otuda briga za prirodu nije samo ekološko pitanje, već i duhovni poziv na vernost Tvorcu.
Edemski vrt predstavlja sliku onoga za šta je čovek stvoren — života u neposrednoj Božjoj blizini. U tom zajedništvu nema straha, stida ni otuđenja. Bog razgovara sa čovekom, a čovek prepoznaje Božje prisustvo kao izvor svoga života. Upravo će obnova tog izgubljenog zajedništva postati središnja tema čitavog Svetog pisma.
Poziv na svetost zato nije poziv na izdvajanje od sveta, već na život koji odražava Božju ljubav usred sveta. Svetost se pre svega prepoznaje u ljubavi, milosrđu, pravednosti, smirenju i vernosti. Ona nije beg od života, nego njegovo preobraženje blagodaću Božjom.
Sveto pismo otkriva da Božje delo nije završeno stvaranjem. Ono što počinje u Postanju dobija svoje ispunjenje u Isusu Hristu. Zato Jevanđelje po Jovanu počinje istim rečima: „U početku beše Reč…“ Hristos je Onaj kroz koga je sve postalo i Onaj koji dolazi da obnovi sve što je greh ranio. U Njemu stvaranje dostiže svoj puni smisao, jer Bog ne samo da stvara svet, nego ga i iskupljuje.
Zato izveštaj o stvaranju nije samo priča o prošlosti. On govori i o sadašnjosti i o budućnosti. Bog koji je stvorio svet nastavlja da deluje u njemu, pozivajući čoveka na život, ljubav i zajednicu. Konačno ispunjenje tog poziva biće u novom nebu i novoj zemlji, kada će, po obećanju Svetog pisma, Bog prebivati sa svojim narodom i biti „sve u svemu“ (1. Korinćanima 15,28).
Tako prvo poglavlje Biblije nije samo početak jedne knjige. Ono je početak priče o Božjoj ljubavi koja stvara, prati, spasava i konačno preobražava čitavu tvorevinu. Upravo u toj ljubavi čovek otkriva svoj istinski identitet, svoje dostojanstvo i svoju večnu nadu.