U duhu anglikanske teologije

„Jer greh neće vama ovladati, pošto niste pod Zakonom, nego pod blagodaću.“
(Rimljanima 6,14)

Apostol Pavle ovim rečima ne tvrdi da je Božji zakon ukinut, niti da je hrišćanin oslobođen poziva na svet i poslušan život. On govori o promeni čovekovog položaja pred Bogom. Izvan Hrista čovek stoji pod osudom Zakona, dok u Hristu stoji pod blagodaću.

To je jedna od najvažnijih istina Jevanđelja.

Šta znači biti „pod Zakonom“?

Biti pod Zakonom ne znači samo poznavati Božje zapovesti ili priznavati njihov autoritet.

U Svetom pismu izraz „pod Zakonom“ označava stanje čoveka koji se, kao grešnik, nalazi pod osudom Božje pravednosti.

Zakon je svet, pravedan i dobar, kako kaže apostol Pavle u Rimljanima 7,12. Ipak, Zakon ne može dati život niti opravdati grešnika. Njegova uloga jeste da otkrije greh, pokaže čovekovu krivicu i uputi ga na potrebu za Spasiteljem.

Kada grešnik pokušava da se opravda svojim delima, moralnošću ili poslušnošću, on ostaje pod osudom Zakona, jer nijedan čovek ne može savršeno ispuniti Božje zahteve.

Zato Jedanaesti član Trideset devet članova vere kaže:

„Pred Bogom smo opravdani jedino zaslugom našeg Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista, kroz veru, a ne sopstvenim delima ili zaslugama.“

To je srž reformacijskog i anglikanskog učenja o opravdanju.

Šta znači biti „pod blagodaću“?

Biti pod blagodaću znači da je Hristos učinio ono što mi nismo mogli.

On je savršeno poslušao Oca. Ispunio je Božju volju i poneo kaznu koju je Zakon izrekao nad grehom. Njegova pravednost pripisuje se svakome ko veruje.

Zato hrišćanin više ne stoji pod osudom.

Apostol Pavle kaže:

„Nikakve, dakle, sada osude nema onima koji su u Hristu Isusu.“
(Rimljanima 8,1)

Blagodat ne znači da Bog zatvara oči pred grehom. Naprotiv, blagodat pokazuje koliko je greh ozbiljan, jer je za njegovo iskupljenje bila potrebna smrt Sina Božjeg.

Bog ne opravdava greh. On opravdava grešnika koji je sjedinjen sa Hristom verom.

Da li to znači da Zakon više nije važan?

Nipošto.

Pavle odmah postavlja pitanje:

„Šta, dakle? Hoćemo li grešiti zato što nismo pod Zakonom, nego pod blagodaću? Nipošto!“
(Rimljanima 6,15)

Anglikanska tradicija jasno uči da moralni zakon ostaje trajni izraz Božje volje.

Sedmi član Trideset devet članova vere pravi razliku između obrednih i građanskih propisa Starog zaveta, koji više nisu obavezni za hrišćansku Crkvu, i moralnog zakona, koji ostaje važeći za sve ljude.

Deset zapovesti nisu put kojim zaslužujemo spasenje. One su merilo zahvalnog i posvećenog života onih koji su već spaseni blagodaću.

Ne slušamo Boga da bismo postali njegova deca.

Slušamo ga zato što smo, u Hristu, već primljeni kao njegova deca.

Novi savez i Zakon upisan u srce

Bog u Novom savezu nije ukinuo svoj Zakon.

Prema Jeremiji 31 i Jevrejima 8, Bog svoj Zakon upisuje u um i srce svog naroda.

To znači da Duh Sveti menja čovekovu unutrašnjost. Poslušnost više nije samo spoljašnje izvršavanje zapovesti, niti robovski odgovor na pretnju kaznom. Ona postaje plod obnovljenog srca.

Bog ne zahteva samo spoljašnje ponašanje. On menja čovekove želje, namere i ljubavi.

Sveti Avgustin je to izrazio molitvom:

„Daj ono što zapovedaš i zapovedi ono što hoćeš.“

Bog najpre daje blagodat, a zatim osposobljava vernika da živi u skladu sa njegovom voljom.

Sloboda nije dozvola za greh

Hrišćanska sloboda nije sloboda da činimo sve što poželimo.

To je sloboda od osude, krivice i pokušaja da sopstvenim delima zaslužimo Božju naklonost. To je, istovremeno, sloboda da služimo Bogu bez ropskog straha.

Pre obraćenja čovek robuje grehu. U Hristu biva oslobođen od vlasti greha i postaje sluga pravednosti.

Njegova poslušnost više nije očajnički pokušaj da zasluži Božju ljubav. Ona je odgovor zahvalnosti na ljubav koja mu je već darovana.

Apostol Petar kaže:

„Živite kao slobodni, ali ne kao oni kojima je sloboda pokrivač za zlo, nego kao sluge Božje.“
(1. Petrova 2,16)

Hrišćanin je slobodan od osude Zakona, ali nije slobodan od ljubavi prema Bogu i bližnjem.

Blagodat menja srce i život

Blagodat nije samo oproštenje.

Blagodat je i Božja sila koja preobražava čoveka.

Duh Sveti osvećuje vernike, oblikujući ih prema liku Isusa Hrista. On u njima proizvodi ljubav, radost, mir, strpljenje, dobrotu, vernost, krotost i uzdržanje.

Zato blagodat nije suprotstavljena svetosti.

Blagodat rađa svetost.

Anglikanska liturgija izražava ovu istinu molitvom:

„Očisti misli naših srca nadahnućem svoga Svetog Duha, da bismo te savršeno ljubili i dostojno veličali tvoje sveto ime.“

Bog nas ne prima zato što smo već postali sveti. On nas prima u Hristu, a zatim nas svojim Duhom vodi putem svetosti.

Opasnost legalizma

Legalizam nastaje kada čovek svoju sigurnost pred Bogom traži u sopstvenoj poslušnosti, umesto u Hristu.

Takav čovek više gleda na sebe nego na Spasitelja. Kada misli da je uspešan, pada u gordost. Kada vidi svoje neuspehe, pada u očajanje.

Zato su reformatori jasno razlikovali opravdanje od posvećenja.

Opravdani smo isključivo Hristovom pravednošću, primljenom verom.

Posvećenje je plod opravdanja, a ne njegov uzrok.

Dobra dela ne stvaraju naš mir sa Bogom. Ona iz tog mira proističu.

Čovek ne postaje prihvaćen zato što je poslušan. On postaje poslušan zato što je u Hristu već prihvaćen.

Opasnost bezakonja

Postoji i suprotna krajnost.

Ako neko tvrdi da može slobodno živeti u grehu zato što je pod blagodaću, pokazuje da nije razumeo prirodu Jevanđelja.

Blagodat nikada ne opravdava ravnodušnost prema grehu. Ona oprašta grešnika, ali ga istovremeno poziva na pokajanje i novi život.

Prava vera donosi plodove.

Apostol Jakov kaže:

„Vera bez dela je mrtva.“

Dobra dela nisu temelj spasenja, ali su vidljivi plod žive vere.

Nismo spaseni delima, ali vera koja spasava nikada ne ostaje bez dela.

Poslušnost iz ljubavi, a ne iz straha

Čovek pod Zakonom nastoji da čini dobro iz straha od kazne ili iz želje za nagradom.

Hrišćanin, međutim, služi Bogu iz zahvalnosti.

On ne vidi Božje zapovesti samo kao spisak zabrana i naredbi. U njima prepoznaje odraz Božjeg karaktera i život koji je bio savršeno otkriven u Isusu Hristu.

Zato vernik kaže:

„Ne želim da budem poslušan da bih zaslužio Božju ljubav. Želim da budem poslušan zato što me je Bog već zavoleo u Hristu.“

Strah može privremeno obuzdati spoljašnje ponašanje, ali samo ljubav može obnoviti srce.

Hristos je ispunio zahteve Zakona

Hristos nije došao da ukine moralni zakon, nego da ga ispuni.

On je živeo savršenim životom poslušnosti. Uzeo je na sebe našu ljudsku prirodu, stao na naše mesto i poneo osudu koju smo mi zaslužili.

Zato vernik, kada ga Zakon optužuje, ne pokazuje na sopstvenu poslušnost. On pokazuje na Hrista.

Ako Zakon kaže: „Grešan si i zaslužuješ smrt“, hrišćanin odgovara: „U Hristu sam već umro.“

Ako Zakon kaže: „Moraš savršeno poslušati da bi živeo“, hrišćanin odgovara: „Hristos je savršeno poslušao umesto mene.“

To ne znači da vernik više ne teži poslušnosti. Naprotiv, upravo zato što je oslobođen osude može da služi Bogu u miru, radosti i ljubavi.

Greh pod blagodaću

Činjenica da vernik nije pod osudom ne znači da je greh beznačajan.

Greh je ozbiljan upravo zato što je Hrista odveo na krst.

Kada hrišćanin sagreši, on ne treba da misli samo: „Prekršio sam pravilo.“ Treba da razume: „Sagresio sam protiv Boga koji me je zavoleo i dao svoga Sina za mene.“

Takvo razumevanje ne vodi u očajanje, nego u iskreno pokajanje.

David kaže:

„Tebi, samo tebi, zgreših i učinih što je zlo pred tobom.“
(Psalam 51,4)

Josif, kada je bio iskušavan, nije rekao samo da se plaši posledica. Rekao je:

„Kako bih učinio tako veliko zlo i zgrešio Bogu?“
(1. Mojsijeva 39,9)

Hrišćanin ne izbegava greh samo zato što se boji kazne. On ga odbacuje zato što ljubi Boga.

Sigurnost pod blagodaću

Biti pod blagodaću znači da svaki pad ne poništava opravdanje vernika.

Hrišćanin se ne nalazi čas u Božjoj milosti, a čas izvan nje, u zavisnosti od uspešnosti svoga dana.

Njegova sigurnost nije u savršenstvu njegove vere, pokajanja ili poslušnosti. Njegova sigurnost je u savršenstvu Hrista.

To ne znači da pokajanje nije potrebno. Vernik svakodnevno ispoveda svoje grehe, traži oproštenje i vraća se Bogu.

Ipak, on to ne čini kao osuđeni neprijatelj koji pokušava da ponovo zadobije Božju ljubav. Čini to kao dete koje se vraća Ocu čija ljubav nije prestala.

Pod blagodaću postoji mir.

Postoji sigurnost.

Postoji sloboda od osude.

Ali postoji i poziv na rast, poslušnost i svetost.

Kako čovek napušta blagodat?

Čovek ne napušta blagodat svakim padom, slabošću ili trenutkom sumnje.

Blagodat se ne gubi zato što je vernik u borbi sa grehom pa je pao. Upravo je blagodat utočište grešnika koji se kaje i vraća Hristu.

Međutim, Novi zavet ozbiljno upozorava na svesno i trajno odbacivanje Hrista.

Čovek dolazi pod blagodat verom, a od nje se odvaja neverovanjem — ne prolaznom slabošću vere, nego upornim i odlučnim odbacivanjem Spasitelja.

Postoji nekoliko načina na koje neprijatelj nastoji da čoveka udalji od Hrista.

Izopačavanje Jevanđelja

Prvi način jeste izopačavanje Jevanđelja.

To se događa kada čovek počne da veruje da je Hristovo delo nedovoljno i da njegovom spasenju mora nešto dodati svojim zaslugama.

Problem Galatima bio je upravo u tome. Oni nisu potpuno odbacili Hrista, ali su počeli da dodaju sopstvena dela kao neophodan uslov opravdanja.

Pavle zato kaže:

„Odvojiste se od Hrista vi koji se Zakonom opravdavate; otpali ste od blagodati.“
(Galatima 5,4)

U Hristu imamo potpunu i savršenu pravednost.

Njoj se ništa ne može dodati.

Kada čovek pokušava da usavrši Hristovo delo sopstvenim zaslugama, on zapravo pokazuje da ne veruje da je Hristovo delo dovoljno.

Ljubav prema svetu

Drugi način jeste kada stvari ovoga sveta postanu čoveku dragocenije od Hrista.

Apostol Pavle piše o Dimi:

„Jer me Dima ostavi, zavolevši sadašnji svet.“
(2. Timoteju 4,10)

Svet često obećava lakši, privlačniji i prijatniji život. Hrišćanski put, međutim, uključuje odricanje, strpljenje i nošenje krsta.

Zato je potrebno da vernik neprestano usmerava srce prema Hristu, jer ono što čovek najviše voli postepeno određuje pravac njegovog života.

Progonstvo i nevolja

Treći način jeste progonstvo.

Isus kaže:

„Svi će vas mrzeti zbog imena moga; ali ko istraje do kraja, taj će se spasti.“
(Matej 10,22)

Nevolja može čoveka navesti da pomisli da je život sa Hristom pretežak. Neprijatelj tada pokušava da ga ubedi da je lakše vratiti se starom životu.

Zato hrišćanska istrajnost nije zasnovana na ljudskoj snazi, nego na Božjoj vernosti.

Bog čuva svoj narod i poziva ga da ostane u veri, oslanjajući se na Hrista.

Zaključak

Biti pod blagodaću znači živeti u sigurnosti Hristove dovršene žrtve.

To znači da nas Zakon više ne osuđuje, jer je Hristos ispunio njegove zahteve i poneo njegovu kaznu.

Ista blagodat koja opravdava grešnika menja njegovo srce i vodi ga u poslušnost.

Zakon nije naš Spasitelj.

Hristos jeste.

Ipak, one koje Hristos spasava Duh Sveti postepeno oblikuje, kako bi voleli ono što Bog voli i živeli u skladu sa njegovom voljom.

Hrišćanin ne služi Bogu iz straha od kazne, niti iz želje da zasluži nebo. On mu služi iz zahvalnosti prema Onome koji ga je prvi zavoleo.

Zato ne treba da se vraćamo pod teret legalizma, niti da blagodat pretvaramo u opravdanje za greh.

Pozvani smo da stojimo čvrsto u slobodi koju nam je Hristos darovao.

Neka nam Gospod podari da se oslanjamo jedino na Hrista za svoje opravdanje, da živimo u miru njegove blagodati i da dopuštamo Duhu Svetom da nas svakodnevno preobražava u veri, poslušnosti i ljubavi.

Neka blagodat našeg Gospoda Isusa Hrista bude izvor našeg mira, sigurnosti i novog života.

Amin.