Iskreno – ništa.
Jer moja crkva ne postoji.
Postoji samo Crkva koju je uspostavio Gospod Isus Hristos. Ona je ta kroz koju On, Duhom Svetim, kroz svoju Reč govori i deluje u svetu. Ne moja, ne tvoja, ne naša ili njihova. Samo Njegova.
Ipak, razumem zašto se ljudi ponekad frustriraju kada pokušavamo da izbegnemo izraz „moja crkva“. Jer, ruku na srce, često se ponašamo upravo tako – kao da je Crkva naša. Kao da smo je mi osnovali u prvom veku, u jedanaestom, u šesnaestom ili u dvadeset prvom. Kao da smo mi njeni vlasnici, a ne samo njeni služitelji.
A istina je mnogo dublja od toga. Crkva, kao deo Božijeg plana, postoji mnogo pre nego što je svet stvoren. Ona nije istorijski projekat neke generacije vernika, već večna Božija namera. To bismo jasnije videli kada bismo Sveto Pismo čitali pažljivo i sa razumevanjem.
Ali da se vratimo na ono što me zapravo muči.
Crkva jeste ostavljena svetu kao telo Hristovo – kao blagoslov, kao odgovornost i kao sredstvo kroz koje se ljudi pozivaju u Carstvo Božije. Međutim, čini mi se da u 21. veku često gledamo jednu drugačiju sliku. Umesto da Crkva oblikuje kulturu Carstva, ona se sve više stapa sa kulturom sveta.
Prva Crkva živela je u svetu u kome se nalazila, ali nije živela po duhu tog sveta. Poštovala je društvo u kojem je postojala, ali nije prihvatala njegove vrednosti kao svoje merilo. Njeni principi nisu bili proizvod epohe, već reči Isusa Hrista.
Danas, međutim, često imamo mnogo glasnih tema, ali malo stvarne promene.
Glasno govorimo o abortusu, ali retko spominjemo činjenicu da u Srbiji postoji više od šest hiljada dece u hraniteljskim porodicama ili u domskom smeštaju koja čekaju da budu usvojena.
Glasno govorimo o ugroženosti nacionalnih prava, ali smo često tihi kada je u pitanju nasilje u porodici. Samo tokom 2025. godine petnaest žena izgubilo je život od ruke svojih partnera, a gotovo polovina dece do četrnaeste godine doživela je neki oblik zlostavljanja.
I dok se raspravlja o metodama discipline i citira ona poznata rečenica da je „batina iz raja izašla“, retko se pitamo da li smo kao zajednica učinili sve da zaštitimo najslabije među nama.
Crkva takođe poziva vernike da pomažu onima koji su u potrebi. I to je dobro i ispravno. Ali kada se pogleda da je tokom prošle godine više od milijardu dinara iz budžeta Republike Srbije izdvojeno za sve crkvene zajednice, a najveći deo tog novca završio u izgradnji ili obnovi građevina, čovek se ne može a da se ne zapita – da li smo dobro razumeli prioritete Jevanđelja?
Nemojte me pogrešno shvatiti. Ovo nije tekst ogorčenja niti želim da bude samo još jedna kritika.
Ovo je poziv na preispitivanje.
Tokom ovog vaskršnjeg posta pozivam svaku dušu koja sebe naziva hrišćanskom da zastane pred Bogom i zapita se: da li mi kao Crkva zaista živimo kao telo Hristovo ili smo se samo uljuljkali u kulturu ovog vremena?
Pravi pokazatelj našeg hrišćanstva nisu projekti, budžeti ili deklaracije. Da li pripadamo Gospodu Isusu Hristu se vidi kada izađemo na ulicu i pogledamo ljude oko sebe. U otuđenosti koja nas okružuje jasno se vidi koliko zapravo živimo ono što je Hristos rekao:
Voli Gospoda Boga svoga celim bićem svojim.
Ali voli i bližnjega kao samoga sebe.
Dok to ne počnemo ozbiljno da živimo, uzalud su nam sve rasprave o „gorućim temama“, kao i sve debate o tome čija je koja crkva.
Jer na kraju nas Gospod neće pitati kako smo definisali Crkvu.
Pitaće nas kako smo, uz Njegovu pomoć, rešavali probleme sveta oko sebe – na Njegovu slavu, a ne na našu korist.
A do tada, molimo se Gospodu da nam se smiluje u dan suda.
Vaš u Gospodu,
Slobodan