Rimljanima 6,16–23
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.
Apostol Pavle u današnjem odlomku govori jezikom koji savremenom čoveku može biti neprijatan. Govori o gospodaru i sluzi, o robovanju grehu i služenju Bogu. Mi slobodu smatramo jednim od najvećih ljudskih dobara, pa nam pomisao da budemo nečije sluge može zvučati kao poricanje ljudskog dostojanstva.
Ipak, Pavle ne opravdava zemaljsko ropstvo niti ponižavanje čoveka. On koristi sliku dobro poznatu svojim slušaocima kako bi otkrio jednu dublju duhovnu istinu: čovek nikada nije potpuno nezavisan. Naš život uvek poprima oblik onoga čemu se predajemo, što volimo i čemu služimo.
Možemo služiti grehu, koji obećava slobodu, a donosi ropstvo. Ili možemo služiti Bogu, čija blagodat oslobađa čoveka da postane ono za šta je stvoren.
Sloboda koja postaje ropstvo
Pavle pita:
„Ne znate li da ste sluge onoga kome se predajete na poslušnost: bilo grehu, koji vodi u smrt, bilo poslušnosti, koja vodi u pravednost?“
Greh nam se retko predstavlja kao ropstvo. Obično nam se predstavlja kao sloboda: čini ono što želiš, sledi svoje želje i ne dopuštaj nikome da ti govori kako da živiš. Međutim, greh ne ostavlja čoveka slobodnim. Ono što u početku izgleda kao izbor vremenom postaje navika; navika postaje potreba, a potreba naposletku postaje gospodar.
Čovek može misliti da vlada svojim gnevom, pohlepom, požudom, zavišću ili sebičnošću. Ipak, s vremenom otkriva da te sile vladaju njime. Greh obećava život, ali donosi udaljavanje od Boga, razaranje odnosa i smrt duše.
Zato hrišćanska sloboda nije pravo da činimo sve što poželimo. Prava sloboda jeste sposobnost da činimo ono što je dobro. Slobodan nije onaj koji nema gospodara, nego onaj čiji je Gospod Hristos.
Blagodat nije dozvola za greh
U šestom poglavlju Poslanice Rimljanima Pavle odgovara na pogrešno razumevanje Jevanđelja. Pošto smo spaseni blagodaću, a ne sopstvenim zaslugama, neko bi mogao pomisliti: ako Bog oprašta, zar je onda važno kako živimo?
Pavlov odgovor je odlučan: „Nikako!“
Anglikanska teologija jasno ispoveda da se ne opravdavamo sopstvenim delima. Spasenje je Božji dar koji se prima verom. Hristova žrtva je dovoljna. Nijedno naše delo ne može ništa dodati njegovom dovršenom delu na krstu.
Ali vera koja prima Hrista ne ostavlja čoveka nepromenjenim.
Dobra dela nisu cena spasenja, nego njegov plod. Svetost nije način da kupimo Božju ljubav. Ona je odgovor čoveka koji voli zato što je najpre bio voljen.
Blagodat nas ne oslobađa samo od osude greha; ona nas oslobađa i od njegove vlasti.
„Od srca poslušaste“
Pavle zahvaljuje Bogu što su hrišćani u Rimu „od srca poslušali nauku“ koja im je predata.
Poslušnost ovde nije hladno izvršavanje verskih propisa. Ona predstavlja predavanje čitavog čoveka Bogu. Vera nije samo prihvatanje određenih tvrdnji o Isusu. Ona je poverenje u Isusa, sjedinjenje s njim i spremnost da mu pripadamo.
U anglikanskoj tradiciji taj odgovor vere posebno se izražava u krštenju. U krštenju smo sjedinjeni sa Hristovom smrću i vaskrsenjem. Odričemo se greha, zla i svih sila koje se protive Božjoj volji. Ispovedamo veru u Oca, Sina i Svetoga Duha, a zatim smo pozvani da živimo u skladu sa onim što smo primili.
Krštenje nije samo sećanje na neku našu nekadašnju odluku. Ono označava novi identitet. Mi više ne pripadamo sebi. Pripadamo Hristu.
Zato Crkva iznova poziva krštene da se vrate svom zavetu: da istraju u apostolskoj veri, zajedništvu, lomljenju hleba i molitvama; da se odupiru zlu; da traže Hrista u svakom čoveku i da se bore za pravdu i mir.
Na sve to ne odgovaramo samouvereno, kao da možemo sopstvenom snagom, nego rečima: „Hoću, uz Božju pomoć.“
Sluge Gospoda koji nas ljubi
Postoji velika razlika između robovanja grehu i služenja Bogu.
Greh prisiljava, ponižava i razara. Bog poziva, podiže i obnavlja. Greh čoveku oduzima njegov pravi identitet, dok mu ga Bog vraća.
Kada Pavle govori da smo postali „sluge pravednosti“ i „sluge Božje“, on ne opisuje Boga kao okrutnog gospodara. Bog kome služimo jeste Otac koji nas je stvorio, Sin koji je za nas umro i Sveti Duh koji nas posvećuje.
Hristos nije došao da mu služe, nego da služi i da svoj život položi za mnoge. On se opasao ubrusom i oprao noge svojim učenicima. Onaj koji nas naziva svojim slugama istovremeno nas naziva i prijateljima. Onaj koji je naš Gospod učinio je sebe slugom radi našega spasenja.
Zato je hrišćansko služenje odgovor zahvalnosti. Ne služimo Bogu zato što se bojimo da će nas odbaciti, nego zato što nas je u Hristu prihvatio. Ne služimo mu da bismo zadobili njegovo milosrđe, nego zato što nam je milosrđe već ukazano.
Put posvećenja
Pavle kaže:
„Sada, pak, oslobođeni od greha i postavši sluge Božje, imate svoj plod koji vodi posvećenju, a kraj je život večni.“
Posvećenje je delo Svetoga Duha u nama. Ono nije trenutno dostizanje savršenstva, nego doživotni hod tokom kojeg Bog oblikuje naš karakter prema Hristovom liku.
Na tom putu padamo. Hrišćanin nije čovek koji više nikada ne greši, nego čovek koji više ne želi da prihvati greh kao svog gospodara. Kada padne, on se ne predaje očajanju, nego se kroz pokajanje vraća Bogu.
Zato nam je Hristos ostavio život Crkve: Sveto pismo, zajedničku molitvu, ispovedanje greha, oproštenje, evharistiju i zajednicu vernih. To nisu sredstva kojima zaslužujemo blagodat. To su mesta na kojima nas blagodat susreće, hrani i obnavlja.
Posebno u svetoj evharistiji primamo znak i zalog Hristove ljubavi. Dolazimo praznih ruku, ne donoseći svoje zasluge, nego primajući Hleb života i Čašu spasenja. Zatim smo poslani u svet da budemo ono što smo primili: telo Hristovo za druge.
Plata i dar
Završna rečenica ovog odlomka sažima čitavo Jevanđelje:
„Jer je plata za greh smrt, a dar Božji život večni u Hristu Isusu, Gospodu našem.“
Pavle pažljivo bira reči. Smrt je „plata“ za greh. Ona je ishod onoga čemu greh prirodno vodi.
Ali večni život nije plata za našu pravednost. On je dar.
Ne možemo ga zaraditi moralnim životom, pobožnošću, pripadnošću Crkvi niti svojom službom. Možemo ga samo primiti u Hristu. A kada ga primimo, taj dar počinje da menja način na koji živimo.
Svetost je plod dara, a ne njegova cena.
Zato se hrišćanska nada ne zasniva na tome koliko smo bili uspešni u svojoj duhovnoj borbi. Ona se zasniva na Hristu, koji je umro, vaskrsao i koji će dovršiti ono što je u nama započeo.
Kome pripadamo?
Današnja reč postavlja nam jednostavno, ali ozbiljno pitanje: kome pripadamo?
Nije dovoljno pitati samo šta ispovedamo usnama. Potrebno je pogledati čemu predajemo svoje vreme, svoje telo, novac, želje, sposobnosti i odnose. Ono čemu se predajemo postepeno nas oblikuje.
Hristos nas danas ne poziva u ponižavajuće ropstvo. On nas poziva iz ropstva u slobodu — u slobodu da volimo Boga i bližnjega, da se odreknemo sebičnosti, da služimo bez straha i da živimo kao deca Božja.
Neka zato naša molitva bude:
Gospode Isuse Hriste, ti si nas otkupio ne srebrom ni zlatom, nego svojom dragocenom krvlju. Oslobodi nas od vlasti greha. Predajemo ti svoj razum, svoju volju, svoje telo i čitav svoj život. Učini nas slugama svoje pravednosti, ne iz straha, nego iz ljubavi; ne uzdajući se u sopstvene zasluge, nego u tvoju blagodat, da bismo, posvećeni Svetim Duhom, doneli plod svetosti i primili dar večnoga života.
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.