Važno je negovati kulturu poštovanja i naučiti da ćutimo kada nemamo nešto dobro ili korisno da kažemo, jer upravo način na koji govorimo o drugima pokazuje kakvi smo ljudi.

Da je ćutanje zlato, danas bi malo ko bio bogat. Naprotiv — živimo u vremenu kada svi imaju mišljenje o svemu, čak i onda kada nemaju ni znanje, ni iskustvo, ni osnovni razlog da govore. Dovoljno je da neko nešto objavi na društvenim mrežama i odmah se pojavljuje vojska „stručnjaka“, moralnih sudija i samozvanih psihologa. Ljudi komentarišu tuđe živote sa ozbiljnošću hirurga, a odgovornošću deteta koje šara zidove pa pobegne da ga ne uhvate. Čini se da je danas lakše pronaći čoveka koji će vas kritikovati nego čoveka koji će vas saslušati.

Nekada se govorilo: „Ispeci pa reci.“ Danas bi modernija verzija glasila: „Objavi pa razmisli.“ I to eventualno. Sarkastično zvuči, ali je istinito da su mnogi spremni da napišu tri pasusa uvreda čoveku koga nikada nisu upoznali, dok rođenoj majci odgovaraju sa jednim hladnim „ok“. Ljudi ulažu više energije u analiziranje tuđih grešaka nego u popravljanje sopstvenih života. Kao da je ogovaranje postalo kolektivni sport, a društvene mreže njegov stadion.

Ipak, problem nije samo u rečima koje izgovaramo, već i u potrebi da stalno sudimo drugima. Još pre dve hiljade godina u Jevanđelje po Mateju zapisano je pitanje: „Što vidiš trun u oku brata svoga, a brvna u oku svome ne osećaš?“ (Matej 7:3). Ova misao danas zvuči gotovo proročki. Savremeni čovek razvija neverovatnu sposobnost da primeti svaku tuđu manu, dok sopstvene greške pažljivo sakriva iza lažne moralnosti. Čovek koji kasni na svaki sastanak govori o tuđoj neodgovornosti, onaj koji nikome ne pomaže deli savete o humanosti, a najveći tračeri prvi pričaju o „moralnom propadanju društva“. Ironija je što ljudi najčešće osuđuju upravo ono što i sami rade.

Još snažniju opomenu nalazimo u Jevanđelje po Jovanu: „Ko je bez greha neka prvi baci kamen.“ (Jovan 8:7). Kada bi se ovo pravilo zaista primenjivalo, internet bi verovatno ostao bez komentara. Malo ko bi imao hrabrosti da osuđuje druge kada bi prvo morao da pogleda sopstveni život. Ali mnogo je lakše komentarisati tuđu tamu nego upaliti svetlo u sebi. Zato danas često živimo u svetu brzih osuda i sporog razumevanja.

Humor savremenog društva dodatno pokazuje koliko smo postali zavisni od komentarisanja drugih. Ljudi više ne mogu ni da popiju kafu bez analize nečijeg razvoda, plate, izgleda ili privatnog života. Da se uvede olimpijska disciplina u ogovaranju, Balkan bi verovatno imao sigurno zlato. Ipak, iza tog „humora“ često se krije ozbiljan nedostatak empatije. Navikli smo da tuđe slabosti koristimo kao zabavu, zaboravljajući da i sami imamo trenutke koje ne bismo želeli da svet secira i komentariše.

Ćutanje, međutim, nije slabost. Naprotiv, ono je znak unutrašnje snage. Potrebno je mnogo više mudrosti da prećutimo uvredu nego da na nju odgovorimo. U svetu punom buke, čovek koji zna kada treba da ćuti postaje redak i dragocen. Nije slučajno što se kaže da pametan čovek razmisli pre nego što progovori, a glup tek kada napravi problem.

Način na koji govorimo o drugima otkriva naš karakter više nego hiljadu lepih reči o nama samima. Ljubazan čovek i u kritici ostaje dostojanstven, dok zao čovek čak i kompliment pretvori u uvredu. Zato kultura poštovanja nije samo pitanje lepog ponašanja, već pitanje ljudskosti. Svetu danas možda manje nedostaju pametni ljudi, a mnogo više oni koji umeju da budu dobri.

Na kraju, možda je najdublju istinu o čoveku izreklo Jevanđelje po Luki: „Od suviška srca usta govore.“ (Luka 6:45). Ono što izlazi iz čovekovih usta često najjasnije pokazuje šta se nalazi u njegovoj duši. Čovek ne postaje veliki time što će druge poniziti, već time što će znati da sačuva dostojanstvo i svoje reči. Zato je danas važnije nego ikada negovati kulturu poštovanja i naučiti da ćutimo kada nemamo nešto dobro ili korisno da kažemo, jer upravo način na koji govorimo o drugima pokazuje kakvi smo ljudi.