Danas gotovo da nema ničeg lakšeg nego proglasiti sebe duhovnim vođom. Dovoljno je nekoliko „mudrih“ objava na društvenim mrežama, ozbiljan izraz lica, nekoliko citata istrgnutih iz konteksta i grupa ljudi spremnih da poveruje kako pred sobom ima čoveka posebne duhovne dubine. Međutim, prava duhovnost nikada nije imala potrebu da viče, da se nameće ili da ponižava druge. Upravo suprotno — što je čovek bliži istini, to je tiši, smireniji i manje opterećen time da bude u pravu po svaku cenu.

Problem nastaje onda kada oni koji sebe nazivaju „probuđenima“, „čuvarima istine“ ili „duhovnim učiteljima“ počnu da napadaju svakoga ko ne misli isto kao oni. Umesto mira šire nemir, umesto ljubavi — prezir, a umesto razumevanja — osudu. Čovek bi očekivao da duhovni ljudi pozivaju na strpljenje, blagost i razgovor, ali često se događa upravo suprotno: ko ne pripada njihovom krugu odmah postaje „nesvestan“, „duhovno slep“, „negativan“ ili „nedovoljno razvijen“. Kao da je smisao duhovnosti postao stvaranje malih elitnih grupa koje više liče na klubove obožavalaca sopstvenog ega nego na zajednice ljubavi i razumevanja.

Sarkastično zvuči, ali danas neki ljudi više vremena provedu objašnjavajući koliko su „iznad materijalnog sveta“ nego što provedu pomažući bilo kome. Govore o energijama, vibracijama i univerzalnoj ljubavi, ali se uvrede ako im neko ne lajkuje objavu ili ne potvrdi njihovu veličinu. Čovek ponekad stekne utisak da je najteži duhovni podvig savremenog „gurua“ zapravo prihvatiti da neko ima pravo da misli drugačije.

U Jevanđelje po Mateju stoji upozorenje: „Čuvajte se lažnih proroka, koji dolaze k vama u odelu ovčijem, a iznutra su vuci grabljivi.“ (Matej 7:15). Ove reči danas zvuče neverovatno savremeno. Jer nije teško prepoznati čoveka koji otvoreno čini zlo; mnogo je opasniji onaj koji govori o ljubavi, a seje mržnju prema svima koji ga ne slede. Istinska duhovnost ne traži pokornost, niti obožavanje ličnosti. Ona čoveka čini skromnijim, a ne umišljenijim.

Još je opasnija pojava kada pojedinci počnu da veruju da imaju monopol nad istinom. Tada svaki razgovor prestaje da bude dijalog i pretvara se u propoved. Ko se ne slaže — neprijatelj je. Ko ne želi da se druži sa njima — „nema dobru energiju“. Ko postavi pitanje — „nije dovoljno duhovno razvijen“. Ironično je što ljudi koji neprestano govore o oslobađanju ega često postaju upravo njegovi najveći robovi.

U Jevanđelje po Jovanu zapisane su Hristove reči: „Po ovome će svi poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubavi među sobom.“ (Jovan 13:35). Ne kaže se: po tome koliko glasno govorite, koliko sledbenika imate ili koliko citata znate napamet. Merilo duhovnosti jeste ljubav, a ljubav ne ponižava, ne prisiljava i ne napada. Čovek koji zaista nosi mir u sebi nema potrebu da svakoga ubeđuje da je poseban.

Današnje društvo, međutim, često više voli predstavu nego suštinu. Ljudi će pre poverovati onome ko govori samouvereno nego onome ko govori mudro. Zato lažni autoriteti lako pronalaze publiku. Oni nude jednostavne odgovore na komplikovana pitanja i ljudima daju osećaj pripadnosti. Ali istina je da duhovni put nije beg od razmišljanja, već upravo suprotno — stalno preispitivanje sebe.

Pravi duhovni čovek ne meri ljude po tome da li mu se dive, niti ih odbacuje zato što ne žele da pripadaju njegovom krugu. On zna da niko nema potpuno pravo na istinu i da čovek ostaje čovek čak i kada misli drugačije. Zato je možda najveći znak duhovne zrelosti sposobnost da poštuješ drugoga i onda kada se sa njim ne slažeš.

Na kraju, možda bi mnogi savremeni „duhovni učitelji“ trebalo češće da se sete reči iz Jevanđelje po Luki: „Od suviška srca usta govore.“ (Luka 6:45). Jer iza svih velikih reči, mudrih poza i javnih nastupa, čoveka na kraju otkriva način na koji govori o onima koji ga ne slede. A tamo gde nema poštovanja, nema ni istinske duhovnosti.