Braćo i sestre,
Postoje ljudi koji nose u sebi težinu koju ne izgovaraju naglas.
Težinu koja se ne vidi spolja, ali se oseća u svemu što rade, misle i ćute.
Reči koje nekada čujemo od njih — ili u sebi — zvuče ovako:
„Sve sam pogrešio.“
„Nema za mene povratka.“
U tim rečima nema gordosti.
Nema pobune.
I nema ravnodušnosti.
U tim rečima postoji očaj.
Jer svaki čovek koji dođe do trenutka da kaže „Sve sam zgrešio“ — već se umorio od borbe protiv sebe.
Čuj ovo sada vrlo pažljivo:
Ako misliš da si sagrešio toliko da te Bog ne može više gledati —
onda si zaboravio ko je Bog.
Bog ne traži savršenog.
Bog traži onoga koji je umoran i koji kaže:
„Ne mogu sam.“
To nije poraz.
To je početak ozdravljenja.
Zašto?
Jer Hristos nije došao da spase nevine i besprekorne.
Njih ionako nema.
Hristos je došao upravo zbog rečenice:
„Sve sam pogrešio.“
Da ta rečenica više nikada ne znači kraj,
nego tačku preokreta.
Ako kažeš: „Zgrešio sam mnogo“ — čuj odgovor Evanđelja:
Ima leka.
Ima povratka.
Ima puta.
Ima zagrljaja.
Postoji oproštaj koji ne meri i ne računa.
Bog nije birokrat.
Bog ne vodi tabelu.
Bog je Otac koji trči ususret sinu koji se vraća — pre nego što sin išta uspe da objasni.
Ne spasava nas naš govor.
Ne spasava nas naše objašnjenje.
Spašava nas ljubav koja ne odustaje.
Najdublja istina?
Onaj koji kaže: „Sve sam sagrešio“
već je bliži Bogu nego onaj koji kaže:
„Ja sam ispravan, ja znam, ja sudim drugima.“
Jer Bog ne može ući u srce koje je puno samoga sebe.
Ali može u srce koje se raspuklo i kaže:
„Gospode, trebaš mi.“
I zato ovo govorim:
Ako si sagrešio — ti si upravo čovek kome je Hristos došao.
Ne kasniš.
Nisi otpisan.
Nisi izgubljen.
Ti si pozvan.
Na mir.
Na povratak.
Na novi početak.
Bog ne čeka savršenstvo.
Bog čeka da se vratiš.
Amin.