Šta Isaijino viđenje otkriva o Svetom Pričešću, Božjoj svetosti i tajni hrišćanskog bogosluženja?
Svaki put kada učestvuješ u Svetoj Evharistiji, izgovaraš reči koje nisu nastale na zemlji.
Reči koje su odjekivale pred Božjim prestolom mnogo pre nego što je Hristos rođen u Vitlejemu.
„Svet, svet, svet, Gospod Bog nad vojskama. Nebo i zemlja puni su slave Tvoje.“
Možda si ih čuo stotinama puta.
Možda si ih pevao ne razmišljajući o njihovom poreklu.
Ali te reči nisu samo deo drevnog crkvenog obreda.
One dolaze iz jednog od najpotresnijih susreta čoveka sa Bogom zabeleženih u Svetom pismu.
Prorok Isaija video je Gospoda na prestolu. Čuo je nebeska bića kako proslavljaju Njegovu svetost. Osetio je svu težinu sopstvenog greha.
A onda se dogodilo nešto neočekivano.
Jedan serafim uzeo je živi ugljen sa oltara i dotakao njime prorokove usne.
Oganj ga nije uništio.
Očistio ga je.
Hrišćanski pisci su vekovima u ovom prizoru prepoznavali duboku sliku Božje blagodati. U anglikanskom razumevanju vere, to viđenje nam naročito pomaže da razumemo zašto pristupamo Gospodnjoj trpezi: ne oslanjajući se na sopstvenu pravednost, nego na milost Isusa Hrista.
Jer ono što se dogodilo Isaiji govori i o onome što Bog želi da učini u nama.
Priča počinje u šestoj glavi Knjige proroka Isaije.
I počinje jednim datumom.
„Godine koje umre car Ozija.“
Na prvi pogled, to izgleda kao obična istorijska napomena.
Ali nije.
Ozija je vladao Judom pedeset i dve godine. Za vreme njegove vladavine carstvo je ojačalo, gradovi su utvrđeni, a zemlja je uživala razdoblje napretka.
Ipak, njegova vladavina završila se tragedijom.
Prema Drugoj knjizi dnevnika, Ozija se uzoholio i pokušao da u hramu prinese tamjan, preuzimajući svešteničku službu na koju nije bio pozvan.
Njegova oholost dovela ga je do pada.
Ostao je gubav do kraja života.
A onda je umro.
Car koji je decenijama predstavljao snagu i sigurnost naroda više nije bio na prestolu.
Budućnost je bila neizvesna.
I upravo tada Isaija vidi nešto što zauvek menja njegovo razumevanje stvarnosti.
„Videh Gospoda gde sedi na prestolu visokom i izdignutom, i skut Mu ispunjavaše hram.“ (Isaija 6,1)
Zemaljski presto ostao je prazan.
Ali nebeski presto nije.
Car Ozija je umro.
Gospod i dalje caruje.
To je prva velika istina Isaijinog viđenja.
Sve ljudske sile prolaze.
Carstva nastaju i nestaju. Vladari dolaze i odlaze. Društva se menjaju. Ono na šta smo se juče oslanjali danas može nestati.
Ali Božja vladavina ne zavisi od ljudske istorije.
Bog ostaje Gospod i onda kada sve drugo izgleda nesigurno.
I upravo tu, pred Njegovim prestolom, Isaija ugleda serafime.
Svaki je imao šest krila.
Sa dva su zaklanjali lice.
Sa dva su zaklanjali noge.
A sa dva su leteli.
Njihovo ime povezano je sa jevrejskim izrazom za gorenje.
Oni su ognjena bića, služitelji Božje slave.
Pa ipak, čak i oni zaklanjaju svoja lica pred Njegovim veličanstvom.
Zamisli taj prizor.
Bića koja prebivaju pred Božjim prestolom ne pristupaju Njegovoj svetosti sa ravnodušnošću.
Njihovo bogosluženje ispunjeno je strahopoštovanjem.
I ona neprestano govore:
„Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama; puna je sva zemlja slave Njegove.“ (Isaija 6,3)
Tri puta ponovljena reč „svet“ izražava neizmernost Božje svetosti.
Bog nije samo bolji od čoveka.
Nije samo pravedniji, mudriji ili moćniji.
On je potpuno drugačiji od svega stvorenog.
On je izvor svakog života, istine, lepote i dobrote.
Pred Njim nijedno stvorenje ne može da se pohvali sopstvenom savršenošću.
A onda se od glasova serafima zatresu temelji hrama.
Prostor se ispuni dimom.
I Isaija shvata pred kim stoji.
Njegova prva reakcija nije oduševljenje sopstvenim duhovnim iskustvom.
Nije ponos što mu je dato da vidi ono što drugi nisu videli.
Njegova prva reakcija jeste pokajanje.
„Jao meni! Pogiboh, jer sam čovek nečistih usana, i živim usred naroda nečistih usana, jer Cara Gospoda nad vojskama videh svojim očima.“ (Isaija 6,5)
Isaija je prorok.
Čovek pozvan da govori Božju reč.
Pa ipak, pred Božjom svetosti, upravo svoje usne naziva nečistim.
Zašto?
Zato što istinski susret sa Bogom otkriva čoveku istinu o njemu samom.
Pred ljudima možemo izgledati pravedno.
Možemo se porediti sa drugima i zaključiti da nismo toliko loši.
Možemo sakriti svoje slabosti iza dobrih dela, verskih navika ili ugleda.
Ali pred Bogom prestaje svako pretvaranje.
Njegova svetost osvetljava čak i ono što smo pokušavali da sakrijemo od sebe.
I upravo na tom mestu počinje blagodat.
Jer Bog ne ostavlja Isaiju u očajanju.
„A jedan od serafima dolete k meni držeći u ruci živ ugljen, koji uze s oltara kleštima, i dotače se usta mojih, i reče: Evo, ovo se dotače usta tvojih, i bezakonje tvoje uze se, i greh tvoj očisti se.“ (Isaija 6,6–7)
Obrati pažnju na redosled.
Isaija ne pronalazi način da sam sebe očisti.
Ne obećava Bogu da će od tog trenutka biti dovoljno dobar.
Ne pokušava da zasluži oproštaj.
On ispoveda svoju grešnost.
A Bog prvi deluje.
Očišćenje dolazi sa oltara.
Dolazi kao dar.
Upravo je to srce hrišćanskog Jevanđelja.
Spasenje ne počinje čovekovim uspinjanjem ka Bogu, nego Božjim milostivim približavanjem čoveku.
Nismo spaseni zato što smo postigli savršenu pravednost.
Spaseni smo blagodaću Božjom, kroz Isusa Hrista.
Sveti apostol Pavle kaže:
„Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božji.“ (Efescima 2,8)
Isaijin živi ugljen predstavlja snažnu starozavetnu sliku te istine.
Čovek je nečist.
Bog je svet.
Ali Božja svetost nije samo sila koja razotkriva greh.
Ona je i sila koja očišćuje i obnavlja.
I upravo zato ovo viđenje ima duboku vezu sa hrišćanskim bogosluženjem.
Kada pevaš „Svet, svet, svet“, pridružuješ se nebeskoj Crkvi
U anglikanskoj evharistijskoj liturgiji postoji trenutak kada se zemaljsko bogosluženje na naročito jasan način povezuje sa nebeskim.
Pre centralne evharistijske molitve, Crkva uznosi zahvalnost Bogu.
U drevnoj Knjizi zajedničkih molitava, poznatoj kao Book of Common Prayer, sveštenik poziva vernike da uzdignu svoja srca Gospodu.
A zatim Crkva objavljuje da zajedno sa anđelima, arhanđelima i celim nebeskim zborom hvali i veliča Božje ime.
Tada svi pevaju:
„Svet, svet, svet, Gospod Bog nad vojskama, puno je nebo i zemlja slave Tvoje.“
To je pesma serafima.
Isti vapaj koji je Isaija čuo u hramu.
Iste reči koje se ponovo pojavljuju u četvrtoj glavi Otkrivenja, gde četiri nebeska bića neprestano proslavljaju Gospoda.
Ovo nam otkriva nešto veličanstveno o hrišćanskom bogosluženju.
Kada Crkva slavi Svetu Evharistiju, ona ne započinje novu pesmu.
Ona se pridružuje pesmi koja već traje.
Anglikansko bogosluženje nas podseća da Crkva nije samo zajednica vernika okupljenih na jednom mestu.
Ona pripada mnogo većoj stvarnosti.
Crkvi koja obuhvata sve verne u Hristu.
Crkvi koja ispoveda jednog Gospoda, jednu veru i jedno krštenje.
Crkvi čiji je život sjedinjen sa vaskrslim Hristom.
Zato u evharistijskoj molitvi ne stojimo samo pred uspomenom na neki davni događaj.
Mi zahvaljujemo živom Bogu koji je delovao u istoriji, koji deluje među nama i koji će dovršiti svoje Carstvo.
Naš glas pridružuje se slavoslovlju neba.
I naše bogosluženje postaje predokus onoga što nas očekuje u Božjem Carstvu.
Ali Isaijino viđenje ne završava se pesmom.
Ono nas vodi do oltara.
I do živog ugljena.
Živi ugljen i tajna Svetog Pričešća
Hrišćanska tradicija je u ugljenu koji je dotakao Isaijine usne prepoznala sliku očišćenja koje Bog daruje čoveku.
Pojedini crkveni oci videli su u tom ugljenu i nagoveštaj Hrista, u kome su božanska i ljudska priroda sjedinjene.
Ugljen je materija prožeta ognjem.
On zadržava svoju prirodu, ali je ispunjen toplotom i svetlošću.
U tom prizoru možemo prepoznati sliku tajne Ovaploćenja.
Večni Sin Božji primio je našu ljudsku prirodu.
Nije prestao da bude Bog.
Niti je Njegova ljudska priroda prestala da bude istinski ljudska.
U Isusu Hristu Bog nam se približio.
Onaj pred kojim serafimi zaklanjaju svoja lica postao je čovek.
Hodao je među siromašnima.
Dodirivao je bolesne.
Praštao je grešnicima.
Jeo je sa carinicima.
I na kraju je predao sebe za život sveta.
To je središte hrišćanske vere.
I upravo nas Sveta Evharistija vraća tom središtu.
Na Tajnoj večeri Hristos je uzeo hleb, zahvalio Bogu, prelomio ga i dao svojim učenicima.
Rekao je:
„Ovo je telo moje koje se daje za vas. Ovo činite za moj spomen.“
Zatim je uzeo čašu i govorio o svojoj krvi Novoga zaveta.
Anglikanska tradicija ispoveda da Sveto Pričešće nije običan zajednički obrok niti samo ljudsko sećanje na Hristovu smrt.
To je sveta tajna u kojoj Hristos, po svojoj reči i delovanju Svetoga Duha, istinski daruje sebe svom narodu.
Različite škole anglikanske teologije različito objašnjavaju način Njegovog prisustva.
Ali u središtu ostaje ista istina:
Vernik u Svetom Pričešću nije pozvan samo da misli o Hristu, nego da verom primi Hrista i bude osnažen Njegovom blagodaću.
Zato su hleb i vino mnogo više od običnog podsećanja na prošlost.
Oni su sveti znaci i delotvorni darovi Božje milosti.
Kroz njih nas Hristos hrani, učvršćuje u veri i obnavlja naše zajedništvo sa sobom i svojom Crkvom.
Isaijin ugljen nije doslovno predskazanje evharistijskog hleba i vina.
Ali kao biblijska slika on nam otkriva nešto duboko o karakteru Božje milosti.
Ugljen dolazi sa oltara.
Očišćenje dolazi od Boga.
A Isaija prima ono što sam sebi nikada ne bi mogao dati.
Tako i mi pristupamo Gospodnjoj trpezi.
Ne da bismo dokazali svoju svetost.
Nego da bismo primili Hrista, koji nas svojom blagodaću posvećuje.
Molitva nedostojnih
Postoji jedna naročito lepa molitva u klasičnoj anglikanskoj liturgiji.
Poznata je kao Prayer of Humble Access — Molitva poniznog pristupanja.
Ona počinje priznanjem da Gospodnjoj trpezi ne pristupamo pouzdajući se u svoju pravednost, već u veliko Božje milosrđe.
Zatim ispovedamo da nismo dostojni ni mrvica koje padaju ispod Njegove trpeze.
A ipak se usuđujemo da pristupimo.
Zašto?
Zato što je Božja priroda da bude milostiv.
Zastani i razmisli o tome.
To je gotovo isti duhovni pokret koji vidimo kod Isaije.
Prorok govori:
„Jao meni.“
A serafim mu donosi očišćenje.
Hrišćanin priznaje:
„Nisam dostojan.“
A Hristos ga poziva za svoju trpezu.
Ne zato što je greh nevažan.
Ne zato što Bog zanemaruje zlo.
Već zato što je Hristos na krstu učinio ono što mi sami ne možemo učiniti.
Jednom zauvek prineo je sebe za naše iskupljenje.
Njegova žrtva nije nešto što moramo ponavljati ili dopunjavati sopstvenim zaslugama.
Ona je savršena i dovoljna.
A u Svetoj Evharistiji Crkva sa zahvalnošću spominje tu jedinstvenu žrtvu i prima plodove Hristovog spasiteljskog dela.
Zato Sveto Pričešće nije nagrada za one koji veruju da su već savršeni.
Ono je hrana za one koji žive od Božje blagodati.
Ali blagodat nikada nije poziv na ravnodušnost prema grehu.
U anglikanskoj liturgiji zato postoji mesto za ozbiljno ispitivanje savesti, pokajanje, ispovedanje grehova i prihvatanje Božjeg oproštaja.
Pre nego što pristupimo Gospodnjoj trpezi, pozvani smo da se pomirimo sa bližnjima, da napustimo ono što nas udaljava od Boga i da se iskreno vratimo Hristu.
U zajedničkoj ispovesti Crkva priznaje ono što često pokušavamo da zaboravimo:
Sagrešili smo mišlju, rečju i delom.
Nismo voleli Boga svim srcem.
Nismo voleli svoje bližnje kao sebe same.
A onda slušamo vest o Božjem milosrđu.
Oproštaj nije nagrada za naše duhovno postignuće.
On je dar Hrista raspetog i vaskrslog.
To je dobra vest koju je Isaija na simboličan način iskusio kada mu je ugljen dotakao usne.
Njegov greh nije bio poslednja reč.
Božja blagodat bila je poslednja reč.
Isto Jevanđelje objavljuje se nama.
Koga je Isaija zapravo video?
U dvanaestoj glavi Jevanđelja po Jovanu nalazi se jedan izuzetno važan stih.
Govoreći o tome zašto mnogi nisu poverovali u Isusa, apostol Jovan navodi reči proroka Isaije.
A zatim dodaje:
„Ovo reče Isaija kad vide slavu Njegovu i govori za Njega.“ (Jovan 12,41)
Kontekst nam pokazuje da Jovan govori o Isusu Hristu.
Razmisli šta to znači.
Prorok Isaija vidi Gospoda na prestolu.
Serafimi proslavljaju Njegovu svetost.
Hram se ispunjava slavom.
A Jevanđelist nam to viđenje povezuje sa slavom Hristovom.
Ovo je jedno od onih mesta na kojima Stari i Novi zavet počinju da osvetljavaju jedan drugi.
Onaj kroz koga je sve stvoreno postao je čovek.
Onaj kome pripada nebeska slava ušao je u našu ljudsku istoriju.
Onaj pred kojim anđeli stoje sa strahopoštovanjem dopustio je da Ga ljudi odbace, ponize i razapnu.
To je tajna Ovaploćenja.
I to je veličanstveni obrt hrišćanskog Jevanđelja.
Bog nije ostao daleki vladar kome čovek uzalud pokušava da se približi.
U Isusu Hristu Bog je došao nama.
Zato Jovan na početku svog Jevanđelja piše:
„I Logos postade telo i nastani se među nama, i videsmo slavu Njegovu.“ (Jovan 1,14)
Isaija je video Božju slavu u hramu.
A učenici su videli Božju slavu u licu Isusa Hrista.
Ta slava nije bila otkrivena samo u čudesima.
Najdublje se pokazala u Njegovoj ljubavi, poslušnosti Ocu, smrti na krstu i vaskrsenju.
I upravo tog Hrista Crkva propoveda kada čita Sveto pismo.
Upravo Njega ispoveda u svojoj veri.
Upravo Njega prima sa zahvalnošću za Njegovom trpezom.
Zato je nemoguće potpuno razumeti hrišćansko bogosluženje ako ne razumemo veliku priču Svetog pisma.
Svaka molitva ima svoje korene.
Svaki psalam nosi deo te priče.
Svako jevanđelsko čitanje osvetljava Božje delo spasenja.
A sve se, na kraju, sabira u Isusu Hristu.
Od očišćenja do poslanja
Ali Isaijino viđenje ima još jedan deo koji se često zaboravlja.
Prorok je očišćen.
Njegov greh je oprošten.
Ali Bog ga nije očistio samo da bi Isaija mogao da doživi lepo duhovno iskustvo.
Odmah nakon toga čuje Božji glas:
„Koga ću poslati? I ko će nam ići?“
A Isaija odgovara:
„Evo mene, pošalji mene.“ (Isaija 6,8)
Primeti razliku.
Pre očišćenja Isaija govori:
„Jao meni.“
Posle očišćenja govori:
„Evo mene.“
Susret sa Božjom blagodaću promenio je njegov odgovor.
Strah je ustupio mesto poverenju.
Osećanje nedostojnosti pretvorilo se u spremnost na služenje.
To je još jedna duboka veza sa anglikanskim razumevanjem Svete Evharistije.
Bog nas ne okuplja oko svoje trpeze samo da bismo na trenutak pobegli od svakodnevnog života.
On nas hrani da bismo mogli da Mu služimo u svetu.
Sveto Pričešće nas vraća Hristu.
A Hristos nas šalje našim bližnjima.
Zato na kraju mnogih savremenih anglikanskih liturgija čujemo poziv da idemo u miru, ljubimo Gospoda i služimo Mu.
Bogosluženje se završava.
Ali hrišćansko služenje tek počinje.
Odlazimo svojim porodicama.
Na radna mesta.
Među ljude sa kojima nam nije uvek lako.
Vraćamo se brigama, obavezama i pitanjima koja nisu nestala samo zato što smo bili u crkvi.
Ali ne vraćamo se sami.
Nosimo Božju reč u svom srcu.
Ojačani smo zajedničkom molitvom.
I pozvani smo da ljubav koju smo primili pokažemo u svetu.
To je smisao hrišćanskog poslanja.
Ne da sebe predstavljamo kao savršene ljude.
Nego da svojim životom svedočimo o Bogu koji grešnike poziva na pokajanje, oprašta im i obnavlja ih svojom milošću.
Isaija je bio očišćen da bi govorio.
Mi primamo blagodat da bismo živeli kao Hristovi učenici.
Sveto pismo je jedna velika priča
Sada se vrati na početak.
Sve je počelo jednom rečenicom.
„Godine koje umre car Ozija.“
Da smo taj stih pročitali bez konteksta, možda bismo ga jednostavno preskočili.
Jedan car je umro.
Šta je tu posebno?
Ali kada upoznamo istoriju, kada razumemo Isaijino viđenje i kada vidimo kako Novi zavet govori o Hristovoj slavi, čitava slika počinje da se otvara.
Smrt zemaljskog cara usmerava naš pogled ka večnom Caru.
Pesma serafima postaje pesma Crkve.
Živi ugljen govori nam o Božjoj svetosti koja očišćuje.
A Isaijin odgovor postaje obrazac hrišćanskog života.
To je ono što se događa kada Sveto pismo ne čitamo samo kao zbirku odvojenih izreka.
Počinjemo da ga čitamo kao svedočanstvo o jednom velikom Božjem delu spasenja.
Od stvaranja do novog stvaranja.
Od obećanja datog Avraamu do ispunjenja u Hristu.
Od izlaska iz Egipta do oslobođenja od greha.
Od starozavetnog hrama do Hrista koji je istinski susret Boga i čoveka.
Od proroka koji najavljuju dolazak Gospoda do apostola koji svedoče o Njegovom vaskrsenju.
Anglikanska tradicija oduvek je pridavala posebno mesto Svetom pismu u životu Crkve.
U Šestom od Trideset devet članova vere izričito se uči da Sveto pismo sadrži sve što je neophodno za spasenje.
To znači da se vera Crkve ne zasniva na proizvoljnim ljudskim pretpostavkama.
Njeno učenje mora biti utemeljeno u Božjoj reči.
Ali anglikanska tradicija nas istovremeno uči da Sveto pismo čitamo u zajednici vere, uz pomoć crkvenog predanja, drevnih simvola vere, liturgije i razumnog razmatranja njegovog značenja.
Predanje nam pomaže da čujemo kako je Crkva kroz vekove razumela Pismo.
Razum nam pomaže da pažljivo ispitujemo tekst i njegov kontekst.
A Sveto pismo ostaje merilo prema kome se svako učenje proverava.
Zato su jutarnja i večernja molitva, čitanje psalama, biblijska čitanja kroz crkvenu godinu i propovedanje Božje reči toliko važni u anglikanskom duhovnom životu.
Vera se ne hrani samo povremenim nadahnućem.
Ona raste kroz svakodnevno slušanje Božje reči, molitvu, zajedništvo i poslušnost Hristu.
I upravo tu mnogi hrišćani nailaze na poteškoću.
Imamo Bibliju.
Čujemo čitanja tokom bogosluženja.
Poznajemo mnoge stihove.
Ali često ne znamo kako se oni međusobno povezuju.
Znamo priču o Adamu i Evi.
Znamo za Mojsija i prelazak preko Crvenog mora.
Znamo za Davida, Isaiju i proroke.
Čitali smo Jevanđelja i pojedine Pavlove poslanice.
Ali šta povezuje sve te događaje?
Kako istorija Izrailja priprema dolazak Hrista?
Zašto se novozavetni pisci tako često pozivaju na Stari zavet?
Kako drevni tekstovi oblikuju molitve koje izgovaramo danas?
I kako da ono što čitamo ne ostane samo znanje, već postane deo našeg života sa Bogom?
Odgovor počinje razumevanjem konteksta.
Zato je nastala Mapa Reči
Mapa Reči nastala je iz jednostavne želje:
Da Sveto pismo postane razumljivije, povezanije i prisutnije u svakodnevnom životu hrišćanina.
Da ne čitamo Bibliju kao niz nepovezanih događaja.
Da ne preskačemo knjige zato što nam deluju nejasno.
Da ne ostanemo samo na poznatim pričama.
Nego da otkrijemo celinu Božjeg otkrivenja.
Mapa Reči donosi 77 uvodnih celina, koje nazivamo korenima.
One obuhvataju 66 kanonskih knjiga Starog i Novog zaveta, kao i dodatne biblijske spise obuhvaćene projektom.
U skladu sa anglikanskim nasleđem, važno je razumeti i razliku između kanonskih knjiga, na kojima se temelji hrišćansko učenje, i dodatnih knjiga koje Crkva čita radi duhovne pouke i primera života.
Svaki koren pomaže ti da pre čitanja upoznaš jednu knjigu i njeno mesto u široj biblijskoj priči.
U njemu otkrivaš:
- Ko je napisao knjigu i u kom je istorijskom razdoblju nastala.
- Šta se tada događalo u životu Božjeg naroda.
- Koje su glavne poruke i teološke teme knjige.
- Kako se knjiga uklapa u celinu Starog i Novog zaveta.
- Kako nas njena poruka upućuje na Isusa Hrista.
- Kako su je razumeli važni hrišćanski tumači i učitelji kroz istoriju.
- Gde se njeni tekstovi pojavljuju u bogosluženju i crkvenoj godini.
- Kako njenu poruku možemo primeniti u sopstvenom životu.
Na kraju svakog korena nalazi se kratka molitva koja pomaže da čitanje ne ostane samo intelektualna vežba, nego postane razgovor sa Bogom.
Sve je napisano jasnim, pristupačnim jezikom.
Bez nepotrebno složenih izraza.
Bez pretpostavke da već poseduješ teološko obrazovanje.
Sa poštovanjem prema Svetom pismu i bogatom hrišćanskom nasleđu.
Svaki koren možeš pročitati za pet do deset minuta.
Šest korena dnevno znači da za manje od petnaest dana možeš steći početni pregled svih 77 celina koje Mapa Reči obrađuje.
Ne znači da ćeš za petnaest dana iscrpeti bogatstvo Svetog pisma.
To se ne događa ni za čitav život.
Ali možeš dobiti ono što mnogima nedostaje.
Mapu.
Pregled celine.
Razumevanje zašto je određena knjiga važna, gde pripada i kako se povezuje sa drugim delovima Božje reči.
A onda, kada ponovo otvoriš Bibliju, počinješ da primećuješ ono što ranije nisi video.
Reči proroka postaju jasnije.
Psalmi dobijaju dublje značenje.
Jevanđelja otkrivaju bogatstvo starozavetnih obećanja.
A molitve koje si toliko puta izgovorio u crkvi počinju da govore novom dubinom.
Kao one tri reči:
Svet. Svet. Svet.
Sada znaš odakle dolaze.
Znaš ko ih je prvi čuo.
Znaš zašto ih Crkva peva.
I znaš da se iza njih nalazi priča o Bogu koji je beskrajno svet, a ipak se milostivo približava grešnom čoveku.
Bog ne poziva svoj narod samo da Mu se divi izdaleka.
On nas poziva da Ga upoznamo.
Da slušamo Njegovu reč.
Da Mu verujemo.
Da prihvatimo Njegovu blagodat.
I da, poput Isaije, odgovorimo na Njegov poziv.
„Evo mene, pošalji mene.“
Možda je upravo danas trenutak da započneš drugačije čitanje Svetog pisma.
Ne samo nekoliko poznatih stihova.
Ne samo odlomke koje čuješ nedeljom.
Nego celu priču.
Priču o stvaranju, padu, obećanju, iskupljenju i obnovljenju.
Priču koja vodi do Isusa Hrista.
Jer što bolje upoznaješ Božju reč, jasnije vidiš koliko je velika Njegova blagodat.
A što jasnije vidiš Njegovu blagodat, to dublje razumeš zašto Crkva već vekovima, zajedno sa anđelima i svim nebeskim zborovima, peva:
„Svet, svet, svet, Gospod Bog nad vojskama. Nebo i zemlja puni su slave Tvoje.“
Približi se Bogu kroz Njegovu reč.
Otkrij kako se Sveto pismo povezuje u jednu veliku priču.
I dopusti da ta priča oblikuje tvoju veru, tvoju molitvu i tvoj svakodnevni život.
Započni svoje putovanje kroz Sveto pismo uz Mapu Reči.
Sve počinje jednim korenom.
A svaki koren vodi te dublje ka Hristu.