Kada sam rukopoložen za sveštenika, od supruge sam dobio poseban poklon – naprsni krst. Na prvi pogled to je bio prelep znak službe na koju me je Bog pozvao. Međutim, ono što me je najviše dotaklo nije bio sam krst, nego natpis na njegovoj poleđini.
Tamo su bile ugravirane reči apostola Pavla upućene Timoteju:
“Neka te niko ne prezire zbog tvoje mladosti, nego budi uzor vernima u govoru, vladanju, ljubavi, veri i čistoti.” (1. Timoteju 4:12)
Dok sada gledam u te reči, ne mogao da se otmem utisku da je Bog u svojoj promisli znao koliko će upravo ovo biti jedna od mojih najvećih ličnih borbi.
Tokom poslednjih meseci često sam se susretao sa pitanjima i sumnjama koje se tiču mojih godina, iskustva i spremnosti za službu. Neka su dolazila iz iskrene brige, neka iz opreza, a neka jednostavno iz drugačijeg pogleda na to kako čovek sazreva za službu.
Naravno, deo tih komentara dolazio je iz dobre namere. Iskustvo jeste dragoceno. Mudrost se uglavnom stiče kroz godine. Ali ipak, dok sam razmišljao o svemu tome, setio sam se jednog događaja koji na prvi pogled nema mnogo veze sa teologijom.
Još tokom studija na Visokoj poslovnoj školi, kada sam završavao smer – turizam i hotelijerstvo, došao je trenutak da obavimo stručnu praksu.
Problem je bio što većina preduzeća nije bila naročito zainteresovana za studente. Direktori i menadžeri uglavnom su nas posmatrali kao obavezu koju moraju da ispune. U mnogim firmama bili su spremni da nam odmah udare pečat da smo odradili praksu, samo da ih ne ometamo previše.
Malo gde smo mogli zaista nešto da naučimo.
Ipak, sticajem okolnosti pronašao sam mesto koje je bilo potpuno drugačije. Dobio sam priliku da obavljam plaćenu praksu u jednom elitnom hotelu na obroncima Fruške gore.
Tokom dva meseca na tom mestu sam prošao kroz mnoga iskustva.
Bilo je prijatnih razgovora sa gostima. Bilo je neobičnih telefonskih poziva i zahteva. Bilo je i situacija kada su nezadovoljni gosti dolazili na recepciju sa ozbiljnim primedbama, kao da upravo mi na recepciji određujemo poslovnu politiku celog hotela.
Neke situacije bile su jednostavne a neke veoma neprijatne.
Ali kroz sve to sam se trudio da ostanem dosledan onome što jesam.
Nisam ulazio u sukobe. Posao sam radio najbolje što sam umeo. Trudio sam se da budem ljubazan i kada sagovornik nije bio. Vodio sam računa o svom izgledu i ponašanju.
Naravno, ništa od toga nije došlo samo od sebe. Učio sam svakog dana, kako razgovarati sa ljudima i kako rešavati njihove probleme.
Čak sam naučio i kako pravilno nositi odelo ili ispeglati košulju ali i ono meni najmanje prijatno, kako se obrijati tako da lice izgleda uredno i profesionalno.
Bio je to proces sazrevanja.
A na kraju prakse dogodilo se nešto što nisam očekivao. Ponudili su mi posao jer su želeli da ostanem.
Nažalost, zbog određenih ličnih okolnosti koje su tada bile veoma ozbiljne, morao sam da odbijem ponudu. Danas ponekad pomislim kako bi moj život izgledao da sam ostao tamo. Možda nikada ne bih postao sveštenik. Možda bi moj put otišao u potpuno drugom smeru.
Ali poenta ove priče nije u tome.
Poenta je da me ovaj moj krst danas podseća na nešto mnogo važnije.
Kada se osvrnem na taj period života, shvatam da ljudi nisu u meni videli savršenog radnika. Nisu videli čoveka sa mnogo iskustva. Nisu videli nekoga ko je sve znao.
Videli su nekoga ko se trudio da bude dobar čovek, i ko želi dobro gostima.
Videli su osobu koja želi dobro kolegama i ne želi da napakosti drugome i osobu koja želi da ljudima sa kojima dođe u kontakt bude lepo i ugodno.
Danas sam potpuno svestan da to nije dolazilo samo od mene nego verujem da su ljudi u meni prepoznavali nešto što je bilo veće od mene samog.
To je bilo delo Svetoga Duha.
Hristos je bio prisutan u mom životu mnogo pre nego što sam upisao teologiju. Mnogo pre nego što sam postao đakon. A pogotovo, mnogo pre nego što sam postao sveštenik.
On me je oblikovao kroz svakodnevne stvari koje su tada delovale sasvim obično.
Kasnije sam se ponovo posvetio humanitarnom radu koji sam u jednom periodu bio stavio po strani. Posle toga javila se želja za dubljim proučavanjem teologije. A onda je Bog, korak po korak, otvorio vrata službe.
Ali to je već priča za neki drugi tekst.
Za sada, kada pogledam reči na poleđini svog krsta, one me podsećaju da Bog ne čeka da postanemo savršeni kako bi nas upotrebio.
On ne traži najiskusnije i najtalentovanije.
Bogu nisu potrebni samo oni koji imaju odgovor na svako pitanje već oni koji su spremni da mu veruju i da ga slede.
Zato danas, iako sam još uvek mlad, verujem da Bog može da koristi moje godine upravo onako kako je koristio i Timotejeve.
Jer na kraju krajeva za Carstvo nije najvažnije koliko smo mi sposobni već koliko smo Bogu predati na raspolaganje.
Bogu nije presudno koliko znamo već mu je bitnije koliko smo spremni da se prepustimo Onome koji zna.
A ako Hristos zaista vodi naš život, onda mladost nije prepreka za službu.
Ona može biti upravo tačka na kojoj će se Njegova sila najjasnije pokazati.
Zato svaki put kada stavim ovaj krst oko vrata, on me ne podseća prvenstveno na službu koju sam primio, nego na Boga koji me je verno vodio mnogo pre nego što sam tu službu i primio. Podseća me na Boga koji me je učio kroz obične dane, male odgovornosti i na prvi pogled nevažne susrete sa ljudima.
A najviše od svega, pokazuje mi na Boga koji me i danas podseća da ne traži od mene da budem savršen, već da mu budem veran.
Vaš u Gospodu,
Slobodan