Više od deset godina moja supruga i ja gazimo kroz ovaj život zajedno. Ne trčimo uvek istim ritmom, ne dišemo uvek istim tempom, ali hodamo u istom smeru. Kada se danas osvrnem na tih deset i kusur godina, mogu iskreno reći – prošli smo svašta. Lepo i teško, svetlo i mračno, uzlete i padove. Ipak, ako treba da izdvojim period koji je bio najlakši, najlepši i najbezbrižniji, onda je to bio sam početak naše veze.
Tada smo bili fokusirani samo jedno na drugo. Nije bilo mnogo obaveza, nije bilo velikih očekivanja, nije bilo životnih pritisaka koji dišu za vratom. Živeli smo u dva različita grada, razdvojeni više od stotinu kilometara, ali ta razdaljina nam nije bila prepreka. Naprotiv, davala je posebnu težinu svakom susretu. Svaki dolazak bio je događaj, svaki odlazak bolan. Oproštaji su često sa moje strane ličili na patetiku, ali to je bila patetika zaljubljenog čoveka koji ne želi da pusti ono što mu je dragoceno. Toliko sam je voleo tada… a danas je volim još više, samo dublje, mirnije i zrelije.
Svaki susret je imao neku čaroliju koju je teško opisati rečima. Priželjkivali smo jedno drugo. Nismo mogli lako da se odvojimo. Svet je tada bio jednostavan jer je bio sveden na „nas dvoje“. A onda je, prirodnim tokom života, došla odluka o zajedničkom životu. Venčanje. Kupovina male kuće na selu. Na prvi pogled, čista idila.
Ali kako vreme prolazi, shvatili smo nešto važno: pod pritiskom života, obaveza i odgovornosti, negde usput može da se zanemari ono „mi“. Ne iz loše namere, ne zbog gubitka ljubavi, već zbog umora. Ljubav ostane, ali pažnja oslabi. Bliskost se ne izgubi, ali se potisne. I tada brak ne puca naglo, on se samo utiša.
Dobra vest je da se prva ljubav može ponovo rasplamsati. Ali ne spontano. Ne slučajno. Već svesno. Kad god nam se ukaže prilika, mi odvajamo vreme za to. Učimo da ponovo budemo prisutni. Da se setimo ko su ona dva mlada čoveka koja su se nekada zaljubila za večnost. Jer ljubav ne nestaje, ona se ili neguje ili zapostavlja.
Razmišljajući o svemu tome, shvatio sam koliko je ova priča slična mom ličnom duhovnom hodu, ali i hodu mnogih hrišćana koje poznajem. Početak vere gotovo uvek liči na zaljubljenost. Srce gori. Sve je novo. Sve ima smisla. Hristos je u centru. Crkva je dom. Molitva je dah. Pismo je hrana. I dok ta vatra gori, ništa nam nije teško. Hrlimo na bogosluženje, molimo se bez prestanka, slušamo one mudrije od nas i ne možemo da ćutimo pred drugima o onome što smo doživeli.
A onda, kao i u svakom odnosu, dolazi faza kada sve zahladi. Razočaranja. Pitanja bez brzih odgovora. Umor. Sumnje. Zasićenje. I ako nismo pažljivi, ono što je nekada bio odnos, postaje rutina. A rutina, ako nije prožeta ljubavlju, vremenom se raspadne.
Najopasnije je to što često ni ne primetimo kada ispadnemo iz odnosa sa Bogom. Ne odlazimo naglo. Samo preskočimo molitvu. Pa još jednu. Pa nam Biblija ostane zatvorena danima. Pa nedeljama. I tako, nesvesni štete koju sebi nanosimo, živimo kao duhovni preljubnici, formalno Božiji, a srcem udaljeni.
A Bog, u svemu tome, sve vreme čeka.
Ne pritiska. Ne gura. Ne manipuliše. Ne ucenjuje. Čeka strpljivo. Jer voli. Čeka trenutak kada ćemo se opametiti.
Neki se vrate. Neki ostanu na putu lutanja.
Ovo je poruka za one koji lutaju.
Stani. Zastani. Seti se svoje prve ljubavi. Seti se zašto ti je Bog bio drag. Šta je to bilo što te je privuklo Hristu? Zašto nisi mogao bez Jevanđelja? Bez molitve? Bez zajednice vernih? Šta je to što je u tebi zapalilo vatru koju danas jedva da osećaš? I kada se setiš, pokušaj ponovo da je oživiš.
A za one koji su „tu negde između“, ni hladni ni vreli, poruka je ista: vrati se na svoj prvi susret sa Bogom. Koji je to trenutak bio kada je Bog prestao da bude pojam, a postao Otac? Kada je Isus prestao da bude istorijska ličnost, a postao tvoj Gospod? Zadrži se u tim mislima. Dozvoli sebi da ponovo poželiš bliskost.
Jer hrišćanski život nije spisak obaveza. Nije niz koraka koje moramo ispuniti pred nekim dalekim, hladnim i nedostižnim bićem. Hrišćanski život je odnos. Odnos sa živim Bogom Jevanđelja. Bogom koji je hodao ovom zemljom i koji je i danas prisutan – po Svetom Duhu – i deluje kroz svoju Crkvu.
Baš kao što je i moja supruga tu. Potrebna joj je moja prisutnost, a meni njena. Ima strpljenja kada me obuzmu obaveze, poteškoće i životni izazovi. Ne zato što joj je svejedno, već zato što voli.
U toj slici, Bog je Mladoženja. Verni, strpljivi Mladoženja koji čeka svoju Nevestu – Crkvu. I upravo zato odzvanja opomena, ali i poziv pun nade, koji nalazimo u Knjizi Otkrivenja:
„Ali imam protiv tebe to što si ostavio svoju prvu ljubav. Seti se, dakle, odakle si pao, i pokaj se, i čini prva dela.“
Na kraju, isto važi i za brak i za veru. Ne čekaj da se ljubav sama od sebe vrati. Ljubav se ne održava sećanjima, već odlukama. Seti se ko ste bili kada ste se prvi put pogledali tim pogledom. Napravite prostor jedno za drugo. Utišajte svet oko sebe da biste ponovo čuli ono najvažnije. Jer brak ne propada zbog velikih oluja, već zbog sitnih zapostavljanja.
A vera ne nestaje zbog jednog pada, već zbog dugog odsustva odnosa.
Hodajte zajedno. Svesno. Strpljivo. Verni jedno drugom, i verni Onome koji vas je prvi zavoleo.
Vaš u Gospodu,
Slobodan