Živimo u vremenu u kojem ljudi imaju mišljenje o svemu. Doslovno o svemu. Ljudi koji juče nisu znali razliku između dve istorijske epohe danas samouvereno rešavaju geopolitiku, ekonomiju, teologiju i smisao života u komentarima na društvenim mrežama. Svet nikada nije bio glasniji, a istovremeno nikada umorniji od te buke.

I religija, nažalost, često vrlo uspešno doprinosi tom haosu.

Nekada čovek dobije utisak da je osnovni cilj vere postao da budemo korektni u doktrini, precizni u formulacijama i dovoljno ozbiljni da niko slučajno ne pomisli da imamo smisao za humor. Jer očigledno je duhovnost proporcionalna količini namrštenosti na licu.

U takvom svetu reči biskupa John Shelby Sponga zvuče gotovo provokativno: „Ako je Bog izvor ljubavi, onda Boga možemo obožavati jedino tako što volimo. Ne tako što smo u pravu, nego tako što volimo.“

Što je prilično nezgodna vest za nas koji volimo da budemo u pravu.

A budimo iskreni — ljudi obožavaju da budu u pravu. To je jedan od retkih hobija koji ne traži nikakvu fizičku kondiciju. Dovoljni su internet, malo samopouzdanja i potpuni nedostatak sumnje u sopstvenu genijalnost.

I religiozni ljudi tu nisu izuzetak. Ponekad deluje kao da pojedini vernici očekuju da ih Bog na kraju vremena pohvali rečenicom: „Bravo, tačno si pobedio u svim raspravama na Fejsbuku.“

Ali Isus nikada nije rekao: „Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako imate savršeno formulisane argumente i pasivno-agresivne komentare.“

Rekao je: „Ako budete imali ljubavi među sobom.“

Nažalost, to je mnogo komplikovanije.

Jer mnogo je lakše objasniti ljudima gde greše nego ih stvarno voleti. Ljubav zahteva emocionalni napor. Argument zahteva samo tastaturu i višak samouverenosti.

Moguće je imati besprekorne teološke odgovore, a biti potpuno nesposoban za nežnost. Moguće je znati napamet citate o milosti, a tretirati ljude kao projekat za popravku. Moguće je braniti Boga takvom agresijom da ljudi požele da se sklone i od Boga i od nas.

I upravo zato Spongova misao udara pravo u ego: vera se ne meri količinom znanja, nego kapacitetom za ljubav.

To je loša vest za našu potrebu za superiornošću.

Jer ljubav nije teorija. Teorija je divna. Teorija je uredna. Teorija ne kasni, ne protivreči nam i ne ostavlja prljave šolje po sudoperi. Ljudi, s druge strane, umeju da budu komplikovani. Imaju emocije, nesigurnosti, traume, drugačija mišljenja i katastrofalnu naviku da ne razmišljaju uvek kao mi — što je, priznajmo, za neke od nas skoro nepodnošljivo.

Zato Spong kaže: „Voliš zato što je ljubav ono što treba da činiš, a ne zato što je neko zaslužio ljubav.“

I tu nastaje problem.

Jer mi zapravo veoma volimo koncept zaslužene ljubavi. To nam deluje pošteno. Lepo, uredno i efikasno. Kao duhovni sistem bodovanja. Ti si fin prema meni — ja sam fin prema tebi. Ti mene poštuješ — ja tebe poštujem. Ti mene nerviraš — neka ti Bog pomogne jer ja više neću.

Ali ljubav o kojoj govori Hristos potpuno ruši tu logiku.

On pere noge učenicima. Svima. Čak i Judi.

Da smo mi pisali Jevanđelje, verovatno bismo ubacili fusnotu: „Osim ovog jednog. Za njega ipak važe posebne mere opreza.“

Ali ne.

To ne znači da ljubav podrazumeva odsustvo granica. Naprotiv. Ljubav nije duhovna verzija otirača za noge. Nije poziv da dopuštaš ljudima da te uništavaju dok ti pobožno šapućeš: „Ovo mi sigurno gradi karakter.“

Ne. To bi bio loš plan i još gora psihološka strategija.

Prava ljubav zahteva ogromnu unutrašnju snagu. Potrebno je mnogo više zrelosti da ostaneš blag nego da postaneš ciničan. Mnogo više karaktera da slušaš nego da osuđuješ. Mnogo više hrabrosti da ostaneš čovek u svetu koji te svakodnevno trenira za emocionalni oklop.

A svet je danas već dovoljno pun ljudi sa oklopima.

Dovoljno je hladnoće. Dovoljno cinizma. Dovoljno nadmetanja ko je moralno superiorniji.

Svet ne pati od manjka mišljenja. Ne nedostaje mu ni religijskog sadržaja. Ako ništa drugo, ljudi danas mogu za tri minuta na internetu pronaći 847 različitih mišljenja o Bogu i još 1200 razloga zašto su svi ostali pogrešni.

Ono što očajnički nedostaje jesu ljudi kroz koje će drugi osetiti da nisu samo tolerisani, nego stvarno viđeni.

Ljudi pored kojih čovek ne mora da glumi savršenstvo da bi bio prihvaćen.

Ljudi koji ne ulaze u prostoriju noseći atmosferu suda, nego atmosferu života.

Jer čovek možda neće zapamtiti naše argumente. Neće pamtiti koliko smo puta pobedili u raspravi. Vrlo verovatno neće pamtiti ni naše briljantne statuse koje smo napisali u dva ujutru pod naletom „svete inspiracije“.

Ali će zapamtiti kako se osećao pored nas.

Da li je pored nas mogao lakše da diše? Da li je osećao mir ili pritisak? Da li je osećao dostojanstvo ili konstantan osećaj da nije dovoljno dobar?

Na kraju, možda je upravo to najdublji smisao vere: ne da izgledamo duhovno, nego da postanemo ljudi kroz koje ljubav postaje vidljiva.

Zato Spongova završna misao zvuči kao manifest jedne drugačije duhovnosti: „Živi potpuno, voli rasipno i budi sve što možeš biti.“

Voli rasipno.

Ne minimalistički. Ne proračunato. Ne samo prema ljudima koji nam prijaju.

Nego široko, hrabro i stvarno.

Jer na kraju života neće biti najvažnije koliko smo znali, koliko smo posedovali niti koliko smo puta nekoga „spustili“ savršenim argumentom.

Ostaće samo pitanje:

Koliko je ljudi zahvaljujući nama ponovo poverovalo da dobrota još postoji?

Jer će svet Boga najpre upoznati ne kroz našu potrebu da budemo u pravu — nego kroz dubinu naše ljubavi.