Savremeni religijski prostor sve češće postaje mesto javnih sukoba, moralnih osuda i identitetskih borbi u kojima se granica između odbrane vere i ponižavanja čoveka opasno briše. Društvene mreže dodatno su pojačale ovaj fenomen, pretvarajući teološke nesuglasice u javne spektakle u kojima se retko traži razumevanje, a mnogo češće pobeda. U takvom kontekstu, objave koje koriste podsmeh, ironiju i moralnu diskvalifikaciju protiv ljudi sa drugačijim teološkim ili etičkim stavovima postaju gotovo uobičajene. Međutim, upravo tu se otvara jedno od najvažnijih pitanja savremenog hrišćanstva: može li se Hristovo ime braniti metodama koje negiraju duh Jevanđelja?

Ovo pitanje nije samo pitanje „pristojnosti“ u komunikaciji. Ono zadire u samu srž hrišćanskog identiteta. Jer način na koji Crkva govori često postaje jednako važan kao i ono što govori. Teologija nikada nije samo skup ideja; ona proizvodi određenu atmosferu života. Ako iz religijskog govora izlaze prezir, podsmeh i dehumanizacija, onda problem više nije samo u sadržaju rasprave nego u duhovnosti koja stoji iza nje.

Upravo zato je značajno vratiti se Hristovim rečima iz Jovana 13,35: „Po tome će svi poznati da ste moji učenici, ako budete imali ljubavi među sobom.“ Ovaj stih nije sentimentalni dodatak hrišćanskoj veri niti poziv na površnu toleranciju. On predstavlja centralni kriterijum autentičnosti hrišćanskog identiteta. Isus ne kaže da će svet Njegove učenike prepoznati po institucionalnoj snazi, ritualnoj preciznosti ili sposobnosti da pobede u ideološkim sukobima. Merilo je postavljeno mnogo dublje — u kvalitet međuljudskih odnosa.

Ova tvrdnja posebno dobija na težini kada se posmatra u kontekstu samog trinaestog poglavlja Jevanđelja po Jovanu. Reči o ljubavi izgovorene su neposredno nakon što Isus govori o izdaji. Dakle, zapovest ljubavi ne dolazi u idealnim okolnostima harmonije i slaganja, već usred napetosti, razočaranja i raspada poverenja. Time Jevanđelje pokazuje da ljubav nije luksuz za mirna vremena, nego poziv koji postaje najvažniji upravo onda kada zajednica prolazi kroz sukob.

Nasuprot tome, savremeni religijski diskurs često funkcioniše po sasvim drugačijoj logici. U njemu dominira potreba za jasnim identitetskim granicama: ko je „unutra“, a ko „napolju“; ko je „pravoveran“, a ko „otpadnik“; ko „brani istinu“, a ko je „pretnja“. Takva logika lako proizvodi atmosferu moralne superiornosti. Problem tada nije samo neslaganje, nego način na koji se neslaganje izražava. Podsmeh postaje sredstvo samopotvrđivanja, a poniženje drugoga način učvršćivanja sopstvenog identiteta.

Francuski filozof i hrišćanski mislilac René Girard upozoravao je da zajednice često grade sopstveno jedinstvo preko zajedničkog neprijatelja i mehanizma žrtvenog jarca.¹ Kada religijska zajednica svoju koheziju održava kroz javno označavanje „drugih“ kao moralno inferiornih, tada se vrlo lako udaljava od logike Hristovog krsta i približava logici kolektivnog nasilja. U tom smislu, nije dovoljno pitati da li je određeni teološki stav ispravan; potrebno je pitati i kakvu vrstu čoveka taj govor proizvodi.

Jer moguće je imati ortodoksnu teologiju i potpuno nejevanđeoski duh.

Moguće je braniti „svetost braka“, a pritom potpuno izgubiti sposobnost da se prema ljudima odnosi sa dostojanstvom. Moguće je govoriti o istini, a koristiti metode koje poništavaju ljubav. Moguće je posedovati religijsko znanje, a ostati duhovno nezreo.

Apostol Pavle upravo zato u Prvoj poslanici Korinćanima piše jednu od najradikalnijih rečenica Novog zaveta: „I ako imam sve znanje… a ljubavi nemam — ništa sam“ (1 Kor 13,2). Ovde ljubav nije predstavljena kao dodatna vrlina uz istinu, nego kao uslov bez kojeg čak i najuzvišenija religioznost postaje prazna.

Savremena kultura dodatno otežava ovaj problem jer podstiče performativnu moralnost. Društvene mreže nagrađuju oštrinu, skandal i javno ponižavanje protivnika. U takvom prostoru veoma je lako pomešati hrabrost sa agresijom i vernost sa netrpeljivošću. Čovek dobija aplauz svoje grupe ne zato što je pokazao dubinu karaktera, nego zato što je bio dovoljno brutalan prema „drugima“.

Ali Jevanđelje nikada nije gradilo identitet na poniženju drugog čoveka.

Naprotiv, Hristov način delovanja bio je subverzivan upravo zato što je odbijao da ljude svodi na etikete. On razgovara sa Samarjankom, dodiruje gubavce, jede sa carinicima i grešnicima i odbija da učestvuje u kolektivnoj osudi žene uhvaćene u preljubi. To ne znači da relativizuje greh ili ukida moralnu odgovornost; znači da odbija da čoveka svede isključivo na njegovu grešku.

Tu se nalazi možda najdublja razlika između religioznosti zasnovane na strahu i duhovnosti zasnovane na ljubavi. Religija straha stalno mora proizvoditi neprijatelje kako bi održala osećaj sopstvene čistoće. Ljubav, međutim, ne negira istinu, ali odbija da istinu koristi kao oružje za poniženje.

Zato je Dietrich Bonhoeffer upozoravao da hrišćanska zajednica propada onda kada ideal zajednice postane važniji od stvarnog čoveka.² Kada ljudi počnu više voleti svoju predstavu „ispravne Crkve“ nego konkretne ljude koje je Hristos pozvao, zajednica se pretvara u ideološki projekat, a ne u telo Hristovo.

Ovo je posebno važno u vremenu duboke društvene polarizacije. Današnji svet je umoran od ljudi koji sve znaju, ali nikoga ne razumeju. Umoran je od religije koja proizvodi krivicu bez milosti i od vere koja zvuči kao stalni sudski proces protiv čovečanstva. Čovek modernog doba možda neće prvo analizirati naše doktrine, ali će nepogrešivo osetiti da li u našem prisustvu postoji ljubav ili samo potreba za dominacijom.

Jer ton često otkriva više od same teologije.

Zbog toga hrišćanski poziv danas možda nije prvenstveno da budemo glasniji, nego dublji. Ne da budemo agresivniji u odbrani svojih pozicija, nego verodostojniji u načinu na koji tretiramo ljude. Nije dovoljno samo pitati: „Da li smo u pravu?“ Potrebno je pitati i: „Da li način na koji govorimo liči na Hrista?“

To je mnogo teže pitanje.

Mnogo je lakše pobediti u raspravi nego ostati blag. Lakše je etiketirati nego razumeti. Lakše je okupiti istomišljenike nego voleti stvarne ljude sa svim njihovim složenostima.

Ali upravo tu počinje autentično hrišćanstvo.

Jer na kraju, Crkva neće izgubiti kredibilitet zato što postoje različita mišljenja. Razlike su postojale od samog početka hrišćanstva. Crkva gubi kredibilitet onda kada prestane da liči na Hrista.

A Hristos nikada nije ponižavao ljude da bi dokazao svoju svetost.

Zato možda najveći izazov savremenim vernicima nije kako da pobede kulturne ratove, nego kako da ostanu ljudi usred njih.

Jer će svet Boga ljubavi najpre upoznati ne kroz našu potrebu da budemo u pravu — nego kroz način na koji volimo čak i onda kada se ne slažemo.

+Petar

Reference:

  1. René Girard, The Scapegoat, Johns Hopkins University Press, 1986.
  2. Dietrich Bonhoeffer, Life Together, Harper & Row, 1954.
  3. Sveto pismo Starog i Novog zaveta, Jovan 13; 1. Korinćanima 13.