Propoved na Mt 16,21–28

Draga braćo i sestre,

postoji jedna neobična stvar koju čovek može učiniti kada u rukama drži nešto što mu je veoma dragoceno.

Može ga toliko snažno stegnuti — iz straha da ga ne izgubi — da upravo tim stiskom počne da ga uništava.

To možemo učiniti sa novcem.
Sa položajem.
Sa ugledom.
Sa svojim uverenjima.
Sa odnosima.
Čak i sa sopstvenim životom.

Ponekad se toliko trudimo da sačuvamo ono što imamo da više nismo slobodni da živimo.

I možda upravo o tome Isus danas govori kada izgovara jednu od najneobičnijih rečenica Jevanđelja:

„Ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga; a ko izgubi život svoj mene radi, naći će ga.“

Petar želi da spase Isusa

Neposredno pre današnjeg odlomka Petar je ispovedio Isusa kao Mesiju.

A onda Isus počinje da govori o Jerusalimu.

Govori da će biti odbačen, da će stradati i biti ubijen — i da će trećega dana ustati.

Petar to ne može da prihvati.

„Bože sačuvaj, Gospode! Neće ti se to dogoditi.“

Teško je ne razumeti Petra.

On voli Isusa.

Ako volite nekoga i taj čovek vam kaže da ga predstojeći put vodi prema patnji, prirodna reakcija jeste: Ne. Ne idi tamo.

Ali možda postoji još nešto.

Petar je upravo prepoznao Isusa kao Mesiju. A Mesija bi, prema njegovim očekivanjima, trebalo da pobedi.

Trebalo bi da bude snažan.

Trebalo bi da promeni odnos moći.

Trebalo bi da porazi neprijatelje.

A Isus sada govori o sasvim drugačijoj vrsti pobede.

Zato mu kaže:

„Idi od mene, satano!“

Oštre reči.

Jer iskušenje koje Petar stavlja pred Isusa veoma je staro iskušenje:

Ako želiš da promeniš svet, upotrebi silu kojom svet već raspolaže.

Dominiraj.

Pobedi protivnika.

Nateraj ga da se pokori.

Postani moćniji od onoga protiv koga se boriš.

Ali Isus bira drugi put.

Krst nije veličanje patnje

„Ako ko hoće za mnom ići, neka se odrekne sebe, uzme krst svoj i ide za mnom.“

Ove reči moramo izgovarati pažljivo.

Jer su kroz istoriju ponekad govorene ljudima koji su već mnogo patili.

Nekome ko trpi nepravdu kaže se: „To je tvoj krst.“

Nekome ko je ponižavan: „Ćuti i nosi svoj krst.“

Nekome ko trpi nasilje: „Moraš da izdržiš.“

Ali Isus ne proglašava patnju dobrom.

Bog ne zahteva da čovek ostane tamo gde mu se oduzima dostojanstvo.

Krst nije poziv da tražimo bol.

Krst je ono što se može dogoditi kada ozbiljno odlučimo da volimo u svetu koji ljubav često smatra slabošću.

Isus nije stradao zato što je Bog uživao u njegovom stradanju.

Stradao je jer je načinom na koji je živeo doveo u pitanje svet izgrađen na strahu, isključivanju, privilegiji i nasilju.

Dodirivao je one koje drugi nisu hteli da dodirnu.

Jeo je sa ljudima od kojih su se „pristojni“ ljudi udaljavali.

Davao je dostojanstvo onima kojima ga je društvo oduzelo.

Govorio je istinu moćnima.

I odbio je da na nasilje odgovori nasiljem.

Takva ljubav ima cenu.

To je krst.

Odreći se sebe ne znači izgubiti svoje dostojanstvo

Isus kaže: „Neka se odrekne sebe.“

Ali to ne znači: preziri sebe.

Ne znači: smatraj sebe bezvrednim.

Ne znači: dozvoli drugima da gaze preko tebe.

Odreći se sebe znači odreći se ideje da moje „ja“ mora biti centar svega.

Moja sigurnost.

Moj uspeh.

Moja grupa.

Moja nacija.

Moja Crkva.

Moje mišljenje.

Moja potreba da budem u pravu.

Jer postoji veoma suptilan način da izgubimo svoju dušu.

Ne moramo učiniti ništa dramatično.

Dovoljno je da malo-pomalo prestanemo da primećujemo druge.

Čovek na ulici postane smetnja.

Izbeglica postane broj.

Siromašan čovek postane statistika.

Čovek koji se razlikuje od nas postane etiketa.

Protivnik postane neprijatelj.

I malo-pomalo prestajemo da gledamo lice.

A Jevanđelje nas neprestano vraća upravo licu čoveka.

Koliko košta jedan čovek?

Isus zato postavlja pitanje:

„Kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije, a duši svojoj naudi?“

Zamislimo društvo koje je veoma uspešno.

Ekonomija raste.

Zgrade postaju više.

Tehnologija napreduje.

Ljudi proizvode više, putuju brže i kupuju više.

Ali u istom društvu usamljeni postaju usamljeniji.

Siromašni postaju nevidljiviji.

Stranaca se bojimo.

Starima nemamo vremena da poklonimo sat vremena.

Decu učimo kako da budu uspešna, ali ne i kako da budu milosrdna.

I tada Isusovo pitanje postaje pitanje upućeno ne samo pojedincu nego čitavom društvu:

Šta nam koristi ako zadobijemo svet, a izgubimo dušu?

Napredak koji ostavlja čoveka iza sebe nije dovoljan.

Uspeh koji zahteva da neko drugi bude ponižen nije uspeh Carstva Božjeg.

Bezbednost koja zavisi od toga da se nekoga drugog stalno bojimo nikada nam neće doneti mir.

Gde je onda Bog?

Krst nam daje jedan uznemirujući odgovor.

Bog je tamo gde možda najmanje očekujemo.

Isus u Jerusalimu neće završiti među pobednicima.

Biće među osuđenima.

Izvan sigurnosti.

Izvan ugleda.

Izvan krugova moći.

I zato, ako danas želimo da pronađemo Hrista, možda ne treba uvek prvo da pitamo:

„Gde su najmoćniji?“

Možda treba da pitamo:

„Ko je ostao sam?“

Ko ovde nema glas?

Koga ne želimo za svojim stolom?

Čiju priču nikada nismo saslušali?

Koga smo toliko lako svrstali u kategoriju „njih“ da smo zaboravili njegovo ime?

Možda nas Hristos upravo tamo čeka.

Trećega dana

Ali postoji nekoliko reči koje lako previdimo.

Isus ne kaže samo da će biti ubijen.

Kaže da će trećega dana ustati.

Krst nije poslednja stanica Jevanđelja.

Zato hrišćanska nada nije naivno verovanje da će sve uvek biti dobro.

Postoje Veliki petci.

Postoje gubici koje ne možemo objasniti.

Postoje nepravde koje ne možemo odmah ispraviti.

Postoje molitve na koje odgovor ne dolazi onako kako smo želeli.

Ali verujemo da nijedna od tih stvari nema pravo na poslednju reč.

Poslednja reč pripada životu.

Zato možemo voleti čak i kada ljubav izgleda nepraktično.

Možemo praštati iako osveta izgleda lakša.

Možemo stati uz odbačenog iako nas to nešto košta.

Možemo govoriti istinu i onda kada nam ćutanje donosi veću sigurnost.

Možemo odbiti da mrzimo čoveka čak i kada nam drugi objašnjavaju zašto bi trebalo da ga mrzimo.

Jer verujemo u Boga vaskrsenja.

I sada dolazimo za ovaj sto

Za nekoliko trenutaka približićemo se Gospodnjoj trpezi.

I ovde se današnje Jevanđelje pretvara u nešto što možemo dodirnuti i okusiti.

Hleb će biti uzet.

Blagosloven.

Prelomljen.

I podeljen.

Hristov život nije život koji se grčevito čuva za sebe.

To je život koji se daje.

„Ovo je telo moje.“

I kada pružimo ruke da primimo taj hleb, možda možemo sebi postaviti jedno jednostavno pitanje:

Šta još uvek previše čvrsto držim?

Šta se bojim da izgubim?

Svoj položaj?

Svoju sigurnost?

Potrebu da budem u pravu?

Predrasudu koju dugo nosim?

Ogorčenost od koje sam napravio deo svog identiteta?

Strah od čoveka koji nije poput mene?

Hristos nas ne poziva da izgubimo ono što nas čini ljudima.

Poziva nas da pustimo ono što nas sprečava da budemo potpuno ljudi.

Jer za ovom trpezom ne dolazimo kao pobednici i poraženi.

Ne dolazimo kao važni i nevažni.

Dolazimo praznih ruku.

I svi primamo isti dar.

Hleb koji ne možemo kupiti.

Milost koju ne možemo zaslužiti.

Ljubav koja nam je data pre nego što smo bili sposobni da je uzvratimo.

A onda smo poslani u svet da postanemo ono što smo primili:

hleb za gladne,

blizina usamljenima,

glas onima koje niko ne sluša,

prijatelj onome ko je ostao bez prijatelja,

i znak da ljubav još nije završila svoj posao u ovom svetu.

Jer možda se upravo tu krije tajna Isusovih reči:

kada prestanemo da živimo samo da bismo sačuvali sebe,

otkrivamo koliko je život velik.

Kada otvorimo ruke,

možemo konačno da primimo.

Kada delimo život,

pronalazimo život.

I kada krenemo putem ljubavi, čak i kada taj put prolazi kroz krst,

otkrivamo da nas sa druge strane krsta čeka vaskrsenje.

Amin.