Hrišćanska vera je u potpunosti zasnovana na milosti. Iako druge religije sveta imaju trenutke u kojima neka vrsta krajnje ili transcendentne blagosti može dopreti čak i do običnih stvorenja, u hrišćanstvu je milost priča od početka do kraja. Bog hrišćanstva u apostolskom svedočanstvu otvoreno se naziva „Bogom svake milosti“ (1 Pt 5,10), a hrišćanska poruka „radosnom vešću o Božjoj milosti“ (Dap 20,24). Prema hrišćanskoj veri, živimo po milosti i spasavamo se milošću, naša budućnost dolazi po milosti i naša nada počiva na milosti. Ništa u poruci hrišćanstva nema smisla odvojeno od Božje milosti.
I zapadno hrišćanstvo i istočno pravoslavlje uče da je milost apsolutno neophodna da bi čovek bio i živeo kao hrišćanin: svi koraci različitih oblika ordo salutis u zapadnom hrišćanstvu, sveobuhvatno poimanje sjedinjenja sa Hristom i oboženje, kako ga uči pravoslavlje, ostvaruju se milošću. I u zapadnom i u istočnom hrišćanstvu božanska milost neprestano se naglašava. Kakve god razlike postojale među različitim tradicijama unutar hrišćanstva u vezi sa ulogom čoveka u primanju milosti, sve hrišćanske tradicije ističu da je upravo milost ta koja preuzima inicijativu u spasenju, od početka do kraja. Međutim, uprkos toj zajedničkoj osnovi, postoji zanimljiva razlika između zapadnog hrišćanstva i istočnog pravoslavlja u načinu govora o milosti — tačnije, u pitanju koje se postavlja o milosti i u iznenađujućem odgovoru koji iz njega proizlazi.
Zapadno hrišćanstvo o milosti
Mi na hrišćanskom Zapadu slažemo se u vezi sa neophodnošću milosti, ali smo se takođe raspravljali i delili jedni od drugih zbog pitanja o milosti. Mnoge podele u zapadnom hrišćanstvu nastale su zbog suprotstavljenih pogleda na to šta se može i mora reći o milosti. Primeri uključuju sukob između protestanata i rimokatolika oko toga kako, kada i zašto bivamo opravdani milošću, kao i podele unutar protestantizma između reformisanih i sledbenika Arminija u vezi sa načinom na koji se spasonosna milost prima u spasenju. Međutim, razlike koje su iz toga proizašle nisu bile rasprave o tome da li je milost neophodna, već o njenom odnosu prema ljudskoj volji i delima.
Jedno zanemareno pitanje
U okviru zapadnog hrišćanstva raspravljali smo o milosti u brojnim polemikama. Veoma detaljno smo proučavali biblijske pojedinosti koje se odnose na milost. S obzirom na toliku pažnju posvećenu pitanjima milosti, može biti iznenađujuće otkriće da jedno značajno pitanje gotovo da nije bilo razmatrano u zapadnom hrišćanstvu i da zapravo ne zauzima mesto u zapadnom razumevanju milosti. Uz svu našu usredsređenost na milost, pažljivo smo razmatrali šta milost čini, kako deluje na nas, kakve posledice ima po vernike i slično. Međutim, retko smo usmeravali pažnju na pitanje šta milost zapravo jeste. To važi kako za akademsku teologiju na Zapadu, tako i za jednostavnija razumevanja milosti među običnim vernicima.
Neko bi mogao odgovoriti da zapadno hrišćanstvo toliko naglašava milost da svaki hrišćanin zna da bez nje ne bi mogao ni biti hrišćanin, a kamoli živeti hrišćanskim životom — i, naravno, to je tačno koliko ide. Ali da li je potrebno pitati šta je nešto bez čega čovek ne može ni postojati kao hrišćanin? Ako je milost, kako apostolsko svedočanstvo jasno potvrđuje, svojevrsni „temelj postojanja“ za hrišćanina, da li je onda potrebno pitati šta je milost? Čovek svakako može živeti kao hrišćanin, a da nikada ne postavi to pitanje; izgleda da su zapadni hrišćani upravo tako činili vekovima. Ipak, istočno hrišćanstvo postavilo je to pitanje — i kada ga jednom čujemo, ono postaje nezaboravno i neizbežno.
Neko bi mogao prigovoriti da je zapadno hrišćanstvo ipak pokušalo da odgovori na to pitanje. Jedan od uobičajenih načina opisivanja milosti na Zapadu jeste da je ona „nezaslužena naklonost“. Ta kratka fraza izražava važnu istinu: ona govori šta je milost u odnosu na onoga koji je prima. Međutim, i malo razmišljanja dovoljno je da pokaže da opis milosti kao „nezaslužene naklonosti“, koliko god bio vredan, ipak ne govori šta je milost sama po sebi.
Slično tome, u engleskom govornom području hrišćani ponekad koriste akrostih prema kojem „grace“ znači „God’s Riches At Christ’s Expense“ („Božije bogatstvo po ceni Hristovoj“). Iako je to koristan pedagoški izraz, on opisuje kako božanska milost dolazi ljudima i šta donosi, ali ne objašnjava šta milost jeste.
Milost u istoriji zapadne hrišćanske misli
Može se proučavati istorija zapadne hrišćanske doktrine i gotovo nigde ne pronaći ozbiljno razmatranje pitanja šta je milost — pitanja koje je pravoslavlje postavilo i na koje je davno ponudilo odgovor.
U ranom periodu zapadnog hrišćanstva pitanje šta je milost nije ni postavljano. Čak ni Sveti Avgustin, uprkos snažnom naglašavanju milosti i detaljnom razmatranju načina na koji milost utiče na hrišćanski život, nije postavio to pitanje. Njegov um otvorio je brojna pitanja o odnosu božanske milosti i ljudske volje, božanskog suvereniteta i ljudske odgovornosti, a njegovi odgovori nastavili su da oblikuju zapadnu teološku misao. Ipak, Avgustin nije posebnu pažnju posvetio pitanju šta je milost sama po sebi.
Srednjovekovni skolastički teolozi dotakli su se tog pitanja, ali ga nisu razvili. Njihov fokus ostao je na tome šta se događa sa čovekom kada ga milost obuhvati. To se vidi kod Svetog Bonaventure i Svetog Tome Akvinskog. Bonaventura je govorio o milosti kao o daru koji Bog neposredno uliva u dušu, daru koji čoveka očišćuje, prosvećuje, osnažuje i sjedinjuje sa Bogom. Ali istovremeno je tvrdio da ta milost nije sam Bog u svojoj suštini, već „uticaj“ koji izlazi od Boga. Toma Akvinski je na sličan način govorio o „stvorenoj milosti“ kao o trajnom daru u čoveku koji mu omogućava da odgovori na Božje zapovesti.
Kasniji srednjovekovni teolozi razvili su ideju o „nestvorenoj milosti“ kao izvoru „stvorene milosti“. Po njima, Bog na neki način saopštava sebe čoveku, a to samosaopštavanje Boga jeste temelj sve milosti koja se uliva u čoveka radi spasenja.
Protestantski reformatori snažno su naglašavali da je spasenje „samo po milosti“ (sola gratia), nasuprot shvatanju da se spasenje ostvaruje kombinacijom milosti i ljudskih zasluga. Međutim, ni oni nisu ozbiljno postavili pitanje šta milost jeste. Martin Luter, Cvingli, Bucer i Kalvin govorili su o značaju milosti za spasenje, ali ne i o njenoj ontološkoj prirodi. Filip Melanhton je možda najbliže prišao tom pitanju kada je rekao da je milost Božja dobra volja prema čoveku i oproštenje grehova. Ipak, ni to ne objašnjava šta milost zapravo jeste.
Istočno pravoslavlje o tome šta je milost
Možda je najbolji način da se pristupi pitanju šta je milost postavljanje povezanih pitanja. Milost svakako utiče na nas, ali da li je ona samo božanski uticaj? Šta zapravo znači „božanski uticaj“? Kako je milost povezana sa Bogom? Da li je to neka vrsta duhovne supstance koju Bog izliva na nas? Da li dolazi od Boga „na daljinu“, kao nešto što se prenosi spolja? Kada govorimo o „božanskoj milosti“, u kom smislu je ona božanska?
Pravoslavlje smatra da su takva pitanja legitimna jer je milost Božje delovanje. A Božje delovanje uvek prevazilazi potpuno ljudsko razumevanje.
Kada hrišćani govore o Božjoj milosti, oni ne misle samo na simboličku tvrdnju da je Bog blag prema stvorenjima. Milost je naziv za Božje delovanje u nama. Pismo uči da Bog prebiva u nama. Hristos je obećao da će Trojični Bog prebivati u svojim učenicima. U istočnom hrišćanskom razumevanju, upravo kroz Svetoga Duha dolazi milost koja čoveka obožuje.
Stvorena ili nestvorena?
Pravoslavlje postavlja pitanje: da li je milost stvorena ili nestvorena? Ako bi bila stvorena, onda bi nastala zajedno sa tvorevinom. Ali milost je Božje delovanje puno ljubavi i milosrđa prema svetu. Kada bi Bog tek u jednom trenutku „postao“ milostiv, to bi značilo promenu u Bogu. Međutim, Sveto pismo uči da u Bogu „nema promene ni senke menjanja“ (Jak 1,17).
Božja ljubav, milost i milosrđe nisu nešto što je nastalo u vremenu. Oni su večni i pripadaju samom Božjem biću. Zato pravoslavlje zaključuje da je milost nestvorena.
Ako je nestvorena, onda je božanska. Ali šta to znači?
Božanske energije i milost
Da bi se to razumelo, potrebno je poznavati pravoslavno razlikovanje između Božje suštine i Božjih energija.
Po pravoslavnom učenju:
- Božja suština ostaje nedostupna i nesaznatljiva stvorenjima.
- Ali Bog stvarno deluje u svetu kroz svoje energije.
Te božanske energije nisu stvorene. One nisu nešto odvojeno od Boga, već sam Bog u svom delovanju prema tvorevini.
Bog kroz svoje energije:
- stvara svet,
- održava ga,
- promišlja o njemu,
- spasava čoveka,
- i sjedinjuje ga sa sobom.
Zato pravoslavlje tvrdi da milost nije samo neki uticaj ili efekat koji Bog proizvodi u čoveku. Milost je sam Bog koji deluje u čoveku.
Milost nije nešto što Bog šalje „sa distance“. Ona je neposredno Božje prisustvo i život u nama. Kroz milost Bog ulazi u neposredno zajedništvo sa čovekom i vodi ga ka oboženju.
Zaključna razmatranja
Ovakvo razumevanje milosti može biti iznenađujuće za zapadne hrišćane: milost o kojoj toliko govorimo nije ništa manje od samog Boga.
Zapadno hrišćanstvo ispravno naglašava da nas milost privodi Bogu, sjedinjuje sa Hristom i preobražava nas. Ipak, ono često milost posmatra kao neku vrstu uticaja koji Bog vrši na nas.
Pravoslavlje produbljuje to razumevanje tvrdeći da je milost sam Bog koji deluje u nama. Sve što milost čini u čoveku, čini sam Bog, neposredno, a ne preko nekog posrednog „uticaja“.
Zato pravoslavna perspektiva drugačije čita i apostolske reči: „Sa strahom i trepetom gradite svoje spasenje, jer je Bog taj koji deluje u vama“ (Fil 2,12–13).
Po pravoslavnom razumevanju, sve je po milosti upravo zato što je sam Bog taj koji deluje u nama.
Pravoslavno razumevanje milosti poziva hrišćane da još dublje i sa većim strahopoštovanjem razumeju šta je milost.
Milost je Bog koji deluje u nama.