O Svetim ocima, Elen Vajt, Džozefu Smitu, harizmatskim pastorima i dvostrukim merilima verskog autoriteta
Postoji jedna ozbiljna protivurečnost u savremenom hrišćanskom svetu koju mnogi vernici nerado primećuju.
Neki ljudi odbacuju Svete oce, apostolske učenike i svedočanstva najranijih hrišćana, nazivajući ih ljudskom tradicijom, kasnijim izmišljotinama ili odstupanjem od biblijske istine. Međutim, isti ti ljudi ponekad bez naročite sumnje prihvataju autoritet mnogo kasnijih verskih učitelja, proroka i propovednika.
S jedne strane, Polikarp Smirnski, Ignjatije Antiohijski, Kliment Rimski i Irinej Lionski moraju neprestano dokazivati svoju verodostojnost. S druge strane, pojedini vernici spremni su da prihvate tvrdnje o posebnim otkrivenjima Elen G. Vajt, Džozefa Smita ili nekog savremenog harizmatskog pastora.
Naravno, ove verske ličnosti nemaju isti položaj u svojim zajednicama, niti svi protestanti i harizmatici razmišljaju na isti način. Mnogi ozbiljno proučavaju ranu Crkvu i odbacuju slepu poslušnost ljudskim autoritetima.
Ali tamo gde postoji opisano dvostruko merilo, pitanje je neizbežno:
Zašto je svedočanstvo čoveka koji je živeo neposredno posle apostola manje pouzdano od tvrdnje čoveka koji se pojavio osamnaest ili devetnaest vekova kasnije?
I još važnije: ko je odlučio da su najraniji hrišćanski svedoci nepouzdani, a savremeni proroci dostojni poverenja?
1. Polikarp Smirnski: svedok koga je teško zaobići
Polikarp Smirnski nije bio osnivač neke moderne denominacije. Nije tvrdio da je otkrio novu religiju niti da mu je povereno da ponovo uspostavi izgubljeno hrišćanstvo.
On je pripadao najranijim generacijama hrišćana.
Irinej Lionski, koji je u mladosti poznavao Polikarpa, piše u svom delu Protiv jeresi (III, 3, 4) da je Polikarp bio poučavan od apostola i da je razgovarao s ljudima koji su videli Hrista.
Irinej takođe tvrdi da je Polikarp prenosio ono što je od apostola primio.
To je izuzetno značajno istorijsko svedočanstvo.
Ne zato što Polikarpa čini nepogrešivim, već zato što nas povezuje sa generacijom koja je bila neposredno uz apostolsko doba.
Istoričar koji želi da rekonstruiše verovanja prvih hrišćana ne može olako odbaciti takav izvor.
A ipak, pojedini savremeni propovednici postupaju kao da je njihovo tumačenje Biblije, nastalo gotovo dve hiljade godina kasnije, pouzdanije od svedočanstava ljudi koji su poznavali apostolske zajednice.
Istorijska blizina ne dokazuje automatski istinitost svakog učenja, ali svakako daje razlog da se raniji svedoci ozbiljnije saslušaju.
2. Kliment Rimski i Ignjatije Antiohijski: šta nam govore najraniji izvori?
Pogledajmo konkretne primere.
Kliment Rimski u svojoj Prvoj poslanici Korinćanima, u poglavljima 42 i 44, govori da su apostoli postavljali crkvene služitelje i predvideli nastavak njihove službe preko drugih proverenih ljudi.
To pokazuje da ideja uređenog crkvenog služenja i kontinuiteta nije jednostavno izmišljena u srednjem veku.
Ignjatije Antiohijski, početkom drugog veka, u Poslanici Smirnjanima (8. poglavlje), govori o episkopu, prezviterima, đakonima i crkvenoj zajednici okupljenoj oko Evharistije.
Ovi tekstovi ne dokazuju sami po sebi da je svaka kasnija crkvena struktura bila prisutna već u apostolskom dobu. Istorijski razvoj crkvenih službi zahteva pažljivo proučavanje.
Ali oni predstavljaju ozbiljan problem za jednostavne tvrdnje da su organizovano crkveno služenje, episkopi ili evharistijski život tek mnogo kasnije izmišljeni.
Ako neko tvrdi da su ta učenja proizvod kasnijeg otpada, mora objasniti zašto o njima govore tako rani hrišćanski pisci.
Nije dovoljno odgovoriti: „To je samo ljudska tradicija.“
Istorijski dokaz se ne pobija tako što mu jednostavno damo naziv koji nam se ne dopada.
3. Elen Vajt: zašto proročki autoritet devetnaestog veka?
Adventisti sedmog dana zvanično uče da je Biblija najviši autoritet i merilo svih verskih učenja. Istovremeno, u svom osamnaestom osnovnom verovanju tvrde da se dar proroštva ispoljio kroz službu Elen G. Vajt i da njeni spisi govore proročkim autoritetom.
Važno je ovo tačno predstaviti: adventistička Crkva ne smatra njene spise dodatnim knjigama biblijskog kanona.
Međutim, opravdano je postaviti kritičko pitanje.
Ako spisi žene iz devetnaestog veka mogu imati proročki autoritet i služiti kao izvor pouke, usmeravanja i ispravljanja Crkve, kakav status treba dati svedočanstvima ljudi iz prvog i drugog veka?
Ne tvrdim da svi adventisti odbacuju Svete oce. Mnogi ih proučavaju i ozbiljno koriste istorijske izvore.
Ali kada se u raspravi rani crkveni pisci olako odbacuju kao nepouzdani, a tvrdnje Elen Vajt prihvataju zbog njenog navodnog proročkog dara, neophodno je pitati:
Na osnovu kojih kriterijuma pravimo takvu razliku?
Koji istorijski i teološki dokazi opravdavaju takvo poverenje?
Ako se Polikarp mora proveravati prema Svetom pismu, zar isti zahtev ne važi i za Elen Vajt?
Ako je pogrešno nekritički prihvatati reči ranih crkvenih pisaca, zašto bi bilo ispravno nekritički prihvatati reči kasnijeg verskog učitelja?
Niko ne stiče pravo na nekritičko poverenje samo zato što njegovi sledbenici veruju da ima proročki dar.
4. Džozef Smit: ako je Crkva otpala, gde su istorijski dokazi?
Kod Džozefa Smita problem je drugačiji, ali još ozbiljniji u pogledu istorijskog kontinuiteta.
Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana uči da je nakon apostolskog vremena nastupio veliki otpad, tokom kojeg su izgubljeni prvobitni autoritet sveštenstva i punoća jevanđelja.
Prema njenom učenju, obnova je započela kroz Džozefa Smita u devetnaestom veku.
Takva tvrdnja zaslužuje ozbiljno ispitivanje.
Ako je izvorna Hristova Crkva zaista izgubila svoju osnovnu veru i autoritet, kakvi istorijski dokazi potvrđuju takav sveopšti otpad?
Koja konkretna apostolska učenja su nestala? Kada se njihov nestanak može dokumentovati? Kako se to vidi iz najranijih hrišćanskih spisa?
Ne mora svaki istorijski proces imati jedan tačan datum. Promene mogu trajati decenijama ili vekovima. Ali tako velika tvrdnja mora imati ozbiljno istorijsko obrazloženje.
Posebno je važno pitanje kako se tvrdnja o opštem otpadu uklapa sa svedočanstvima ranih hrišćana koji su nastojali da očuvaju ono što su primili od apostola.
Ako je Crkva već u drugom veku izgubila apostolsku istinu, pokažite nam kada, gde i kako se to dogodilo. A ako to ne možete istorijski potkrepiti, na osnovu čega tražite da više verujemo proroku iz devetnaestog veka nego svedocima iz drugog?
Pozivanje na novo otkrivenje može predstavljati verski odgovor vernika, ali samo po sebi nije nezavisan istorijski dokaz.
Tvrdnja da je Bog nekome nešto otkrio ne može automatski rešiti istorijsko pitanje šta su prvi hrišćani zaista verovali.
5. Savremene harizmate: kada pastor postane nepogrešivi tumač
Slična opasnost postoji u pojedinim harizmatskim i nezavisnim zajednicama.
Ne u svima. Mnogi harizmatski hrišćani ozbiljno ispituju proročke tvrdnje, naglašavaju autoritet Biblije i ne smatraju svoje pastore nepogrešivim.
Ali postoje sredine u kojima reči duhovnog vođe praktično dobijaju status koji se ne sme dovesti u pitanje.
Pastor kaže: „Bog mi je pokazao.“
Propovednik kaže: „Duh Sveti mi je otkrio.“
Neko drugi tvrdi: „Dobio sam proročku reč.“
A kada se od njega zatraži dokaz, pitanje se ponekad doživljava kao nedostatak vere ili pobuna protiv Božjeg pomazanika.
Međutim, isti ljudi mogu sa velikim nepoverenjem gledati na Ignjatija, Polikarpa ili Irineja.
Kako je to moguće?
Ako se Ignjatije mora proveravati, mora se proveravati i savremeni pastor.
Ako je Polikarp mogao pogrešiti, može pogrešiti i čovek koji tvrdi da mu se Bog obratio prethodne noći.
Apostol Pavle u Prvoj poslanici Solunjanima (5, 20–21) poziva vernike da ne preziru proroštva, ali da sve proveravaju i zadržavaju ono što je dobro.
Dakle, čak ni tvrdnja o proročkom govoru nije oslobođena provere.
Zašto bi onda savremeni propovednik zahtevao veće poverenje nego što ga samo Sveto pismo bezuslovno daje ljudskim tvrdnjama?
6. „Samo Biblija“ — ali ko odlučuje šta ona znači?
Ovde dolazimo do jednog od najvažnijih pitanja.
Mnogi protestanti zastupaju načelo Sola Scriptura, prema kojem je Sveto pismo najviši i konačni autoritet za hrišćansku veru.
To načelo, u svom klasičnom obliku, ne znači da je svako crkveno predanje bezvredno, niti da ne treba čitati rane crkvene pisce.
Naprotiv, mnogi protestantski teolozi ozbiljno proučavaju Svete oce.
Problem nastaje kada se načelo „samo Biblija“ pretvori u stav: „Samo Biblija, ali onako kako je tumači moj pastor.“
Tada se ljudski autoritet ne uklanja. Samo se zamenjuje drugim ljudskim autoritetom.
Jer svaki propovednik tumači Bibliju.
Svaka denominacija ima određeno teološko nasleđe.
Svaka verska zajednica ima svoju istoriju razumevanja Svetog pisma.
Zato je pitanje mnogo ozbiljnije od jednostavnog suprotstavljanja Biblije i tradicije.
Pitanje je: čije tumačenje bolje odgovara tekstu Svetog pisma, istorijskom kontekstu i najranijem hrišćanskom svedočanstvu?
Ako imamo Ignjatijevo svedočanstvo sa početka drugog veka i tumačenje propovednika iz dvadeset prvog veka, zašto bi kasniji tumač imao prednost bez odgovarajućih dokaza?
Naravno, Biblija ostaje predmet neposrednog proučavanja i nijedno rano svedočanstvo ne sme se prihvatiti samo zbog starosti.
Ali odbaciti najranije svedoke, a zatim verovati isključivo sopstvenom savremenom tumačenju, nije isto što i osloboditi se ljudskog uticaja.
To često znači samo ostati nesvestan sopstvene tradicije.
7. Sveti oci nisu nepogrešivi — ali nisu ni bezvredni
Kritika savremenih verskih autoriteta ne sme nas odvesti u drugu krajnost.
Nije tačno da su svi Sveti oci u svemu bili saglasni.
Nije tačno da je svaka kasnija crkvena praksa postojala u potpuno razvijenom obliku od vremena apostola.
Niti je ispravno smatrati da su rani hrišćanski pisci bili nepogrešivi.
Oni su bili ljudi svog vremena, sa svojim ograničenjima, polemikama i različitim teološkim naglascima.
Ali činjenica da nisu bili nepogrešivi ne znači da su njihova svedočanstva istorijski beznačajna.
Naprotiv.
Kada želimo da saznamo šta se verovalo u prvim vekovima, moramo se okrenuti upravo najranijim izvorima.
To je osnovni princip ozbiljnog istorijskog istraživanja.
Niko ne bi smatrao naučno odgovornim istraživanje Rimskog carstva koje bi zanemarilo antičke pisce i oslonilo se isključivo na tumačenja savremenih govornika.
Zašto bi takav pristup bio prihvatljiv kada proučavamo istoriju hrišćanstva?
8. Problem nije u proveravanju autoriteta, nego u dvostrukim aršinima
Niko nema obavezu da prihvati sve što su Sveti oci napisali.
Ali svako ko ih odbacuje dužan je da objasni zašto.
A ako istovremeno prihvata novog proroka, posebno otkrivenje ili autoritet savremenog pastora, onda je dužan da primeni iste kriterijume.
Ne može istorijska Crkva biti unapred sumnjiva, a sopstvena denominacija unapred ispravna.
Ne može Polikarp biti „samo čovek“, a savremeni prorok nepodložan ozbiljnoj kritici.
Ne može se zahtevati dokaz za svako drevno crkveno svedočanstvo, a prihvatati savremena vizija samo zato što je neko tvrdi da je od Boga.
Takav pristup nije ozbiljna teologija.
To je pristrasnost prerušena u vernost istini.
Zaključak: da li tražimo apostolsku istinu ili potvrdu sopstvene zajednice?
Pravo pitanje nije da li treba slepo verovati Svetim ocima.
Ne treba.
Pravo pitanje nije ni da li Bog može delovati među hrišćanima u kasnijim vekovima.
Hrišćani različitih tradicija na to pitanje daju potvrdan odgovor, mada se razlikuju u razumevanju tog delovanja.
Pravo pitanje jeste zašto neko odbacuje najranija dostupna svedočanstva o apostolskoj veri, a zatim prihvata mnogo kasniji verski autoritet bez jednako stroge provere.
Ako zaista tražimo izvorno hrišćanstvo, ne možemo preskočiti njegove prve istorijske svedoke.
Ne možemo tvrditi da nas zanima vera apostola, a istovremeno odbacivati ljude koji su živeli u zajednicama neposredno povezanima sa apostolskim naraštajem.
I ne možemo optuživati druge za slepo prihvatanje tradicije, dok sami nekritički prihvatamo tradiciju sopstvene denominacije.
Zato ostaje jednostavno, ali neprijatno pitanje:
Zašto više verujete čoveku koji devetnaest vekova kasnije tvrdi da zna šta je Bog otkrio apostolima nego ljudima koji su živeli neposredno posle apostola i svedočili o veri koju su od njih primili?
Ako imate istorijske dokaze, iznesite ih.
Ako imate teološke argumente, obrazložite ih.
Ali nemojte samo jednu ljudsku tradiciju proglašavati opasnom, a drugu nepogrešivom zato što pripada vašoj zajednici.
Jer istina ne postaje istina time što je izgovara naš omiljeni propovednik.
A vera koja sme da preispituje sve osim sopstvenih učitelja ne brani istinu — ona brani privilegiju svojih autoriteta.