Sećanje na nazarene iz Šašinaca, tetka Milenu i čika Bratana, uz osvrt iz anglikanske hrišćanske perspektive

Postoje hrišćanske zajednice koje nisu ostavljale trag velikim građevinama, društvenom moći ili javnim nastupima, nego jednostavnim životom, vernošću svojoj savesti i tihim svedočenjem vere.

Među njima posebno mesto zauzimaju nazareni, hrišćanska zajednica koja je nekada bila mnogo prisutnija u vojvođanskim selima nego danas.

O njima ne pišem samo iz istorijskog ili teološkog interesovanja. Nazareni su deo mojih ličnih uspomena, moje mladosti i verskog života mog rodnog sela Šašinaca u Sremu.

Sećanja na nazarensku skupštinu u Šašincima

Imao sam sedamnaest ili osamnaest godina kada sam povremeno odlazio na bogosluženja nazarena u njihovoj skupštini u Šašincima.

U to vreme u našem selu bilo je dosta nazarena. Oni nisu bili neka daleka ili nepoznata verska zajednica, nego naši suseljani, ljudi koje smo susretali u svakodnevnom životu.

Danas je njihovo prisustvo znatno manje. I upravo zato ta sećanja za mene imaju posebnu vrednost.

U tim mladalačkim godinama nisam imao današnje poznavanje teologije, crkvene istorije i različitih hrišćanskih tradicija. Ali sam imao nešto možda jednako važno: želju da slušam druge ljude, razgovaram o Bogu i upoznajem različite načine hrišćanskog verovanja.

Nazarenska skupština bila je jedno od mesta na kojima sam imao tu priliku.

Tetka Milena i čika Bratan — ljudi koje nisam zaboravio

Kada se danas sećam nazarena iz Šašinaca, posebno mi se vraćaju dva imena: tetka Milena i čika Bratan.

To su ljudi koje sam poznavao i sa kojima sam imao duge i prijatne razgovore o Bogu.

Upravo su ti razgovori jedan od razloga zbog kojih nazarene nisam zaboravio.

Nisu sve uspomene iz mladosti vezane za velike događaje. Ponekad čoveku u sećanju ostanu obični ljudi, razgovori i susreti koji su mu značili mnogo više nego što je tada mogao da razume.

Tetka Milenu i čika Bratana pamtim upravo po tim susretima.

Nisam morao u svemu deliti njihova verska uverenja da bih mogao sa njima razgovarati o Hristu, Svetom pismu i pitanjima vere.

Danas smatram da je to jedna od najlepših mogućnosti koje pruža iskren susret među hrišćanima različitih tradicija.

Možemo pripadati različitim crkvama, različito razumeti pojedina teološka pitanja, a ipak razgovarati o Bogu sa međusobnim poštovanjem i iskrenim zanimanjem.

Takvi razgovori posebno su dragoceni mladom čoveku koji tek oblikuje svoje razumevanje vere.

Zato, kada danas pišem o nazarenima, ne želim da govorim samo o istoriji jedne verske zajednice. Želim da se setim i konkretnih ljudi.

Jer iza naziva svake crkve stoje stvarni ljudi, njihove životne priče, uverenja, radosti, teškoće i odnosi sa drugima.

Za mene nazareni iz Šašinaca nisu samo stranica verske istorije Vojvodine.

Oni imaju i svoja imena.

Među tim imenima ostali su tetka Milena i čika Bratan.

Ko su zapravo nazareni?

Hrišćanska nazarenska zajednica nastala je u devetnaestom veku, pod uticajem švajcarskog verskog reformatora Samuela Hajnriha Freliha.

Njeno učenje pripada širem protestantskom svetu, sa izraženim sličnostima sa anabaptističkom tradicijom.

Nazareni su naglašavali lično obraćenje, krštenje na osnovu svesne vere, proučavanje Svetog pisma, moralnu odgovornost, skromnost i međusobnu pomoć.

Njihov verski život karakterisali su jednostavnost bogosluženja, ozbiljan odnos prema hrišćanskom ponašanju i zajedničko pevanje duhovnih pesama.

Posebno mesto u njihovom nasleđu ima pesmarica Harfa Siona.

U Vojvodini su nazareni imali značajno mesto među različitim narodima i u mnogim seoskim sredinama.

Njihove skupštine nisu bile raskošne crkvene građevine. Njihova pobožnost uglavnom se izražavala jednostavnošću, molitvom, pevanjem i nastojanjem da hrišćanska vera bude vidljiva u svakodnevnom životu.

Ljudi koji su zbog savesti bili spremni da stradaju

Jedno od najznačajnijih obeležja nazarenske tradicije jeste pacifizam.

Polazeći od svog razumevanja Hristovog učenja o ljubavi prema neprijateljima, nazareni su odbijali upotrebu oružja i učešće u ratnom nasilju.

Takav stav često ih je dovodio u sukob sa državnim vlastima.

Mnogi nazareni na našim prostorima bili su zatvarani i kažnjavani zbog odbijanja vojne službe sa oružjem ili polaganja zakletve.

Njihovo iskustvo predstavlja važan deo istorije verskih sloboda i prava na prigovor savesti u Srbiji.

Ne mora svako prihvatiti njihovo tumačenje odnosa hrišćanina prema vojnoj službi.

Ali teško je ne poštovati ljude koji su bili spremni da trpe ozbiljne posledice zbog svojih dubokih verskih uverenja.

Njihova istorija postavlja pitanje svim hrišćanima: koliko smo zaista spremni da živimo ono što ispovedamo?

Zašto nazarena danas ima mnogo manje?

Kada se setim vremena svoje mladosti u Šašincima, jasno mi je koliko se verska slika našeg sela promenila.

Nekada je bilo znatno više nazarena. Danas ih nema u onoj meri u kojoj ih pamtim.

Slične promene dogodile su se i u mnogim drugim vojvođanskim sredinama.

Istorijski progoni, iseljavanje, starenje zajednica, društvene promene i slabljenje prenošenja vere na mlađe generacije doprineli su smanjivanju nazarenskog prisustva.

Njihova stroga disciplina i izdvojenost od pojedinih društvenih običaja takođe su predstavljale izazov za opstanak zajednice.

Ali broj vernika nije jedino merilo vrednosti jedne crkvene tradicije.

Male zajednice mogu ostaviti veliki duhovni i moralni trag.

Zato verujem da bi trebalo sačuvati uspomene na nazarene naših sela, njihove skupštine, pesme, porodične priče i iskustva ljudi koji su ih poznavali.

I moje sećanje na tetka Milenu i čika Bratana mali je doprinos tom pamćenju.

Pogled iz anglikanske hrišćanske perspektive

Posmatrano iz perspektive anglikanske crkvene tradicije, nazarensko nasleđe zaslužuje iskreno poštovanje, ali i ozbiljno teološko razmatranje.

Anglikanstvo pripada istorijskom i reformacijskom hrišćanstvu, sa snažnim naglaskom na Sveto pismo, crkveno predanje, sakramentalni život, liturgiju i istorijski kontinuitet crkvene službe.

Nazarenska zajednica drugačije razume pojedina važna pitanja.

Za razliku od anglikanske tradicije, nazareni ne praktikuju krštenje dece, nemaju istu episkopalnu strukturu i drugačije pristupaju bogoslužbenom životu i sakramentima.

Te razlike nisu nevažne i ne treba ih prikrivati.

Ali istinsko ekumensko poštovanje ne zahteva odricanje od sopstvenih teoloških uverenja.

Naprotiv, ono podrazumeva sposobnost da prepoznamo hrišćanske vrline i tamo gde postoje ozbiljna doktrinarna neslaganja.

U nazarenskoj tradiciji posebno su vredni poštovanja naglasak na ličnoj veri, ozbiljnosti hrišćanskog života, slobodi savesti, mirotvorstvu i međusobnoj pomoći.

Istorijske crkve, uključujući anglikansku, mogu u takvom svedočanstvu pronaći važan podsetnik da vera nije samo pitanje ispravnog učenja i bogoslužbenog poretka.

Vera mora biti vidljiva i u životu.

S druge strane, anglikanska tradicija može nazarenskoj teologiji postaviti važna pitanja o istorijskom kontinuitetu Crkve, bogatstvu hrišćanskog predanja i sakramentalnom razumevanju zajednice.

Takav razgovor ne mora završiti potpunim slaganjem.

Ali može doneti međusobno razumevanje.

Hrišćansko jedinstvo ne gradi se prećutkivanjem razlika, nego istinom izgovorenom sa ljubavlju.

Zašto su takvi susreti važni?

Vojvodina je kroz istoriju bila prostor susreta različitih naroda, jezika, kultura i hrišćanskih tradicija.

U takvom okruženju, upoznavanje drugih hrišćanskih zajednica predstavlja veliko bogatstvo.

Verujem da mlad čovek mnogo može naučiti kada izađe iz granica sopstvenog verskog okruženja i razgovara sa ljudima drugačijih hrišćanskih uverenja.

To ne znači da sve crkve uče isto.

Ne znači ni da su sve teološke razlike nebitne.

Ali znači da drugoga treba najpre saslušati i razumeti pre nego što donesemo sud o njegovoj veri.

Moji mladalački susreti sa nazarenima iz Šašinaca predstavljali su upravo takvu priliku.

Dugi razgovori o Bogu sa tetka Milenom i čika Bratanom ostali su mi u sećanju kao nešto lepo i vredno.

Danas, kada razmišljam o odnosima među crkvama, takva jednostavna iskustva dobijaju dodatno značenje.

Jer ekumenizam nije samo posao teoloških komisija, episkopa i crkvenih predstavnika.

On se ostvaruje i kroz obične ljudske susrete, kroz razgovor, pažnju i spremnost da čujemo drugoga.

Ponekad upravo u seoskoj sredini i jednostavnom razgovoru o Bogu možemo naučiti nešto važno o hrišćanskom poštovanju.

Zaključak: nazareni zaslužuju da ih pamtimo

Ne pišem ove redove da bih idealizovao nazarensku zajednicu.

Kao i sve druge hrišćanske zajednice, i ona ima svoju složenu istoriju, posebna teološka shvatanja, unutrašnje teškoće i ograničenja.

Ali želim da izrazim poštovanje prema njenom doprinosu verskoj istoriji Vojvodine i Srbije.

Prema ljudima koji su nastojali da žive skromno i savesno.

Prema onima koji su zbog svojih uverenja podnosili zatvor i nerazumevanje.

Prema hrišćanima koji su u jednostavnosti svakodnevnog života pokušavali da ostanu verni Hristu.

A posebno prema nazarenima iz mog rodnog sela Šašinaca, kojih je nekada bilo mnogo više nego danas.

Kada razmišljam o njihovom nekadašnjem prisustvu, pred očima mi nije samo istorija jedne zajednice.

Vraćaju mi se i uspomene na mladost, na povremene odlaske u nazarensku skupštinu i na razgovore o Bogu sa tetka Milenom i čika Bratanom.

Možda upravo tu leži jedna od najvećih vrednosti našeg hrišćanskog iskustva.

Ne pamtimo uvek sve propovedi, teološke rasprave i verske razlike.

Ali pamtimo ljude.

Pamtimo one sa kojima smo mogli iskreno da razgovaramo.

Pamtimo susrete koji su nam ostali dragi.

Zato nazareni iz Šašinaca za mene nisu samo deo prošlosti jednog vojvođanskog sela. Oni su i deo moje lične duhovne istorije.

I dok god se sećamo takvih ljudi, nešto od njihovog svedočanstva nastavlja da živi.

Jer hrišćanska vera ne ostavlja trag samo u knjigama, hramovima i istorijskim dokumentima. Ona ostavlja trag i u srcima ljudi koji su se susreli, razgovarali o Bogu i jedni druge poštovali.

Sa zahvalnim sećanjem na tetka Milenu, čika Bratana i nazarene iz Šašinaca.

 

+Petar