Poslednjih mesec dana mnogo toga što sam planirao moralo je da sačeka. Razgovori, susreti, pisanje, pripreme za službu – sve je ustupilo mesto onome što se događalo u našoj porodici. Sada, dok se postepeno vraćam radu sa ljudima, želim sa vama da podelim nešto od onoga što sam u tom periodu jasnije razumeo o Bogu, o sebi i o pozivu da služim.
Osmog septembra naš trogodišnji sin doživeo je dve febrilne konvulzije. Prilikom prvog napada pao je i udario glavom. Usledili su odlazak u ambulantu, bolnica, pregledi i čekanje. Kasnije je oporavak dodatno otežao rotavirus, uz iscrpljenost i dehidrataciju. Naša svakodnevica svela se na brigu o njemu i pokušaje da, usred svega, održimo porodicu na okupu.
U istom periodu supruga je izgubila oca. Dok sam bio uz sina u bolnici, ona je kod kuće brinula o našoj dvomesečnoj ćerki i prolazila kroz žalost. Teško mi je padalo što nisam mogao da budem uz nju onako kako sam želeo. Bilo je mnogo brige, umora i trenutaka u kojima jednostavno nismo znali kako ćemo izneti sledeći dan.
Kao sveštenik često govorim ljudima o poverenju u Boga. Tokom tih dana i sam sam morao iznova da učim kako se živi ono što propovedam. Kada gledaš svoje dete u bolničkom krevetu, pitanja o veri postaju veoma neposredna. Moliš se dok čekaš rezultate. Pokušavaš da se odmoriš, a osluškuješ svaki njegov pokret. Znaš da treba da se uzdaš u Gospoda, ali osećaš koliko te strah lako povuče u sve ono što bi moglo da se dogodi.
U molitvu sam donosio upravo taj strah. Nisam morao prvo da ga savladam da bih mogao da se obratim Bogu. Dolazio sam mu kao otac koji voli svoje dete, kao muž zabrinut za svoju suprugu i kao čovek čije su snage ograničene.
U tome mi je mnogo značilo podsećanje da Hristu naša patnja nije strana. U Jovanovom jevanđelju čitamo da je Isus zaplakao pred Lazarevim grobom (Jovan 11:35). Znao je da će Lazara podići iz mrtvih, a ipak je učestvovao u žalosti onih koji su ga voleli. Taj prizor mi je posebno blizak: poverenje u Boga ostavlja mesta i za suze. Hristos je i sam prošao kroz stradanje i smrt, a njegovo vaskrsenje daje nam nadu koja doseže i tamo gde našim mogućnostima dolazi kraj. Zato sam mogao da mu poveravam svoju porodicu i kada nisam znao šta nas čeka. Nisam dobio objašnjenje za sve što se dogodilo ali sam znao da imam kome da se obratim.
Božju brigu prepoznavao sam i kroz ljude. Kroz molitve, poruke, posete i razgovore. Kroz one koji su donosili ono što nam je bilo potrebno, pomagali Branki ili jednostavno pitali kako smo i ostali da čuju odgovor. Zahvalan sam svakome ko je u tom periodu bio uz nas. Vaša pomoć učinila je teret podnošljivijim i podsetila nas koliko nam je potrebno zajedništvo.
Navikao sam da razmišljam o tome kako ja mogu nekome da pomognem. Sada sam morao da prihvatim da je pomoć potrebna meni i nama. To iskustvo želim da sačuvam kada ponovo sednem preko puta nekoga ko je umoran, uplašen ili ožalošćen. Želim da imam više strpljenja da ga saslušam i manje žurbe da odmah pronađem rečenicu koja će sve razrešiti.
Dok smo bili na odeljenju opšte pedijatrije Instituta u Novom Sadu, imao sam priliku da se molim za drugu decu, njihove roditelje ali i za zaposlene. Jedne noći, dok su lekari pokušavali da ožive neko dete na odeljenju, molio sam se za njega kao da je moje. O sudbinama tih ljudi znao sam vrlo malo, ali sam dobro razumeo roditeljski strah i potrebu za nadom. Služba je tada bila vrlo jednostavna: biti prisutan i predavati Bogu ljude pored sebe.
Tokom svega ovoga, počeo sam drugačije da gledam i na svakodnevni život. Nedostajali su mi naša kuća, supruga, zajednički obroci, dečja igra i dan u kojem se ne čeka novi nalaz. Mnogo toga što sam ranije doživljavao kao podrazumevanu svakodnevicu sada prepoznajem kao dar. Želim da budem pažljiviji prema tome što već imam, a naročito prema ljudima sa kojima delim život.
I dalje, do 6. godine sinovljevog života, postoji mogućnost da ponovo doživi konvulzije. Taj strah sada prepoznajemo pre svega kao pojačan oprez. Pazimo, pratimo njegovo stanje i nastojimo da odgovorno činimo ono što je do nas. Učimo da taj oprez ne preraste u strah koji bi upravljao našim životom. Verujemo da je Gospod i dalje u kontroli. Naše je da brinemo o onome što nam je povereno, a njemu prepustimo ono što pripada njemu i što sami ne možemo da kontrolišemo.
Pred nama je i vreme da obradimo sve što smo prošli. Povratak svakodnevici ne znači da su se svi utisci slegli ili da je žalost završena. Potrebni su nam vreme, razgovori, odmor i molitva. Nadam se da ćemo kroz taj proces još jasnije prepoznati Božju milost i da će nas ovo iskustvo osposobiti da ohrabrimo druge koji prolaze kroz slične teškoće.
Pavle piše o Bogu koji nas teši u našim nevoljama, kako bismo i mi mogli da tešimo druge utehom koju smo od njega primili (2. Korinćanima 1:3-4). U tim rečima prepoznajem pravac kojim želim da idem. Još učimo da primamo utehu i razumemo sve što se dogodilo, ali već vidim koliko primljena briga može da nas učini pažljivijima prema drugima.
Isti apostol poziva nas da nosimo bremena jedni drugih i tako ispunimo Hristov zakon (Galatima 6:2). Kako ćemo pomoći nekome da nosi svoje breme ako ne zastanemo da razumemo njegovu težinu? Ne moramo proći kroz identično iskustvo da bismo nekoga voleli i podržali, ali moramo biti spremni da ga saslušamo i ozbiljno shvatimo ono što nosi. Nama je ovaj mesec pomogao da tu težinu bolje razumemo. Želim da to saznanje sačuvam i kada se život ponovo umiri.
Sa tim mislima vraćam se razgovorima, pisanju i radu sa ljudima. Osećam obnovljenu želju da govorim o jevanđelju i da pomognem ljudima da upoznaju Hrista. Ovaj mesec me je podsetio koliko su nam potrebni oproštenje, nada i oslonac koji ne zavisi od toga da li nam život trenutno ide po planu. U Hristu nam Bog daje upravo to: pomirenje sa sobom i novi život, koji učimo da živimo i kroz radost i kroz nevolju.
Želim da ono što govorim bude povezano sa načinom na koji živim: sa brigom o porodici, vremenom koje poklanjam drugima i spremnošću da i sam prihvatim pomoć. Verujem da se jevanđelje jasnije čuje kada ljudi uz naše reči mogu da osete i našu ljubav.
Ako čitaš ovaj tekst i pitaš se kako da se približiš Bogu, možeš početi tamo gde si sada. Obrati mu se iskreno. Reci mu šta te plaši, šta te opterećuje i za čim čezneš. Otvori jevanđelje i upoznaj Hrista kroz njegove reči i dela. Potraži zajednicu u kojoj možeš da pitaš, učiš i moliš se sa drugima. I ja sam spreman da te saslušam i da zajedno napravimo neki od tih prvih koraka.
Zahvalan sam što ponovo mogu da budem među ljudima. U susrete koji dolaze nosim i iskustvo dana u kojima su drugi bili uz nas. Molim se da me ono učini pažljivijim prema tuđoj patnji i vernijim pozivu koji sam primio – da ljudima govorim o Hristu i da ih volim tako da požele da ga upoznaju.
Vaš u Gospodu,
Slobodan