Postoji trenutak u životu vernika kada vera prestane da bude potvrda onoga što već mislimo i počne da postavlja mnogo neprijatnije pitanje: šta ako istina nije tamo gde sam navikao da je tražim?

U objavi koja kruži društvenim mrežama pojavljuje se upravo takva dilema: što više čovek čita najranije hrišćane, sve teže može da izbegne pitanje — ako su ljudi vremenski najbliži apostolima verovali i živeli na određeni način, šta mi danas radimo sa njihovim svedočanstvom?

To nije samo pitanje crkvene istorije. To je pitanje lične iskrenosti.

Istoriju je lako čitati kada od nje očekujemo potvrdu sopstvenih stavova. Mnogo je teže čitati je bez unapred pripremljenog odgovora, spremni da prihvatimo mogućnost da su neka naša uverenja oblikovana mnogo kasnije — tradicijom u kojoj smo odrasli, kulturom, okruženjem ili jednostavno ličnim sklonostima.

Kada čitamo Ignjatija Antiohijskog, Justina Mučenika, Irineja Lionskog i druge autore prvih vekova, pred nama se pojavljuje hrišćanstvo koje nije samo privatna duhovnost pojedinca. Vidimo zajednicu, bogosluženje, autoritet, prenošenje vere, sporove oko učenja i snažno osećanje pripadnosti Crkvi.

To, naravno, ne znači da je prvi vek hrišćanstva bio nekakvo savršeno doba.

Ni prvi hrišćani nisu živeli bez sukoba, pogrešnih učenja, podela i ljudskih slabosti. Nisu sva pitanja bila rešena odmah, niti se iz nekoliko starih tekstova može jednostavno izvući odgovor na svaki današnji spor.

Ali njihovo svedočanstvo ipak ostaje važno.

Ono nas primorava da se zapitamo koliko je naše razumevanje hrišćanstva zaista ukorenjeno u njegovim počecima, a koliko u onome što smo navikli da podrazumevamo.

Tu dolazimo do mnogo važnijeg pitanja od toga ko je pobedio u nekoj teološkoj raspravi.

Jesmo li spremni da promenimo mišljenje ako nas istina na to natera?

Savremeni čovek lako pristupa veri kao potrošač. Uzme ono što mu odgovara, odbaci ono što mu smeta, a zatim od tih izbora sastavi religiju koja ga gotovo nikada ozbiljno ne dovodi u pitanje.

Tada postoji opasnost da Isus postane potvrda naših već postojećih stavova — političkih, moralnih, društvenih ili ličnih.

Ali slediti Hrista teško da može značiti samo tražiti od Njega da potvrdi ono što smo već odlučili.

Možda vera počinje upravo onda kada smo spremni da dozvolimo da ona promeni nas.

Zato je snažna misao iz pomenute objave: u jednom trenutku slediti Isusa mora postati važnije od zaštite sopstvenih mišljenja.

To nije izazov samo jednoj crkvi ili jednoj hrišćanskoj tradiciji. To je iskušenje svakog vernika.

Svi možemo čitati Sveto pismo samo da bismo pronašli stih koji nam odgovara. Možemo citirati stare hrišćanske pisce samo kada potvrđuju našu stranu. Možemo istoriju pretvoriti u zbirku argumenata kojima ćemo dokazivati da su „naši“ bili u pravu.

A kada to učinimo, možda više ne tražimo istinu.

Tražimo municiju.

Zato najvažnije pitanje nije: „Kako da dokažem da je moja strana u pravu?“

Mnogo je ozbiljnije pitati:

Šta ako otkrijem nešto što od mene zahteva promenu?

Tu se pokazuje koliko smo zaista otvoreni prema istini.

Jer promeniti mišljenje nakon što smo nešto dublje razumeli nije slabost. Mnogo je opasnije kada smo toliko vezani za svoju etiketu, tradiciju ili sopstveni ponos da nijedan argument više ne može da nas pomeri.

Tada vera lako postaje odbrana identiteta, umesto potraga za Bogom.

Zbog toga čitanje prvih hrišćanskih izvora može biti dragoceno. Ne zato da bismo drugi ili treći vek proglasili savršenim vremenom niti da bismo istorijom tukli neistomišljenike, već da bismo sebi postavili teško, ali pošteno pitanje:

Kada bih se našao među prvim generacijama hrišćana, koliko bih njihovo hrišćanstvo prepoznao kao svoje?

A iza tog pitanja nalazi se još jedno.

Ako odgovor ne bude onakav kakav sam očekivao — da li sam spreman da nastavim da tražim?

Hrišćanstvo, na kraju, nije poziv da pobedimo u raspravi.

To je poziv da sledimo Hrista.

Čak i kada nas taj put odvede dalje od mesta na kojem smo bili sigurni da ćemo ostati.