Poslednjih godina rasprave u anglikanskom svetu sve češće se predstavljaju kao izbor između dve mogućnosti: prihvatiti pravac kojim ide zvanična Anglikanska zajednica ili stati uz GAFKON i njegove saveznike. Takav prikaz, međutim, previđa jednu važnu činjenicu: anglikanstvo nije svedeno samo na ta dva pola. Između njih postoji čitav niz kontinuing i nezavisnih anglikanskih crkava koje već decenijama nastoje da očuvaju klasično anglikansko nasleđe, bez učešća u savremenim borbama za vlast, uticaj i institucionalnu prevlast.
Za mnoge vernike koji sa zabrinutošću posmatraju stanje u Anglikanskoj zajednici, upravo te crkve zaslužuju mnogo ozbiljniju pažnju nego što je danas dobijaju.
Kontinuing anglikanski pokret nastao je iz uverenja da su pojedine reforme u drugoj polovini dvadesetog veka predstavljale prekid sa istorijskim anglikanstvom. Njegovi pripadnici nisu napustili anglikansku tradiciju; naprotiv, smatrali su da su ostali verni njenim klasičnim oblicima bogosluženja, učenja i crkvenog poretka. Zbog toga su mnogi od njih zadržali tradicionalne liturgije, istorijske molitvenike i naglašenu povezanost sa anglikanskim nasleđem koje prethodi savremenim ideološkim podelama.
Ono što njihov položaj danas čini posebno značajnim jeste činjenica da nisu opterećeni istim protivrečnostima koje prate i Kenterberi i GAFKON.
S jedne strane, oni ne moraju da opravdavaju sve dublje unutrašnje podele unutar Anglikanske zajednice. S druge strane, nisu primorani da prihvate nove strukture koje je GAFKON izgradio kao alternativu postojećim instrumentima zajedništva. Oni ne polažu pravo na upravljanje svetskim anglikanstvom, niti tvrde da predstavljaju jedini legitimni centar anglikanskog života. Njihov naglasak najčešće je na vernosti lokalnoj crkvi, liturgijskom životu i očuvanju predanja.
U tome leži jedna od njihovih najvećih prednosti.
Dok veliki anglikanski blokovi sve više troše snagu na institucionalne sukobe, kontinuing zajednice često ostaju usredsređene na ono što bi trebalo da bude osnovni zadatak Crkve: bogosluženje, pastirski rad, misiju i duhovni život vernika. Upravo zato one mogu ponuditi utočište ljudima koji su umorni od neprestanih rasprava o crkvenoj politici.
To, naravno, ne znači da su te crkve bez problema. Mnoge su malobrojne, ponekad međusobno podeljene i bez značajnijih materijalnih resursa. Neke su bliske GAFKON-u i dele njegove stavove o brojnim pitanjima. Druge su potpuno nezavisne od njega. Ali upravo ta raznolikost pokazuje da postoji prostor izvan današnjih velikih anglikanskih sukoba.
Za one koji veruju da je Kenterberi izgubio sposobnost da bude središte anglikanskog jedinstva, a istovremeno nisu uvereni da je GAFKON ponudio ubedljivu zamenu, kontinuing anglikanske crkve predstavljaju vrednu alternativu. One podsećaju da identitet Crkve ne zavisi isključivo od velikih institucija i globalnih saveza, već i od vernosti predanju, liturgiji i lokalnoj zajednici vernih.
Možda je najveća vrednost ovih crkava upravo u tome što odbijaju lažni izbor koji se danas nameće anglikanskom svetu. Nije neophodno birati između sve slabijeg jedinstva pod Kenterberijem i sve čvršćeg konfesionalnog okupljanja oko GAFKON-a. Postoji i treći put — manji, skromniji i manje vidljiv, ali često bliži onome što je anglikanstvo vekovima nastojalo da bude.
U vremenu kada mnogi govore o tome ko ima vlast da definiše anglikanski identitet, možda bi bilo korisno ponovo postaviti jednostavnije pitanje: gde se danas najvernije živi anglikanska vera? Odgovor se možda neće pronaći ni u Kenterberiju ni u Abudži, već u malim zajednicama koje su, daleko od velikih crkvenih sporova, nastavile da čuvaju nasleđe koje su primile.