Jedna od najvećih tragedija savremenog anglikanstva jeste to što se gotovo sva rasprava o njegovoj budućnosti svela na sukob velikih tabora. Sa jedne strane nalaze se oni koji ističu značaj istorijskih instrumenata zajedništva, ulogu Kenterberija i kontinuitet institucija koje su decenijama predstavljale okvir Anglikanske zajednice. Sa druge strane stoje oni koji smatraju da su te institucije izgubile sposobnost da čuvaju veru i da je neophodno izgraditi nove oblike okupljanja zasnovane na zajedničkom učenju i zajedničkim uverenjima.
I jedni i drugi govore o jedinstvu.
I jedni i drugi tvrde da brane autentično anglikansko nasleđe.
I jedni i drugi pozivaju se na vernost Hristu i Crkvi.
Pa ipak, rezultat koji vidimo pred sobom nisu veće jedinstvo i veća sabornost, već nove podele, nove jurisdikcije i novi raskoli.
Poslednje dve decenije anglikanske istorije pokazuju jedan neobičan obrazac. Skoro svaki pokušaj da se reši kriza proizveo je novu krizu. Svaka nova deklaracija rodila je novo neslaganje. Svaka nova struktura stvorila je potrebu za još jednom strukturom. Svaki pokušaj da se utvrdi ko zaista pripada zajednici završio se pojavom nove grupe koja tvrdi da je upravo ona istinski naslednik anglikanske tradicije.
U središtu svega nalazi se spor koji više nije samo teološki nego i eklisiološki. Jedni smatraju da jedinstvo Crkve počiva na zajedništvu koje se izražava kroz istorijske institucije, međusobno priznavanje i dugotrajno strpljenje uprkos neslaganjima. Drugi veruju da istinsko jedinstvo mora biti zasnovano pre svega na zajedničkom ispovedanju vere i da institucije nemaju vrednost ukoliko ne čuvaju ispravno učenje.
Obe strane iznose argumente koje nije moguće jednostavno odbaciti. Obe strane ukazuju na stvarne probleme. Ali obe strane, istovremeno, kao da zanemaruju činjenicu da nijedna nije uspela da ponudi rešenje koje bi zaista donelo mir.
Dok jedni govore o jedinstvu, zajednica postaje sve podeljenija.
Dok drugi govore o vernosti istini, nastaju nove jurisdikcije i novi centri autoriteta.
Na kraju, sve više ljudi ostaje sa utiskom da se čitav spor pretvorio u borbu za pravo da se definiše ko je „pravi“ anglikanac.
U takvom okruženju gotovo neprimećeno postoje manje anglikanske crkve i zajednice koje ne učestvuju u središtu ovih sukoba. Neke su nastale mnogo pre sadašnjih sporova. Druge su vremenom ušle u veće strukture kao što je Anglikanska crkva u Severnoj Americi. Treće su ostale potpuno nezavisne. Zajedničko im je to što se njihov identitet ne zasniva na borbi za kontrolu nad anglikanskim svetom, već na nastojanju da žive veru koju su primile.
Njihova vrednost nije u tome što su bezgrešne. Naprotiv. I među njima postoje podele, lične sukobljenosti, različita tumačenja i ljudske slabosti. Neke su malobrojne. Neke su organizaciono nestabilne. Neke su, da nije bilo saradnje sa većim pokretima, verovatno davno nestale.
Ali upravo u tome leži važna pouka.
Istorija poslednjih godina pokazala je da ni jedan veliki tabor nema monopol na vrlinu. Ni institucije Anglikanske zajednice nisu bile pošteđene skandala, zloupotreba vlasti i moralnih posrnuća. Isto važi i za one koji su sebe predstavljali kao nosioce obnove i reforme. U oba tabora bilo je ljudi koji su ostavili značajan bogoslovski trag, ali i onih koji su se suočavali sa ozbiljnim optužbama i javnim sablaznima.
Zato je opasno graditi čitavo razumevanje Crkve na uverenju da se spas nalazi u jednoj instituciji, jednom pokretu ili jednoj grupi lidera.
Istorija hrišćanstva svedoči da je Crkva najčešće opstajala zahvaljujući vernosti običnih vernika, lokalnih zajednica i pastira koji su svoj poziv shvatali ozbiljnije od crkvene politike.
Možda je upravo tu najveća vrednost kontinuing i nezavisnih anglikanskih crkava. One nas podsećaju da je moguće biti anglikanac i bez učešća u velikim ideološkim i institucionalnim sukobima. Podsećaju nas da anglikanski identitet nije samo pitanje pripadnosti određenom bloku, već i pitanje bogosluženja, duhovnog života, vernosti predanju i služenja lokalnoj zajednici.
Možda je najveća zabluda našeg vremena uverenje da se budućnost anglikanstva odlučuje isključivo u velikim centrima moći. Poslednjih godina mnogo se govorilo o Kenterberiju, Kigaliju, Jerusalimu i Abudži. Mnogo manje govorilo se o parohijama u kojima ljudi svake nedelje dolaze na bogosluženje, krštavaju svoju decu, sahranjuju svoje bližnje i pokušavaju da žive hrišćanski život.
A upravo tamo Crkva zaista postoji.
Zato bi možda bilo korisno da se, makar na trenutak, udaljimo od velikih tabora i njihovih neprestanih sporova. Umesto pitanja ko ima pravo da definiše anglikanski identitet, možda treba postaviti jednostavnije i važnije pitanje: gde se danas anglikanska vera najvernije živi?
Odgovor na to pitanje možda se neće pronaći ni u Kenterberiju ni u Abudži, već u malim zajednicama koje su, daleko od velikih crkvenih sukoba, nastavile da budu ono što je Crkva oduvek pozvana da bude — mesto molitve, zajedništva i vernosti Hristu.