Predavanje
Uvod
Apostolsko verovanje završava se rečima:
„Verujem u svetu Crkvu, zajednicu svetih, oproštenje grehova, vaskrsenje tela i život večni.”
Ove reči nisu samo završetak jednog verovanja. One predstavljaju odgovor na najdublje ljudske potrebe: potrebu za pripadanjem, oproštenjem, nadom i sigurnom budućnošću.
Čovek ne može da živi bez nade. Bez nade budućnost postaje mračna, a život gubi smisao. Zato nas hrišćanska vera vodi od Crkve kao zajednice vernih do konačne nade u večni život sa Bogom.
1. Crkva – Božja porodica na zemlji
Reč crkva (grč. ekklesia) znači „pozvani napolje“. Bog poziva ljude iz tame u svoju čudesnu svetlost i okuplja ih u novu zajednicu.
Crkva nije prvenstveno zgrada. Crkva su ljudi. Ona nije ljudska tvorevina, već zajednica koju okuplja sam Hristos.
Tradicionalno se govori o četiri obeležja Crkve: ona je jedna, sveta, saborna i apostolska.
Crkva je jedna
Postoji jedan Gospod, jedna vera i jedno krštenje. Iako među hrišćanima postoje različite denominacije i tradicije, svi koji istinski pripadaju Hristu deo su jednog tela čija je glava Isus Hristos.
Crkva je sveta
Svetost ne znači savršenstvo. Crkva je sveta zato što pripada svetom Bogu.
Kao što Mesec nema svoju svetlost, već odražava Sunčevu, tako i hrišćani nemaju svetost sami od sebe, već odražavaju Hristovu svetlost.
Crkva nije muzej svetaca, već bolnica grešnika. U njoj se okupljaju ljudi koji nisu savršeni, ali koje Bog menja i posvećuje.
Crkva je saborna
Reč katolička u Apostolskom verovanju ne označava određenu denominaciju, već znači „sveopšta“ ili „univerzalna“.
Jevanđelje je namenjeno svim narodima, svim kulturama i svim vremenima. Crkva postoji svuda gde ljudi veruju u Hrista i slede ga.
Crkva je apostolska
Crkva ostaje verna učenju apostola i nastavlja misiju koju je Hristos poverio svojim učenicima. Ona čuva apostolsku veru i prenosi je novim generacijama.
2. Zajednica svetih
Biti hrišćanin znači pripadati porodici. Bog nikada nije zamislio da njegovi ljudi žive veru sami.
Novi zavet koristi reč koinonia, što znači zajedništvo, zajednica i međusobno učestvovanje u životu.
To podrazumeva:
- deljenje radosti i tuge;
- molitvu jednih za druge;
- međusobnu pomoć i podršku;
- korišćenje duhovnih darova za dobro drugih.
Bog nam nije dao darove radi nas samih, već radi izgradnje njegove Crkve.
Ko su sveti?
Po Novom zavetu, svi vernici su sveti.
To ne znači da su bezgrešni ili savršeni. Sveti su zato što ih je Bog pozvao sebi i odvojio za svoju službu.
Martin Luter je govorio da je hrišćanin istovremeno pravednik i grešnik. Još uvek se borimo sa svojim slabostima, ali nas Bog vidi kroz Hristovu pravednost i nastavlja delo obnove u nama.
Crkva je, stoga, zajednica ljudi koji su na putu posvećenja, a ne skup ljudi koji su već dostigli savršenstvo.
3. Oproštenje grehova
Jedna od najlepših i najvažnijih poruka hrišćanstva jeste da Bog oprašta grehe.
Greh razdvaja čoveka od Boga. On podiže zid između Stvoritelja i njegovog stvorenja. Međutim, Hristovom smrću i vaskrsenjem taj zid je srušen.
U trenutku Isusove smrti zavesa u jerusalimskom hramu razderala se od vrha do dna. To je bio znak da je put ka Bogu otvoren.
Novi zavet koristi više slika kako bi objasnio delo spasenja.
Oproštenje
Bog briše dug greha i oslobađa čoveka krivice.
Pomirenje
Bog obnavlja prekinut odnos između sebe i čoveka.
Kao što otac prima izgubljenog sina nazad u svoj dom, tako Bog prima svakoga ko mu se vraća.
Isceljenje
Greh ranjava čoveka i narušava njegov odnos sa Bogom. Hristos dolazi kao lekar koji leči ono što je greh uništio.
Otkup
Čovek je bio rob greha, a Hristos je svojom žrtvom platio cenu našeg oslobođenja.
Šta je pravo oproštenje?
Pravo oproštenje nije pretvaranje da se ništa nije dogodilo.
Oproštenje priznaje da je rana stvarna, ali odbacuje želju za osvetom i otvara put izlečenju odnosa.
Zato je oproštenje skupo. Ono zahteva poniznost, odricanje od gorčine i spremnost da se bol preda Bogu.
Ipak, upravo u tome se vidi veličina Božje ljubavi.
Poziv na opraštanje
Isus nas uči da opraštamo drugima kao što je Bog oprostio nama.
Neopraštanje može godinama zarobljavati ljudsko srce i narušavati zajedništvo među vernicima.
Oproštenje nije samo lepa ideja. Ono je neophodno za duhovno zdravlje pojedinca i zajednice.
4. Vaskrsenje tela
Svaki čovek traži nadu.
Kada se suočimo sa bolešću, gubitkom ili smrću, prirodno je da se u nama javi pitanje: „Ima li nade?“
Hrišćanstvo daje jasan odgovor: ima.
Ta nada nije zasnovana na ljudskom optimizmu, već na istorijskoj činjenici Hristovog vaskrsenja.
Isus Hristos je pobedio smrt.
Njegovo vaskrsenje nije samo događaj iz prošlosti; ono je garancija naše budućnosti.
Apostol Pavle naziva Hrista „prvencem od mrtvih“. Kao što je on vaskrsao, tako će vaskrsnuti i oni koji mu pripadaju.
Zato smrt nema poslednju reč.
5. Život večni
Večni život nije samo beskrajno trajanje postojanja.
Večni život je život u zajedništvu sa Bogom.
On počinje već sada, kada čovek poveruje u Hrista, a svoju punoću dostiže u Božjem carstvu.
Isus kaže:
„Ko veruje u mene ima život večni.“
To znači da večni život nije samo buduće obećanje, već i sadašnja stvarnost.
Vernik već sada živi novim životom, a jednog dana će ga iskusiti u njegovoj punini.
To je život bez greha, bez smrti i bez odvojenosti od Boga.
Hrišćanska nada
Jedna od najvažnijih poruka ovog dela verovanja jeste nada.
U svakodnevnom govoru često kažemo:
„Nadam se da će biti dobro.“
Takva nada može biti samo želja.
Međutim, biblijska nada je nešto mnogo više.
Ona predstavlja sigurno i pouzdano očekivanje zasnovano na Božjim obećanjima.
Zato hrišćanin može imati mir i onda kada prolazi kroz teškoće. Njegova sigurnost ne počiva na okolnostima, već na Bogu koji je veran svojim obećanjima.
Ta nada je vekovima davala snagu hrišćanima da istraju u nevoljama, patnji i progonstvima.
Primena za svakodnevni život
- Ne živi veru sam. Uključi se u život Crkve i gradi odnose sa drugim vernicima.
- Koristi svoje darove za dobro drugih i za izgradnju Hristovog tela.
- Opraštaj drugima, jer je i tebi mnogo oprošteno.
- Čuvaj svoje srce od gorčine i neopraštanja.
- Ne dozvoli da ti sadašnje okolnosti oduzmu nadu.
- Živi sa pogledom usmerenim ka večnosti.
- Podsećaj sebe da Hristovo vaskrsenje garantuje i tvoju budućnost.
Zaključak
Crkva je Božja porodica na zemlji. Zajednica svetih podseća nas da niko nije pozvan da hoda sam. Oproštenje grehova otkriva dubinu Božje ljubavi i milosti. Vaskrsenje tela potvrđuje Hristovu pobedu nad smrću, a život večni pokazuje cilj kojem svaki vernik ide.
Zato hrišćanska vera nije samo prihvatanje određenih istina. Ona je život sa Hristom danas i sigurna nada da ćemo jednog dana zauvek biti sa njim.
„Verujem u svetu Crkvu, zajednicu svetih, oproštenje grehova, vaskrsenje tela i život večni. Amin.“