Uvod
Kada savremeni čovek čuje reč „zakon“, često pomisli na zabrane, ograničenja i kazne. U biblijskoj tradiciji, međutim, Božji zakon ima daleko dublje značenje. On nije prvenstveno sistem pravila, već otkrivenje Božje volje za život sveta.
Bog nije stvorio čoveka za ropstvo strahu i krivici, već za zajednicu sa sobom, sa drugim ljudima i sa čitavom tvorevinom. Zakon je zato dar koji pokazuje kako izgleda život u skladu sa Božjom ljubavlju, pravdom i svetošću.
On nije suprotnost slobodi, već put ka istinskoj slobodi.
Zakon kao odraz Božjeg karaktera
Božji zakon proizlazi iz samog Božjeg bića. On nije proizvoljan skup propisa koje je Bog nametnuo ljudima, već odraz onoga ko Bog jeste.
Pošto je Bog ljubav, zakon nas poziva na ljubav.
Pošto je Bog pravedan, zakon nas poziva na pravdu.
Pošto je Bog veran, zakon nas poziva na vernost.
Pošto je Bog svet, zakon nas poziva na svetost.
Zato poslušnost zakonu nije slepo pokoravanje autoritetu, već učestvovanje u Božjem životu i prihvatanje načina postojanja koji odgovara našoj istinskoj ljudskosti.
Zakon upisan u ljudsko srce
Prema Svetom pismu, Božja volja nije otkrivena samo kroz pisane zapovesti. Bog je svakog čoveka stvorio sa sposobnošću da prepoznaje dobro, istinu i lepotu.
Apostol Pavle govori o zakonu napisanom u ljudskim srcima. Savest svedoči da su ljudi stvoreni za dobro i da u dubini svog bića prepoznaju razliku između pravde i nepravde.
Ipak, ljudska istorija pokazuje da savest može biti zamagljena sebičnošću, strahom i željom za moći. Zato nam je potrebno Božje otkrivenje koje neprestano ispravlja naše iskrivljene predstave o Bogu, bližnjima i nama samima.
Zakon kao ogledalo i poziv
Božji zakon ima dvostruku ulogu.
Najpre, on deluje kao ogledalo. U njegovoj svetlosti postajemo svesni sopstvenih promašaja, nepravdi i propuštenih prilika da volimo. Zakon razotkriva ne samo naša dela nego i stanje našeg srca.
Međutim, zakon nije dat da bi čoveka držao u osećaju krivice. On je istovremeno i poziv. On pokazuje kakav život Bog želi za svoju tvorevinu i poziva nas na pokajanje, isceljenje i preobražaj.
Zakon ne završava priču. On otvara vrata blagodati.
Hristos kao ispunjenje zakona
U Isusu Hristu zakon dostiže svoju punoću.
Isus nije ukinuo zakon, niti ga je sveo na puku moralnu disciplinu. On je otkrio njegovo najdublje značenje. Tamo gde su ljudi videli propis, On je otkrivao ljubav. Tamo gde su videli kaznu, On je otkrivao milosrđe. Tamo gde su videli isključenje, On je stvarao prostor za pomirenje.
Kroz svoj život, smrt i vaskrsenje Hristos pokazuje da je cilj zakona obnova čoveka i sveta.
U Njemu vidimo ne samo šta Bog zahteva od čoveka, već i šta Bog daruje čoveku.
Zakon, blagodat i preobražaj
Jedna od najvećih zabluda u istoriji hrišćanstva jeste suprotstavljanje zakona i blagodati.
Blagodat ne ukida Božju volju. Ona čoveka osposobljava da živi u skladu sa njom.
Zakon pokazuje put, a blagodat daje snagu za hodanje tim putem.
Zato hrišćanski život nije ni legalizam ni proizvoljnost. On je neprestani proces rasta u ljubavi, milosrđu i vernosti.
Bog nas ne spasava zato što smo savršeno poslušni. Ali nas spasavajući poziva da postajemo sve više nalik Hristu.
Dve dimenzije ljubavi
Isus je čitav zakon sažeo u dve velike zapovesti: ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjem.
Prve zapovesti podsećaju čoveka da je stvoren za zajednicu sa Bogom. One nas pozivaju na poverenje, zahvalnost, bogosluženje i duhovni život.
Ostale zapovesti oblikuju naše odnose sa drugim ljudima. One štite život, istinu, vernost, pravdu i dostojanstvo svake ličnosti.
Tako čitav zakon postaje škola ljubavi.
Zakon i Božje carstvo
Kada je Isus govorio o Božjem carstvu, nije mislio samo na buduću stvarnost već i na Božje delovanje u sadašnjem svetu.
Božje carstvo postaje vidljivo tamo gde se ljudi mire jedni sa drugima.
Tamo gde se štiti dostojanstvo siromašnih i isključenih.
Tamo gde pravda ima prednost nad nasiljem.
Tamo gde se prepoznaje lik Božji u svakom čoveku.
Tamo gde se tvorevina čuva kao sveti dar Božji, a ne kao predmet beskrajnog iskorišćavanja.
Živeti po Božjem zakonu znači aktivno učestvovati u ovom delu obnove sveta.
Zajednica kao mesto življenja zakona
Božji zakon nikada nije bio namenjen izolovanim pojedincima.
On stvara narod, zajednicu i odnose.
Crkva je zato pozvana da bude prostor u kome zakon ljubavi postaje vidljiv. Ona nije zajednica savršenih ljudi, već zajednica ljudi koji se neprestano preobražavaju Božjom blagodaću.
Gde postoji praštanje, prihvatanje i solidarnost, tu zakon dobija svoje najlepše tumačenje.
Zakon i istinska sloboda
Savremena kultura često poistovećuje slobodu sa odsustvom svih ograničenja.
Biblija nudi dublje razumevanje.
Istinska sloboda nije mogućnost da činimo šta god poželimo, već sposobnost da živimo u skladu sa istinom svoga bića i svojim pozivom.
Čovek nije najslobodniji kada služi sopstvenim prohtevima, već kada živi u zajednici ljubavi sa Bogom i bližnjima.
Zato Božji zakon nije neprijatelj slobode nego njen čuvar.
Zaključak
Božji zakon nije spisak arhaičnih propisa niti sredstvo kontrole. On je otkrivenje Božje ljubavi, pravde i svetosti. Kroz njega Bog poziva čoveka u punoću života i u učešće u svom carstvu.
Zakon nam otkriva istinu o nama samima, ali nas ne ostavlja u osudi. On nas vodi ka Hristu, koji nas susreće blagodaću, praštanjem i novom mogućnošću života.
U svetlu Hristovog jevanđelja zakon prestaje da bude teret i postaje putokaz. Njegov krajnji cilj nije puka poslušnost, već preobraženi ljudi i obnovljena tvorevina u kojoj se ogleda Božja ljubav.
Tako zakon i jevanđelje zajedno svedoče o jednoj istoj stvarnosti: Bog želi život, a ne propast; zajednicu, a ne otuđenje; obnovu, a ne osudu. U tom pozivu nalazi se srce hrišćanske vere i nada čitavog sveta.