Crkva je bolnica, a ne muzej

Dok čitam knjigu „Bog u XXI veku“ Timotija Kelera, prezbiterijanskog pastora iz Njujorka, često imam osećaj kao da slušam čoveka koji veoma dobro razume duh vremena u kojem živimo. Keller piše mirno, razložno, bez senzacionalizma, ali sa dubokom sigurnošću u ono o čemu govori. Njegova teologija nije hladna akademska konstrukcija, već promišljena vera koja je prošla kroz susret sa stvarnim ljudima, njihovim pitanjima, sumnjama i ranama. Iako je knjiga očigledno pisana da dotakne zapadnjački um, um ljudi naviknutih na slobodu izbora, lična prava, demokratiju, komfor i određenu dozu lagodnosti, mnoge njegove misli bez ikakvog problema pronalaze put i do nas, ovde, u našem kontekstu, našim borbama i našim crkvama.

Međutim, jedna rečenica me je posebno dotakla. Ne samo da me je naterala da zastanem u čitanju, već me je bukvalno „zaledila“ na nekoliko trenutaka, kao da je neko ugasio buku u meni i ostavio samo tišinu za razmišljanje:

„Crkva je bolnica za lečenje bolesnika, a ne muzej svetaca.“

Zašto me je ova rečenica toliko dotakla? Zašto me je uznemirila? Odgovor je, zapravo, veoma jednostavan: zato što je istinita. I zato što je istina koju mi, naročito oni koji smo dugo u crkvi, često zaboravljamo ili potiskujemo.

Mi kojima je sasvim prirodno da čitamo Bibliju. Mi kojima molitva nije nepoznata disciplina, već deo svakodnevice, makar i u nameri. Mi koji redovno idemo na liturgiju, znamo tok bogosluženja, prepoznajemo praznike, postove, čitanja. Mi koji smo dopustili, ili barem želimo da dopustimo, da naš živi hod u veri oblikuje način na koji razmišljamo o svetu, o odnosima, o ljudima, o vrednostima. Mi koji smo svoje živote, svesno ili nesvesno, centrirali oko Boga.

Mi koji se trudimo da se principijelno držimo zapovesti iz Reči Božije vrlo lako upadnemo u jednu opasnu i suptilnu zamku: počnemo da svoje stanje doživljavamo kao nešto normalno, gotovo podrazumevano. A onda, polako i neprimetno, počnemo da merimo druge tim merilima. I tu se rađa ona tiha, ali razorna misao da smo, ako ne svetiji, onda barem „bolji“, „zreliji“, „duhovniji“ od onih drugih.

Kada se ta misao udruži sa spoljašnjom pobožnošću, od crkve vrlo lako napravimo muzej. Prostor u kome se izlažu primerci „ispravnog hrišćanina“. Ljudi koji govore pravilno, ponašaju se pristojno, imaju odgovore na sve i makar spolja, nikada ne greše.

Ipak, problem je u tome što to nije istina.
I ne samo da nije istina, već je jedna opasna laž.

Kakvu poruku ovim stavom šaljemo ljudima koji nas posmatraju sa strane? Našim napaćenim sunarodnicima. Braći i sestrama koji su se udaljili. Prijateljima koji se bore sa krivicom. Rođacima koji se osećaju nedostojno. Onima koji možda i imaju želju za Bogom, ali ne veruju da su „materijal za crkvu“.

Istina je da smo mi isti kao i oni.
I mi padamo u iskušenja.
I mi nekada ne samo da budemo kušani, već i podlegnemo iskušenjima.
I mi imamo grešne misli, loše motive, pomešane namere.
I mi ponekad uradimo nešto što nije ispravno, ali nije ni potpuno pogrešno, pa se tešimo da smo negde „u sivoj zoni“.

I mi sumnjamo.
U sebe.
U svoje odluke.
U svoje pastire i crkvene službenike.
A u nekim posebno teškim trenucima, ako smo iskreni prema sebi i drugima, sumnjamo čak i u Očevu volju.

Ko kaže da nikada nije posumnjao u Božije namere za svoj život ili za neku bolnu situaciju kroz koju je prošao, taj ili nije iskren ili se još uvek nije spustio dovoljno duboko u sopstveno srce. Prirodno je da se u patnji osećamo iznevereno. Prirodno je da se nekada osećamo i napušteno od Boga. Čak i kada znamo istinu. Čak i kada verujemo.

Takvi smo  – slabi, lomljivi i ograničeni.

I sada dolazimo do ključne tačke.

Kada bi ljudi koji sebe smatraju grešnicima, i koji se zbog toga povlače iz crkve, samo ovo znali, mnogo bi se lakše nosili sa svojim stanjem. Manje bi se izjedali krivicom. Manje bi bežali. A možda bi im bilo i lakše da krenu putem kojim mi idemo.

Jer ovako, našom spoljašnjom „savršenošću“, često im poručujemo: ovo nije za svakoga. Ovo je za jake. Za disciplinovane. Za one koji su se već sredili. A istina je potpuno suprotna. Bog je potreban svakome. Njegova Reč je neophodna svakome. Liturgija, zajednica, ispovest, molitva, ništa od toga nije nagrada za dobre, već lek za bolesne.

Crkva nikada nije bila zamišljena kao galerija uspešnih duhovnih projekata. Ona je zamišljena kao mesto susreta sa Lekarom. Mesto gde ne dolazimo da pokažemo koliko smo zdravi, već koliko nam je potrebno isceljenje.

Zato duboko verujem da bi mnogo toga bilo lakše kada bismo bili iskreniji prema sebi. Kada bismo priznali da nismo sveci. Da smo i mi, koji smo aktivni u crkvi, u stvari, gomila grešnika u procesu lečenja. Ljudi na terapiji.

Ljudi kojima je svakodnevno potrebna milost.

Ali ovde je važno napraviti jednu jasnu razliku.

Razlika između „nas“ i onih koji još nisu doživeli taj doticaj Boga ne leži u tome što smo mi bolji. Razlika je u tome što smo mi dopustili da nas Bog menja. Što smo Mu se, makar i nesavršeno, potčinili. Što smo rekli: „Gospode, ne razumem sve, ali želim da Te slušam.“

U istoj toj knjizi Keller govori o ljubavi kao jedinom ograničenju koje nas vodi u slobodu. Kada zaista volimo Boga, mi biramo da Mu se potčinjavamo. Ne iz straha, već iz ljubavi. Ne da bismo zaslužili Njegovu naklonost, već zato što smo je već primili.

I tu je srž hrišćanske vere koju često zaboravljamo: mi nismo prvi ispružili ruku ka Bogu. On je prvi ispružio ruku ka nama. Poslao je svog Sina. Ovaplotio se. Ušao u našu slabost, prljavštinu i bol. Pokazao nam šta je savršena ljubav.

Zato mi ne odgovaramo zaslugama, već zahvalnošću.

Kada to shvatimo, shvatićemo i zašto smo svi mi, i u crkvi i van nje, grešnici. Ljudi koji nikada ne bi mogli sopstvenim naporima da ispune savršenu poslušnost Bogu. Zato je On sišao sa nebesa. Zato se ovaplotio u Isusu Hristu. Da nam pokaže da samo On to može.

Naš Bogomladenac.
Bogočovek.
Naš Lekar.

Zato vam iskreno želim da shvatite, i vi koji sebe smatrate grešnicima, i vi koji sebe smatrate svecima, da između nas nema suštinske razlike. Ali postoji ogromna razlika između svih nas i Boga.

I taj jaz je popunio krst.

Zato, sledeći put kada vidite krst, setite se: crkva je bolnica, a ne muzej. Ne bežite od nje. Posećujte je više. Idite i lečite se.

Voli vas vaš u Gospodu,

Slobodan