Da li hrišćani treba da govore istinu ili da paze da nekoga ne uvrede?

To je pitanje koje me danas ne pušta. Ne u teorijskom akademskom smislu, već vrlo konkretno, životno, bolno. Pitanje koje ne može da se sakrije iza lepih fraza o ljubavi, miru i strpljenju, jer se sudarilo sa realnošću, sa bezbednošću drugih ljudi, i to onih koji su tek na početku svog života ili kako ih ja volim zvati „mali ljudi“.

Danas sam javno ukazao na jedan problem koji se već dugo gura pod tepih. Ne zato što je nevidljiv, već zato što je „nezgodan“. Skup je. Birokratski komplikovan. Zahteva proces. Zahteva odgovornost. I, što je najgore po mnoge, zahteva priznanje da se do sada ćutalo. Ne bi to možda bilo toliko strašno da se ne radi o bezbednosti. Ovde ne govorim o estetici, o nečijem ukusu, o ličnim preferencijama, već o realnoj opasnosti po „male ljude“.

Reakcija osobe koja je odgovorna za rešavanje tog problema bila je, iskreno, očekivana. Emotivna. Frustrirana. Nezrela.

Umesto pitanja: „Kako ovo da rešimo?“, dobio sam pokušaj da se moje istupanje obesmisli. Da se diskredituje glas, a ne problem. Da se napadne motiv, a ne činjenica.

I tada je izgovorena rečenica za koju je ta osoba verovatno mislila da će me povrediti: da treba da me bude sramota mog poziva i mog „odela“.

Osoba je aludirala na kolar koji nosim.

Osoba je htela da mi pokaže da sam nedostojan svog „odela“. Da kao sveštenik nemam pravo da „pravim probleme“, da iznosim nešto javno, da budem nestrpljiv dok se stvari „rešavaju“.

I znate šta? Ta osoba je zaista u pravu.

Ja iskreno nisam dostojan svoje odore. Nisam dostojan svog poziva. Ako iko misli da je sveštenik zato što je čist, stabilan, bez rana, bez grešaka, bez unutrašnjih borbi, taj ne zna šta znači stajati pred Bogom. Ja se svakodnevno borim sa sopstvenim gresima. Sa traumama koje izbijaju tamo gde ne želim. Sa odnosima koji nisu uvek zdravi. Sa sivim zonama između ljudskog komfora i Božije svetosti. Ja zaista ne zaslužujem da budem sveštenik.

Ali tu dolazimo do onoga što ta osoba nije razumela.

Ja nisam sveštenik da bi me neko voleo. Nisam se odazvao ovom pozivu da bih bio prihvaćen, da bi me ljudi tapšali po ramenu ili da bih se sačuvao od konflikta. Ja sam se na ovaj poziv odazvao da bih činio Božiju volju, u jednom organizovanom, istina često tromom i nesavršenom sistemu, ali koji je usmeren ka dobrom.

Naravno da sam mogao da služim ljudima i bez kolara. Bez titule. Bez bilo kakvog spoljašnjeg znaka. Ipak sam se odazvao jer je malo onih koji su spremni da obuku ovu „uniformu“ i da budu dosledni onome što ona simbolizuje.

Ne kažem da sam savršen. Daleko od toga. Ali jesam iskreno dosledan. A jedna od tih doslednosti je moj jezik. Jezik koji ne mogu da prosto zavežem kada vidim nepravdu. Kada vidim opasnost. Kada vidim da se nešto skriva zbog imidža, reputacije ili straha od odgovornosti.

Psalmista kaže u Psalmu 139:

„Ne uzimaj iz usta mojih reč istine, jer se uzdam u odluke tvoje. Ići ću slobodno, jer istražujem zapovesti tvoje. Pred carevima ću govoriti o propisima tvojim i neću se postideti.“

Kako onda ja da ćutim? Kako da se pravim da nešto ne vidim? Kako da budem „hrišćanin“ tako što ću ćutati dok se problemi gomilaju, dok se opasnosti ignorišu, dok se sve „rešava“, ali se nikada ne reši?

Da li bi bilo hrišćanski da sam nastavio da ćutim? Da li je hrišćanski mir isto što i tišina? Ili je to samo pristojno saučesništvo?

Mi smo pozvani da govorimo istinu. Ne agresivno, ne bahato, ne iz želje da povredimo, ali jasno. Glasno. Odgovorno. Bilo da se tiče nas direktno ili da se tiče života naših bližnjih.

Ja ne mogu da ćutim da bih bio prihvaćen. Ako se nekome ne dopada što govorim istinu, radije bih prihvatio da me ne voli zbog iskrenosti, nego da me poštuje zbog laži.

Možda sam mlad. Možda još nemam luksuz distance da bih sve posmatrao hladne glave. Možda grešim. I ako grešim, neka mi Bog sudi. Jer, na kraju krajeva, On je jedini sudija pred čijim sudom stojim. Ne sudom društvenih mreža. Ne pred institucijama. Ne sigurno pred sudom ljudi koji se brane napadom.

Ja zaista težim da volim ljude. Da ih cenim. Ali i da pokažem šta može i mora da se popravi, kako bi ovaj život, koji je ionako kratkog daha, bio makar malo sigurniji, pošteniji i uredniji.

Zato vas ohrabrujem, braćo i sestre: ne ćutite. Ne prodajte istinu za mir. Ne menjajte savest za prihvaćenost. Možda ćete biti ismejani. Možda i osporeni. Možda proglašeni „nedostojnima“.

Ipak, naša najveća nagrada nikada nije bila u očima ljudi, već u rukama našeg Gospoda.

A treba li nam veća nagrada od Njegove?

 

Vaš u Gospodu,

Slobodan