Racionalno-teološka studija

Uvod

Trideset devet članova vere (Thirty-Nine Articles of Religion) predstavljaju jedan od temeljnih dokumenata klasične anglikanske teologije i jedan od najznačajnijih pokušaja u istoriji zapadnog hrišćanstva da se odredi odnos između crkvenog kontinuiteta i reforme.

Konačno potvrđeni 1571. godine u kontekstu elizabetinske konsolidacije Engleske crkve, članovi nisu nastali kao potpun sistem dogmatike niti kao zbir apstraktnih teoloških tvrdnji. Njihova prvobitna svrha bila je normativna: da obezbede zajednički okvir vere unutar Crkve koja je nastojala da ostane istorijski katolička, a istovremeno prihvati reformacijske korekcije.

Njihovo istorijsko mesto često je pogrešno tumačeno.

Jedni su ih čitali kao prikriveni oblik reformisanog protestantizma.

Drugi kao kompromisnu sredinu između Rima i Reformacije.

Obe interpretacije ostaju nedovoljne.

Trideset devet članova nisu prvenstveno kompromis.

Oni predstavljaju pokušaj uspostavljanja crkvenog jedinstva kroz disciplinovanu teološku ograničenost.

Njihovo pitanje nije bilo:

Kako spojiti sve pozicije?

Nego:

Šta je nužno za jedinstvo Crkve, a šta mora ostati otvoreno legitimnoj teološkoj razlici?

Potrebna je i jedna istorijska napomena.

Savremena istoriografija upozorava da izraz via media („srednji put“) ne treba nekritički projektovati unazad na šesnaestovekovni kontekst.

Iako je kasnije postao važan način samorazumevanja anglikanske tradicije, sam dokument pre pokušava da odredi granice legitimne reforme unutar istorijske Crkve nego da konstruiše sredinu između konfesija.

Pre nego što se pređe na analizu, potrebno je odrediti i metodološki okvir ovog rada.

Ova studija ne procenjuje istinitost pojedinačnih doktrinarnih tvrdnji Trideset devet članova niti zauzima konfesionalnu poziciju u odnosu na njih.

Njena svrha jeste analiza:

  • unutrašnje teološke logike dokumenta;
  • njegove istorijske funkcije;
  • i načina njegove savremene recepcije.

Takav pristup podrazumeva razlikovanje između istorijskog opisa, sistematske interpretacije i normativnog teološkog vrednovanja.

Cilj rada zato nije apologija niti kritika anglikanstva, nego razumevanje načina na koji jedan istorijski dokument nastavlja da oblikuje teološko mišljenje.

I. Autoritet: Pismo kao vrhovna norma, tradicija kao istorijsko svedočanstvo

Prvi članovi uspostavljaju osnovni epistemološki okvir.

Objava pripada Bogu.

Crkva je prima.

Teologija je tumači.

Zato član VI određuje da Sveto pismo sadrži sve što je neophodno za spasenje i da ništa ne može biti nametnuto kao obavezno ukoliko ne može biti dokazano iz njega.

Međutim, često se anglikanska tradicija opisuje formulom:

Pismo – tradicija – razum.

Ali taj model nije eksplicitno formulisan u samim Trideset devet članova.

Njegovu razvijenu verziju kasnije artikuliše Richard Hooker.

Kod samih članova struktura je drugačija:

  • Pismo poseduje normativni autoritet;
  • tradicija poseduje istorijski autoritet;
  • razum poseduje interpretativnu funkciju.

Tako nastaje karakteristična anglikanska pozicija.

Protiv radikalne reformacije — istorija Crkve nije odbačena.

Protiv rimskog modela — tradicija nije postavljena kao paralelni izvor Objave.

To nije skeptična teologija.

To je teologija ograničenog autoriteta.

II. Antropologija i opravdanje: između pesimizma i moralizma

Članovi IX–XV razvijaju antropološku osnovu anglikanske misli.

Prvorodni greh nije samo moralna greška niti obrazovni nedostatak.

On označava duboko narušavanje ljudske prirode.

Čovek ostaje stvoren kao dobar po poreklu, ali više nije sposoban da sam proizvede spasenje.

Ipak, članovi odbijaju ekstremni antropološki pesimizam.

Palost nije uništenje.

Čovek ostaje odgovorno biće.

Iz toga proizilazi član XI:

opravdanje verom.

Ali ovde se javlja važna anglikanska nijansa.

Dobra dela nisu uzrok opravdanja.

Ali su njegov nužni plod.

Vera nije alternativa etici.

Ona postaje izvor preobraženog života.

III. Crkva: između institucije i događaja

Član XIX definiše Crkvu kao zajednicu vernih u kojoj se propoveda čisto Jevanđelje i pravilno služe svete tajne.

Crkva nije identična instituciji.

Ali nije ni nevidljiva duhovna mreža.

Crkva je istorijsko telo pod autoritetom Jevanđelja.

Institucija nije ukinuta.

Ali nije ni apsolutizovana.

Crkva ne proizvodi istinu.

Crkva joj služi.

IV. Svetotajinska teologija: realizam bez metafizičkog zatvaranja

Najveća složenost pojavljuje se u članovima XXV–XXXI.

Priznaju se dve svete tajne ustanovljene od Hrista:

  • krštenje;
  • večera Gospodnja.

To ne znači odbacivanje ostalih tradicionalnih obreda.

Radi se o razlikovanju između:

  • svetih tajni ustanovljenih od Hrista;
  • i crkvenih obreda istorijskog razvoja.

Posebno je važan član XXVIII.

On ne odbacuje realno prisustvo Hrista.

Odbacuje određenu metafizičku interpretaciju tog prisustva — naročito transsupstancijaciju.

Time se otkriva duboka metodološka osobina anglikanske teologije:

kada Objava ne definiše način, Crkva ne mora definisati više nego što je nužno.

V. Predestinacija: sigurnost bez spekulacije

Član XVII ostaje jedan od najsloženijih delova dokumenta.

Istorijski gledano, on ostaje blizak umerenom reformisanom učenju.

Božja inicijativa ostaje primarna.

Ali predestinacija ne postaje zatvoreni sistem.

Njena svrha nije metafizičko objašnjenje svih sudbina.

Njena svrha je pastirska.

Ona postoji da omogući poverenje.

Tako nastaje ravnoteža:

  • Božja suverenost ostaje očuvana;
  • ljudska odgovornost ostaje stvarna;
  • tajna ostaje otvorena.

VI. Crkva i politički poredak

Poslednji članovi odražavaju istorijske okolnosti nastanka.

Monarh dobija značajnu ulogu u upravljanju nacionalnom Crkvom.

Savremeno anglikanstvo više ne prihvata sve institucionalne pretpostavke tog modela.

Ali ostaje važna intuicija:

Crkva ne poseduje političku apsolutnost.

Država ne poseduje duhovnu apsolutnost.

VII. Savremena recepcija: između kontinuiteta i reinterpretacije

Potrebno je izbeći pojednostavljenje da postoji jedno savremeno anglikansko tumačenje.

Savremeno anglikanstvo ne predstavlja jednu teološku školu nego globalnu zajednicu sa značajnim razlikama između afričkih, azijskih, severnoameričkih, okeanijskih i evropskih crkava.

Ipak, mogu se uočiti tri dominantna pravca.

Prvi je konfesionalno-klasični pristup.

Drugi je hermeneutički pristup.

Treći je progresivni pristup.

U tom okviru progresivna anglikanska teologija uglavnom ne odbacuje članove.

Ona pokušava da ih čita kao dinamičan izraz crkvenog samorazumevanja.

Tako:

  • autoritet Pisma postaje pitanje zajedničkog tumačenja;
  • opravdanje dobija socijalnu dimenziju;
  • Crkva se više razume kao prostor uključivanja;
  • svete tajne se tumače više relacijski nego metafizički.

Kritičari, međutim, postavljaju pitanje:

ako se dokument neprestano reinterpretira — u kom trenutku prestaje da bude isti dokument?

VIII. Anglikanska intuicija i balkanski kontekst

Može li ovaj model biti relevantan za Srbiju i Balkan?

Direktan prenos nije moguć.

Ali određene intuicije mogu biti korisne:

  • ograničen autoritet;
  • jedinstvo bez uniformnosti;
  • reforma bez prekida.

Ne kao model za kopiranje.

Nego kao metod mišljenja.

IX. Pravoslavna kritička perspektiva

Iz pravoslavne perspektive pojavljuju se dodatna pitanja.

Pravoslavna teologija tradicionalno naglašava:

  • liturgijsko iskustvo;
  • saborsku recepciju;
  • kontinuitet Predanja;
  • jedinstvo dogme i bogosluženja.

Iz te perspektive postavljaju se pitanja:

Da li Pismo može imati normativnu prednost nezavisno od života Crkve?

Da li razdvajanje normativnog i istorijskog autoriteta udaljava dogmu od života?

Da li svetotajinska uzdržanost prema metafizici slabi ontološku dubinu liturgije?

Ova pitanja ne poništavaju anglikansku poziciju.

Ona proširuju razgovor.

X. Kritička procena

Danas postoje tri pristupa Trideset devet članova:

  • konfesionalni realizam;
  • hermeneutička reinterpretacija;
  • postkonfesionalna recepcija.

Savremena progresivna recepcija i tradicionalna kritika dele jednu pretpostavku:

nijedan istorijski dokument ne može biti potpuno samodovoljan izvan zajednice koja ga tumači.

Zaključak: između kontinuiteta, reforme i recepcije

Trideset devet članova vere mogu se razumeti kao jedan od najuticajnijih pokušaja u istoriji zapadnog hrišćanstva da se uspostavi ravnoteža između kontinuiteta i reforme.

Njihov značaj ne proizlazi iz tvrdnje da su rešili sva teološka pitanja.

Njihov značaj leži u pokušaju da se odredi prostor u kome teološka razlika ne mora automatski proizvesti crkveni raskol.

Njihova trajna relevantnost nije u konačnosti njihovih formulacija nego u ozbiljnosti pitanja koja postavljaju:

kako povezati autoritet i slobodu;

kako sačuvati tradiciju bez zatvaranja istorije;

kako reformisati Crkvu bez gubitka identiteta;

i kako misliti veru bez svođenja misterije na sistem.

Zato Trideset devet članova danas možda nisu najvažniji kao skup odgovora.

Ali ostaju značajni kao podsećanje da teologija ne živi samo od sigurnosti svojih zaključaka nego i od discipline svojih pitanja.

Predložena literatura

  • The Laws of Ecclesiastical Polity
  • The Study of Anglicanism
  • Anglicanism: A Very Short Introduction
  • The Thirty-Nine Articles
  • The Anglican Spirit