„Možda čovek retko izlazi iz zatvora; češće samo prelazi iz ćelije u dvorište. Zidovi se menjaju, ali ostaju zidovi.“
Ova misao na prvi pogled deluje pesimistično, ali njena vrednost nije u pesimizmu već u razotkrivanju jedne duboke antropološke činjenice: čovek gotovo nikada ne živi izvan sistema ograničenja. Ono što naziva slobodom najčešće nije odsustvo granica, već promena njihovog oblika. Njegova istorija nije istorija bekstva iz zatvora, već istorija preseljenja iz jedne vrste zatočeništva u drugu.
Ljudska svest je biće koje neprestano teži oslobođenju. Pojedinac želi da se oslobodi straha, siromaštva, usamljenosti, autoriteta, bola ili smrti. Međutim, svaki pokušaj oslobađanja otkriva neobičnu protivrečnost: čovek često postaje zarobljenik upravo onoga što ga je oslobodilo. Onaj koji je pobegao od bede postaje sluga bogatstva; onaj koji je odbacio tradiciju potčinjava se sopstvenoj individualnosti; onaj koji je želeo da izbegne usamljenost počinje da zavisi od tuđeg priznanja. Tako se sloboda postepeno pretvara u novu nužnost.
U tom smislu, zatvorsko dvorište predstavlja jednu od najmoćnijih metafora ljudskog stanja. Za zatvorenika koji je godinama bio zatvoren u ćeliji dvorište izgleda kao sloboda. Prostor je širi, vazduh je svežiji, kretanje je lakše. Ali suštinski položaj ostaje nepromenjen. Njegovi koraci i dalje su određeni zidovima koje nije postavio sam. Razlika je samo u tome što su granice postale manje vidljive.
Možda je upravo nevidljivost najopasniji oblik zatočeništva. Dok su zidovi očigledni, čovek im se može suprotstaviti. Ali kada zidovi postanu deo njegovih želja, navika i uverenja, otpor postaje gotovo nemoguć. Tada čovek više ne oseća da je ograničen. On svoje uslovljenosti počinje da doživljava kao sopstvenu prirodu.
Savremeno društvo pruža brojne primere takve transformacije. Današnji čovek živi okružen retorikom izbora. On može da bira šta će kupiti, gde će putovati, šta će gledati i sa kim će komunicirati. Ipak, iza te prividne raznovrsnosti često stoje mehanizmi koji oblikuju same njegove želje. On nije prisiljen da nešto želi; on je naučen da to želi. Upravo zato moderni oblici kontrole nisu zasnovani na zabrani, već na proizvodnji potreba. Čovek veruje da sledi sopstvenu volju, dok u stvarnosti sledi obrazac koji nije sam stvorio.
Međutim, bilo bi pogrešno svesti problem slobode isključivo na društvene okolnosti. Najdublji zatvor ne nalazi se u institucijama već u samoj strukturi ljudskog postojanja. Čovek je biće koje nije izabralo sopstveno rođenje, jezik, vreme, mesto, telo niti smrtnost. On se zatiče u svetu koji mu je već dat. Njegova sloboda nikada nije apsolutna jer se uvek odvija unutar granica koje nije sam postavio.
Zato se postavlja pitanje: da li je prava sloboda uopšte moguća? Ako pod slobodom podrazumevamo potpuno odsustvo svih ograničenja, onda je odgovor verovatno negativan. Biće bez ikakvih granica bilo bi lišeno svakog oblika identiteta. Paradoksalno, upravo ono što nas ograničava istovremeno nas određuje. Bez granica ne bi postojala ni ličnost, ni odgovornost, ni smisao.
Možda je zato potrebno drugačije razumeti slobodu. Ona nije izlazak iz zatvora već sticanje svesti o zidovima. Neslobodan nije onaj ko živi unutar ograničenja, jer niko ne živi drugačije. Neslobodan je onaj ko svoja ograničenja ne prepoznaje. Sloboda počinje onog trenutka kada čovek shvati da su njegove želje, uverenja i strahovi delimično proizvod sila koje ga prevazilaze. Tek tada on može da uspostavi kritičku distancu prema njima.
U tom svetlu, istorija čoveka nije priča o konačnom oslobođenju. Ona je priča o postepenom širenju svesti. Čovek možda nikada neće napustiti zatvor u potpunosti. Ali može naučiti da razume njegovu arhitekturu. Može otkriti gde su vrata, gde su zidovi i kako su izgrađeni. A ponekad je upravo to razumevanje najveći stepen slobode koji mu je dostupan.
Zidovi se zaista menjaju, ali ostaju zidovi. Ipak, čovek nije određen samo njihovim postojanjem. Određen je i sposobnošću da ih vidi. U tome se nalazi njegovo dostojanstvo, ali i njegova tragedija.