Draga braćo i sestre, dragi prijatelji,

Danas želim da objasnim zašto sebe ne definišem kao „nedenominacijskog“ hrišćanina, i zašto smatram da je sama ideja potpune nedenominacijskosti — i teološki i logički problematična, pa čak i do izvesne mere apsurdna kada se dosledno razmotri.

1. Nedenominacijskost tvrdi da nema tradiciju — ali je sama tradicija

Svaka zajednica, pa čak i ona koja tvrdi da je „bez denominacije“, neizbežno razvija:

  • određenu liturgiju ili njenu odsutnost,
  • određenu teologiju ili njenu odsutnost,
  • određeni stil propovedanja,
  • određenu strukturu autoriteta,
  • određene običaje i pravila.

To su definicije denominacije.

Paradoks je očigledan:
čim kažeš da si „nedenominacijski“, već si formirao denominaciju zasnovanu na tome da odbacuješ denominacije.

To nije oslobađanje od strukture — to je stvaranje nove strukture bez priznanja da ona postoji.

2. Nemoguće je biti hrišćanin bez pripadanja nekoj konkretnoj tradiciji

Nijedan hrišćanin ne čita Bibliju „neutralno“ ili „bez tradicije“.
Svako razumevanje Biblije nužno je oblikovano:

– jezikom,
– kulturom,
– teološkim uticajima,
– istorijskim kontekstom,
– metodom tumačenja.

Nedenominacijski pokreti često tvrde da su „samo biblijski“, ali sami ne primećuju da način na koji čitaju Bibliju potiče iz specifičnih protestantskih tradicija 19–20. veka.

Dakle, ono što nazivaju „neutralnim“ zapravo je samo nepriznata tradicija.

3. Nedenominacijskost često završava u skrivenoj dogmatici

Zanimljivo je i pomalo ironično da „nedenominacijske“ zajednice često imaju strožije, rigidnije i uniformnije doktrine od tradicionalnih Crkava koje navodno kritikuju.

Razlika je u tome što Anglikanska, Katolička ili Pravoslavna Crkva priznaju svoje učenje kao tradiciju, dok nedenominacijske zajednice često predstavljaju svoje učenje kao:

– „čistu Bibliju“,
– „pravo hrišćanstvo“,
– „ono što su apostoli zaista učili“.

A to stvara iluziju objektivnosti i ne greši samo teološki, već i filozofski, jer niko ne može biti potpuno bez interpretacije.

4. Bez istorijske ukorenjenosti, vera postaje individualni projekat

Nedenominacijskost često počiva na modernoj ideji hiper-individualizma:
„ja i Bog, bez institucija“.

Ali hrišćanstvo nikada nije bilo samo individualna vera — ono je zajednica, apostolsko nasleđe, preneta vera, tradicija Crkve.

Bez istorijske povezanosti, toga nema.
Bez tradicije, nema korektiva.
Bez Crkve, nema autoriteta osim sopstvenog mišljenja.

Ironično:
nedenominacijsko hrišćanstvo često vodi ka onome što najviše želi da izbegne — ekstremnoj subjektivnosti i teološkom relativizmu.

5. Apsurd „čiste Biblije“ bez crkvene interpretacije

Mnogi nedenominacijski hrišćani tvrde da im nije potrebna tradicija jer imaju „samo Bibliju“.
Ali istorijski gledano:

– tradicija je odabrala knjige Biblije,
– tradicija je prenela rukopise,
– tradicija je definisala kanon,
– tradicija je formuliasala osnovne dogme (Trojstvo, Hristologija),
– tradicija je prenela jezik kojim uopšte razumemo spasenje.

Bez crkvene tradicije, „samo Biblija“ ne bi postojala kao koncept.

Zato je tvrditi da možeš imati „hrišćanstvo bez tradicije“ slično tvrdnji da možeš jahati konja koji nikada nije rođen.

6. Anglikanski odgovor: sloboda u zajednici, ne sloboda od zajednice

Ja nisam nedenominacijski hrišćanin jer verujem u:

– zajedničku veru,
– istorijsku ukorenjenost,
– liturgijsku mudrost,
– sakramentalnu praksu,
– apostolsko nasledstvo,
– teološki dijalog kroz vekove.

Anglikanska Crkva je prostor gde postoji sloboda mišljenja, ali unutar zajednice vere.
To je sloboda koja ne vodi u haos, i zajednica koja ne guši.

To je stabilnost koja ne postaje tvrdoća, i otvorenost koja ne postaje konfuzija.

Zaključak

Nisam nedenominacijski hrišćanin jer:

– ne verujem u teologiju koja se pretvara da nema tradiciju,
– ne verujem u subjektivnost prerušenu u „čistu Bibliju“,
– ne verujem u zajednicu bez istorije,
– ne verujem da hrišćanstvo treba da se fragmentira na lične projekte,
– ne verujem da je moguće biti „bez denominacije“ a da se time ne postane nova denominacija.

Apsurdnost tvrdnje „nedenominacijski hrišćanin“ nije u tome što je pogrešna, već u tome što negira nešto čemu ne može pobeći:
svako hrišćanstvo stoji u nekoj tradiciji — samo je pitanje hoćeš li je priznati ili poricati.

Ja biram da to priznam.
Biram anglikansku, istorijsku, otvorenu, razumnu i sakramentalnu zajednicu vere.