Već neko vreme se pitam: zašto je Sveti Georgije ubio aždaju?
U crkvenom predanju, aždaja često simbolizuje mnogoboštvo, tamu i demonsku silu koja drži ljude u strahu. I to je legitimno tumačenje. Ali mene već neko vreme kopka nešto drugo – kako ta slika govori nama danas?
Pre nego što dođem do toga, moram da objasnim zašto uopšte razmišljam o Georgiju. Odrastao sam u pravoslavnoj porodici gde se govorilo da je Sveti Đorđe naša krsna slava. Govorilo se, ali se nije po tome živelo. Ne pamtim da smo ga ikada obeležili. Bio je deo porodične tradicije, ali ne i deo naše stvarnosti. I tako je njegovo ime ostalo negde u pozadini mog detinjstva – poznato, ali udaljeno.
Godinama kasnije, moj duhovni put me je doveo u anglikansku tradiciju. A tamo je Sveti Georgije – istorijski vezan za Englesku – istaknuta i poštovana figura. I odjednom, ono ime koje je u mom domu bilo samo formalnost, dobilo je lice, težinu i poruku.
S obzirom da sam oduvek introspektivan ali i analitičan, posmatram svet oko sebe. Živimo u vremenu kada velike sile vode ratove čije posledice mogu biti globalne. U javnom prostoru često se čuje narativ o “judeohrišćanskom svetu” koji se suprotstavlja “islamskoj pretnji”. Ali, iskreno, teško mi je da poverujem da su religijski motivi stvarni pokretači tih sukoba. Mnogo su vidljiviji interesi – ekonomski, politički, strateški.
Religija je često zastava. Ali ruku koja je nosi pokreću dublje ambicije.
Ne možemo veri pripisati da je izvor zla. Zlo nastaje u srcu čoveka koji čak i ono najsvetije može da iskoristi za sopstvene ciljeve. Zato sam sve svesniji da ne postoje samo dobri hrišćani i samo loši muslimani. Postoje ljudi. Ljudi sposobni za dobro i za zlo, bez obzira na pripadnost.
Jedna osoba mi je nedavno ukazala da ne mogu olako koristiti izraz „religija mira” u pogrdnom smislu, kada govorim o islamu, jer postoje milioni muslimana koji ne žive radikalno niti nasilno. Bila je u pravu. I to me je podsetilo na nešto važno: i među nama hrišćanima ima onih koji bi Hrista istakli na ratni barjak, ali Ga ne nose u srcu dok grade, leče i služe.
I sada dolazimo do Georgija.
Georgije je bio rimski vojnik, zapovednik. Imao je moć i autoritet. Imao je čitav sistem iza sebe. Mogao je da bira komfor i kompromis. Ali on je izabrao vernost Hristu. Do kraja svog mučeništva ostao je dosledan poruci ljubavi, pa čak i molitve za neprijatelje.
Zato, kada razmišljam o toj aždaji, ne vidim samo mitološko biće niti apstraktno mnogoboštvo.
Vidim sistemsku nepravdu koja guta slabe. Vidim femicid koji se opravdava „tradicijom”. Vidim zavisnosti koje razaraju porodice – kocku, drogu, alkoholizam. Vidim netrpeljivost prema svakome ko je drugačiji.
To je prava aždaja u našim životima.
I verujem da je ta priča o Georgiju koji ubija aždaju nastala da bi nas naučili da se protiv zla ne borimo dodatnim zlom. Jer ta priča je samo deo velikog i značajnog svedočanstva o stradanju svetog Georgija. Njegova hrabrost nije u brutalnosti. Njegova snaga nije u dominaciji. Pobedonosac nije onaj koji uništi protivnika, već onaj koji ostane veran do kraja. A Sveti Georgije je ostao veran Gospodu do samog kraja.
I još jedna stvar, nemojmo da se zavaravamo – u ratu nema pobednika, samo različito raspoređenih žrtava.
Zato se molim za sve koji trpe posledice ratova i nasilja. Molim se i za one koji iz sebičnih interesa podstiču sukobe, da im Gospod omekša srce i razbistri um. A nama želim jedno iskreno pitanje: da li ubijamo svoje aždaje ili ih hranimo?
Jer svet se neće promeniti velikim i praznim parolama. Promeniće se kada budemo imali hrabrosti da prvo pogledamo u sopstveno srce i preispitamo svoje motive.
Vaš u Gospodu,
Slobo