Postoje vremena kada ljudi više ne traže savršene odgovore. Traže iskrenost. Traže prostor u kojem mogu da postavljaju pitanja bez straha da će odmah biti osuđeni, odbačeni ili proglašeni nedovoljno vernim. Možda upravo zato savremeni čovek danas često stoji između dve krajnosti: između sveta koji veru smatra zastarelom i religioznosti koja ponekad zaboravlja čoveka.
U takvom prostoru nastaje jedno teško, ali važno pitanje: kako danas živeti hrišćansku veru ozbiljno, a ostati sposoban za razgovor sa svetom u kojem živimo?
Za male zajednice, poput Episkopalne anglikanske zajednice u Srbiji, to pitanje nije teorijsko. Ono je svakodnevno.
Jer ljudi koji danas dolaze u Crkvu ne dolaze iz nekog zamišljenog idealnog sveta. Dolaze sa svojim umorima, sumnjama, razvodima, strahovima, usamljenošću, pitanjima o identitetu, porodici, smislu i veri. Dolaze iz sveta koji je brz, često grub i pun unutrašnje nesigurnosti. I zato Crkva više ne može govoriti samo jezikom gotovih formula ako želi da čovek zaista bude saslušan.
To ne znači da vera nema temelje. Naprotiv.
Episkopalna anglikanska zajednica u Srbiji pokušava da sačuva ono što smatra važnim delom istorijskog hrišćanskog predanja: liturgiju, molitvu, Sveto pismo, sakramentalni život i kontinuitet Crkve. Ali istovremeno postoji svest da tradicija nije muzejski predmet koji služi samo da bi bio sačuvan pod staklom. Tradicija postoji da bi bila živa.
A ono što je živo mora biti sposobno da razgovara sa vremenom u kojem postoji.
Zato unutar zajednice postoje različita razmišljanja, različiti naglasci i ponekad različiti pogledi na pojedina pitanja. Neki članovi naglašavaju potrebu čvršćeg očuvanja tradicionalnih formi, drugi snažnije ističu pastoralnu otvorenost i razgovor sa savremenim društvom. Takva raznolikost ne mora nužno biti slabost. Ponekad upravo ona pokazuje da zajednica još uvek pokušava ozbiljno da misli, a ne samo da mehanički ponavlja unapred pripremljene odgovore.
Jer vera nikada nije bila samo skup rečenica koje se nauče napamet.
Hrišćanstvo je oduvek podrazumevalo i unutrašnju borbu čoveka, pokušaj da se razume sopstveni život pred Bogom i da se pronađe način da ljubav, istina i odgovornost ostanu povezani čak i kada svet postaje sve podeljeniji.
Savremeni čovek često ne odbacuje Boga zato što mrzi veru, već zato što je umoran od agresije koja se ponekad govori u Božje ime. Umoran od stalnih kulturnih ratova u kojima religija postaje političko oružje, a ne mesto susreta čoveka i Boga.
Upravo zato mnogi danas traže zajednice koje neće od njih zahtevati savršenstvo pre nego što uopšte uđu na vrata Crkve.
To ne znači da Crkva treba da izgubi sopstveni identitet ili da se prilagodi svakom društvenom trendu. Ali znači da čovek mora ostati važniji od ideološke pobede.
Episkopalna anglikanska zajednica u Srbiji pokušava da pronađe upravo taj prostor: između ravnodušnosti prema veri i religiozne rigidnosti; između odbacivanja tradicije i straha od svakog pitanja; između potrebe da se sačuva istorijsko hrišćanstvo i potrebe da čovek današnjice ne bude izgubljen u njemu.
Možda zato ova zajednica ne tvrdi da ima sve odgovore.
Postoje pitanja o kojima ozbiljni hrišćani vekovima razgovaraju i oko kojih se ne slažu uvek potpuno. Postoje teme koje traže više slušanja, više molitve i više poniznosti nego brzih osuda. Crkva ne postaje slabija kada prizna složenost ljudskog života. Ponekad upravo tada postaje iskrenija.
A iskrenost je danas retka.
Možda vera u savremenom svetu više neće biti masovna kulturna navika kao nekada. Možda će sve više postajati lični i svesni izbor ljudi koji žele da žive duhovno ozbiljno, ali bez mržnje prema drugima.
Ako je tako, onda zadatak Crkve nije da viče glasnije od sveta, već da ostane dovoljno mirna da čovek u njoj ponovo može čuti nešto što nije buka.
Jer hrišćanstvo nikada nije bilo poziv na bekstvo od sveta, već poziv da se u svetu ostane čovek.