Uvod

Među pitanjima koja već vekovima zaokupljaju hrišćansku teologiju posebno mesto zauzima odnos između vere i regeneracije (novog rođenja). Klasična reformisana teologija zastupa stanovište da regeneracija logički prethodi veri i predstavlja njen uzrok. Prema ovom modelu, čovek zbog svoje duhovne mrtvosti nije sposoban da odgovori na Božji poziv spasonosnom verom sve dok prethodno ne bude oživljen delovanjem Duha Svetoga.

Nasuprot tome, većina istočnih otaca, kao i značajan deo istorijske katoličke i anglikanske tradicije, naglašava da blagodat Božija prethodi svakom ljudskom odgovoru, ali da istovremeno omogućava stvaran i slobodan odgovor vere. Ovaj pristup kasnije će biti označen terminom sinergija.

Cilj ovog rada nije polemičko odbacivanje reformisane pozicije, već ispitivanje njenog odnosa prema Svetom pismu, svedočenju Svetih Otaca i istorijskom predanju Crkve.

Biblijski temelji reformisanog stanovišta

Kalvinistička doktrina regeneracije koja prethodi veri zasniva se na ozbiljnoj egzegetskoj argumentaciji.

Apostol Pavle opisuje ljudsko stanje kao stanje duhovne smrti:

„I vas koji bejaste mrtvi zbog prestupa i grehova.“ (Ef 2,1)

Reformisani teolozi zaključuju da duhovna smrt podrazumeva ne samo otuđenost od Boga, već i nesposobnost čoveka da sam od sebe proizvede spasonosnu veru.

Poseban značaj ima Hristova izjava:

„Niko ne može doći k meni ako ga ne privuče Otac koji me posla.“ (Jn 6,44)

Prema reformisanom tumačenju, izraz „ne može“ označava stvarnu duhovnu nemoć čoveka, a ne samo njegovu moralnu nespremnost.

Slično tome, u 1. Jovanovoj 5,1 stoji:

„Svaki koji veruje da je Isus Hristos, od Boga je rođen.“

Mnogi reformisani egzegeti smatraju da gramatička struktura ovog teksta ukazuje na to da novo rođenje prethodi veri kao njen uzrok.

Ovakvi tekstovi predstavljaju ozbiljan izazov svakom modelu spasenja koji želi da očuva prvenstvo ljudske odluke na račun prvenstva božanske blagodati.

Biblijske teškoće monergističkog modela

Istovremeno, Novi zavet gotovo dosledno predstavlja veru kao neposredni uslov ulaska u život u Hristu.

Jovanovo jevanđelje zaključuje:

„A ovo se napisa da verujete da Isus jeste Hristos, Sin Božiji, i da verujući imate život u ime njegovo.“ (Jn 20,31)

Apostolska propoved u Delima apostolskim ne poziva ljude da čekaju prethodnu regeneraciju, već da se pokaju i veruju:

„Veruj u Gospoda Isusa Hrista i spašćeš se.“ (Dap 16,31)

Zbog toga brojni teolozi smatraju da Novi zavet prirodnije govori o veri kao neposrednom sredstvu kojim čovek prima spasenje, dok pitanje unutrašnjeg logičkog redosleda između regeneracije i vere ostaje predmet kasnije teološke refleksije.

Patrističko svedočanstvo i pitanje consensus patrum

Prilikom razmatranja istorijskog razvoja doktrine neophodno je razlikovati pojedinačne teološke naglaske od onoga što se tradicionalno naziva consensus patrum – zajedničko i preovlađujuće svedočenje otaca Crkve.

Kod većine ranih otaca ne nalazimo razvijenu doktrinu prema kojoj čovek mora biti prethodno regenerisan kako bi mogao verovati. Mnogo češće susreće se obrazac u kojem blagodat prethodi, poziva, prosvećuje i osnažuje čoveka, ali ne ukida njegov odgovor.

Sveti Irinej Lionski piše:

„Čovek je obdaren razumom i u tome je sličan Bogu, stvoren slobodnim u svojoj volji i sa vlašću nad svojim postupcima.“ (Adversus Haereses IV, 37, 1)

Kod Svetog Jovana Zlatoustog nalazimo slično naglašavanje saradnje između blagodati i slobode:

„Sve zavisi od Boga, ali ne tako da se ukida slobodna volja.“ (Homiliae in Epistolam ad Romanos, XVIII)

Ovaj obrazac dodatno razvija Sveti Maksim Ispovednik, kod koga sinergija između božanske energije i ljudske volje predstavlja jedno od centralnih načela hrišćanskog života (Ambigua, PG 91).

Sveti Jovan Damaskin sažima istočno predanje rečima:

„Treba znati da Bog sve unapred zna, ali ne predodređuje sve.“ (De Fide Orthodoxa, II, 30)

Takve formulacije ne predstavljaju umanjenje značaja blagodati, već pokušaj da se istovremeno očuvaju i božanska inicijativa i ljudska odgovornost.

Posmatrano u celini, dominantno svedočenje istočne patrističke tradicije pokazuje mnogo veću bliskost sa sinergijskim nego sa strogo monergističkim modelom spasenja.

Avgustin i razvoj zapadne tradicije

Svaka istorijska analiza ostala bi nepotpuna bez Avgustina Hiponskog.

U sukobu sa Pelagijem Avgustin snažno naglašava dubinu ljudske pokvarenosti i apsolutnu zavisnost čoveka od božanske milosti. Njegovi kasni spisi predstavljaju najvažniji istorijski izvor iz kojeg će kasnije proisteći mnoge karakteristike reformisane soteriologije.

Međutim, čak ni kod Avgustina ne nalazimo potpuno razvijenu reformisanu doktrinu regeneracije koja logički i kauzalno prethodi veri u obliku u kojem će ona biti sistematizovana tokom XVI i XVII veka.

Stoga je istorijski preciznije govoriti o kalvinizmu kao o doslednom razvoju jednog avgustinovskog toka zapadne teologije nego kao o neposrednom izrazu univerzalnog patrističkog konsenzusa.

Anglikanska perspektiva

Anglikanska tradicija zauzima jedinstveno mesto između reformacijskog i patrističkog nasleđa.

Iako Trideset i devet članova vere sadrže snažan naglasak na božanskoj inicijativi i predestinaciji, vodeći anglikanski teolozi poput Ričarda Hukera i Lanselota Endruza naglašavali su autoritet prvih vekova Crkve i kontinuitet sa patrističkom tradicijom.

Kasniji anglo-katolički pokret dodatno je učvrstio oslanjanje na oce i saborsko predanje. Nije slučajno što su mnogi savremeni anglikanski teolozi skloni sinergijskom modelu spasenja koji je bliži istočnoj patrističkoj tradiciji nego klasičnom reformisanom monergizmu.

Zaključak

Pitanje odnosa između vere i regeneracije ostaje jedno od najznačajnijih pitanja hrišćanske soteriologije. Reformisana tradicija razvila je koherentnu i biblijski argumentovanu doktrinu prema kojoj regeneracija prethodi veri i predstavlja njen uzrok. Takvo stanovište ne može biti odbačeno bez ozbiljne egzegetske rasprave.

Ipak, istorijsko-teološka analiza pokazuje da je znatno teže dokazati kako je ova doktrina predstavljala deo opšteprihvaćenog učenja drevne Crkve. Većina ranih otaca, naročito u grčkoj tradiciji, naglašava prvenstvo božanske blagodati, ali istovremeno čuva stvarnost ljudskog odgovora na Božji poziv.

Zbog toga se može zaključiti da kalvinistička doktrina regeneracije koja prethodi veri predstavlja legitimnu interpretaciju određenih biblijskih tekstova unutar avgustinovsko-reformisane tradicije, ali da ne uživa podršku consensus patrum niti se može smatrati dominantnim svedočenjem Crkve prvog milenijuma. Preovlađujuće patrističko predanje govori u prilog modelu u kojem blagodat prethodi, prati i omogućava veru, ali ne čini ljudski odgovor suvišnim.

Upravo u tom pitanju ostaje jedna od najvažnijih i najdubljih teoloških rasprava hrišćanske tradicije.