Draga braćo i sestre,
Anglikanska tradicija, kako volimo da kažemo, počiva na tri noge jednog istog stola:
Svetom Pismu, Svetom Predanju i Razumu.
Kada se jedno od toga ukloni, sto se ljulja.
Kada se uklone dve noge, sto više i nije sto — već nespretno improvizovan predmet koji nas uglavnom povređuje kada pokušamo da ga koristimo.
Zato danas govorimo o jednoj važnoj temi:
Pismu — ali Pismu čitanom u Crkvi, a ne u solističkom režimu.
1. Anglikanski princip: Pismo je vrhovni autoritet, ali ne i jedini tumač
Anglikanska teologija nikada nije učila da je Pismo usamljeno, napušteno na stolu, i da ga svako može tumačiti kako želi, pa makar rezultat ličio na teološku verziju modernog apstraktnog slikarstva.
Naprotiv:
Pismo ima prvenstvo u stvari spasenja.
Predanje Crkve pruža okvir u kojem razumemo tekst.
Razum, dar Božji, pomaže nam da izbegnemo hermeneutičke katastrofe koje nastaju kada se teologija svede na puko subjektivno osećanje.
Drugim rečima — nikome nije dozvoljeno da otvori Bibliju i ponaša se kao da je prvi hrišćanin u istoriji.
A ipak, takvi se čudesno množe.
2. Blaga anglikanska ironija: „Samo ja i Biblija“ — najbrži put do nove denominacije
U anglikanskom svetu veoma dobro znamo kako izgleda kada neko kaže:
„Meni Duh govori direktno, i zato mi predanje uopšte ne treba.“
To obično vodi do sledećih pojava:
novo „otkriće“ koje niko pre njega nije imao;
nova „crkvena zajednica“ od tri osobe (uključujući psa, ako lepo sedi tokom bogosluženja);
teologija koja uspešno kombinuje biblijske stihove i sopstvena osećanja, u fascinantno neobičnu smešu.
Mi u Anglikanskoj zajednici, uz finu dozu humora, kažemo:
„Da je Sveto Pismo moglo biti čitano bez Crkve, Bog bi poslao knjigu, a ne apostole.“
3. Akademski pristup: Pismo se tumači u svetlu apostolskog i katoličkog predanja
U anglikanskom bogoslovlju stoji čvrsta tvrdnja:
tekst Pisma nije nastao u vakuumu;
tumačen je u zajednici, kroz vekove;
čuvan je u liturgijskoj praksi;
potvrđen je kroz Vaseljenske sabore;
proveren je u iskustvu svetih.
To znači da:
Pismo bez Crkve nije anglikansko, nego anarhično.
Crkva bez Pisma nije anglikanska, nego institucionalno uspavana.
Anglikanska teologija zapravo pokušava da izbegne oba ekstrema — i to je njena lepota.
4. Kritika (fina, ali oštra): oni koji preskaču Tradiciju gube i Pismo i Razum
Postoji jedan tip vernika koji želi samo Pismo — ali ne želi nikoga da ga podseti na:
istorijski kontekst,
originalni jezik,
crkveno iskustvo,
patrističko tumačenje,
liturgijsku upotrebu.
Takvi ljudi često završe u veoma zanimljivim tumačenjima, koja bi, da su izgovorena u 16. veku pred Tomasom Krenmerom, verovatno dovela do dugog pogleda i tihe rečenice:
„Pa… to je svakako jedno viđenje.“
To je anglikanski način da se kaže:
„To nema nikakve veze ni sa Pismom, ni sa Tradicijom, ni sa Razumom.“
5. Šta da radimo? Anglikanski, razumno i saborski
1. Čitati Pismo redovno, ali i sa svetootačkim komentarima.
2. Uključiti razum, jer vera nije protiv razuma, nego ga pretpostavlja.
3. Poštovati liturgijsku i saborsku tradiciju — ona je naš učitelj.
4. Razlikovati osobni doživljaj od doktrine Crkve.
5. Razgovarati u zajednici, jer anglikanska teologija je uvek bila dijalog.
6. Biti ponizan pred tekstom, a ne nad tekstom.
7. Ne verovati svakom samozvanom tumaču, pa makar on imao najlepši YouTube kanal
6. Ohrabrenje za kraj: Pismo je beseda, a Crkva je zvučnik
Svetom Pismu pristupamo sa radošću, ali i sa poštovanjem.
Ne kao vlasnici, nego kao naslednici.
Ne kao solo-pevači, nego kao deo crkvenog hora.
Anglikanska tradicija nas uči da:
Pismo osvetljava naš put,
Predanje nas čuva od grešaka,
Razum nam pomaže da hodamo tim putem.
A kada sve troje rade zajedno, tada Crkva postaje ono što je uvek bila pozvana da bude:
mesto gde se Božja Reč sluša, razume i živi.
Amin.