Postoji jedna pojava o kojoj se retko govori otvoreno, možda zato što je neprijatna, a možda zato što se često skriva iza velikih reči poput vere, istine, duhovnosti i „brige za čoveka“. Reč je o trenutku kada odnos između duhovnog autoriteta i čoveka koji traga za smislom prestane da bude odnos poverenja i slobode, a počne da liči na odnos očekivane lojalnosti.
U zdravom i zrelom duhovnom odnosu čovek ima pravo da bira. Ima pravo da postavlja pitanja, da preispituje, da se udalji, da promeni mišljenje, pa čak i da krene potpuno drugačijim putem od onoga koji mu je neko preporučio. Duhovnost bez slobode vrlo lako postaje samo drugačiji oblik zavisnosti. Upravo zato zabrinjavaju situacije u kojima pojedini duhovni autoriteti nečiji odlazak ili odbijanje saradnje doživljavaju ne kao slobodan izbor, već kao ličnu uvredu.
Tada se često događa nešto paradoksalno. Ljudi koji govore o smirenju, ljubavi i veri počinju javno da komentarišu, omalovažavaju ili moralno procenjuju one koji su jednostavno odlučili da krenu drugim putem. Čovek koji je juče bio „dobronameran“, „blizak“ ili „duhovno zreo“ preko noći postaje simbol pogrešnog izbora, dokaz „zaslepljenosti“ ili predmet podsmeha.
U takvim trenucima teško je izbeći utisak da pitanje autoriteta ponekad postaje važnije od same duhovnosti.
Naravno, potreba za potvrdom i uticajem nije osobina samo religijskih zajednica. Slični obrasci mogu se prepoznati u politici, ideološkim pokretima, pa čak i u savremenoj kulturi javnog uticaja. Gde god postoji osećaj da ljudi „pripadaju“ određenom autoritetu, postoji i opasnost da se njihov odlazak doživi kao izdaja, a ne kao legitimno pravo na lični izbor.
Možda je upravo zato pitanje slobode jedno od najvažnijih pitanja svake autentične duhovnosti. Jer vera koja mora da se nameće, kontroliše ili brani stalnim napadima na one koji odlaze postepeno gubi unutrašnju sigurnost. Istinski duhovan čovek razume da se poverenje ne može iznuditi, kao što se ni vera ne može održavati pritiskom.
Posebno je problematično kada se lični konflikti predstavljaju kao „borba za istinu“ ili „odbrana vere“. Istorija pokazuje koliko lako ljudska povređenost može biti obučena u religijski jezik. Tada kritika više ne služi razumevanju ili istini, već postaje način disciplinovanja onih koji su pokazali samostalnost.
To ne znači da neslaganja ne postoje niti da svaki odlazak mora biti opravdan. Razlike među ljudima su prirodne, kao što su prirodna i razočaranja, sukobi i udaljavanja. Međutim, način na koji se neko odnosi prema ljudima koji su otišli često govori više o njemu samom nego o onima koji su otišli.
Postoji velika razlika između čoveka koji sa tugom prihvata da ga neko više ne želi slediti i čoveka koji ne može da podnese činjenicu da više nema uticaj nad drugima.
Savremeno društvo ionako je već dovoljno opterećeno podelama, netrpeljivošću i stalnom potrebom za moralnim svrstavanjima. U takvoj atmosferi posebno je važno sačuvati sposobnost dostojanstvenog razilaženja. Ne mora svaki odlazak postati javni sukob. Ne mora svako neslaganje prerasti u potrebu da se druga strana moralno diskvalifikuje.
Ponekad je ćutanje zrelije od osude.
Ponekad je prihvatanje tuđe slobode veći znak duhovne snage nego potreba da se po svaku cenu zadrži autoritet.
I možda prava duhovnost ne počinje onda kada čovek nauči kako da vodi druge, već onda kada prestane da se plaši njihove slobode.
P.P.