„Pakao je prazan, a svi đavoli su ovde.“ — William Shakespeare
Poštovane koleginice i kolege,
dame i gospodo,
i svi oni koji su ovde jer su slučajno kliknuli pogrešan link,
Shakespeareova misao „Pakao je prazan, a svi đavoli su ovde“ predstavlja jednu od onih rečenica koje su opasno kratke, a intelektualno skupe. Ona ne nudi utehu, ne ostavlja prostor za izgovore i, što je najnezgodnije, ne upućuje prstom ni na koga drugog osim — implicitno — na nas same.
1. Dekonstrukcija mita o paklu
Tradicionalno, pakao je zamišljen kao mesto: udaljeno, podzemno, metafizičko i, što je ključno, odvojeno od svakodnevnog života. U toj predstavi, zlo ima adresu. Shakespeare tu adresu briše. Ako je pakao prazan, onda problem nije „tamo negde“. Problem je ovde. Među ljudima. Na sastancima. U komentarima ispod vesti. U saobraćaju ponedeljkom ujutru.
Drugim rečima, pakao nije lokacija — on je društveni proces.
2. Đavoli bez rogova
Šekspir ne govori o demonskim bićima sa repovima i vilama. Njegovi „đavoli“ su racionalni, elokventni i često vrlo pristojni. Nose odela, uniforme, titule i ponekad diplome. Oni ne viču — oni objašnjavaju. Ne ubijaju strastveno — već administrativno.
Akademski rečeno:
zlo je najopasnije kada je normalizovano, birokratizovano i racionalizovano.
I da, često dolazi sa PowerPoint prezentacijom.
3. Humor kao odbrambeni mehanizam razuma
Dozvolite malu dozu humora, jer bez njega bi ova tema zahtevala terapeuta. Ako su svi đavoli ovde, dobra vest je da pakao više ne zahteva putne troškove. Loša vest je da ga svakodnevno sami održavamo — besplatno, volonterski i sa visokim stepenom emocionalne uključenosti.
Ironija je u tome što se ljudi najčešće smatraju „žrtvama sistema“, dok istovremeno sistem funkcioniše isključivo zahvaljujući ljudima koji kažu:
„Znam da nije u redu, ali takva su pravila.“
Đavo, ispostavlja se, obožava rečenicu „Ja samo radim svoj posao.“
4. Motivaciona dimenzija: gde je izlaz?
Ako smo mi ti koji punimo prazni pakao, onda iz toga sledi logičan, ali optimističan zaključak:
mi ga možemo i isprazniti.
To ne zahteva herojske podvige. Dovoljni su mali, ali dosledni akti odgovornosti:
- razmišljanje pre nego što govorimo,
- integritet kada niko ne gleda,
- hrabrost da budemo neprijatni u ime istine,
- i luksuz da priznamo sopstvene greške (što je, ruku na srce, danas revolucionaran čin).
5. Zaključak
Shakespeare nas ne optužuje da bi nas obeshrabrio, već da bi nas probudio. Njegova poruka nije nihilistička, već duboko humanistička:
ako zlo nije metafizička sudbina, već ljudski izbor — onda je i dobro isto to.
Pakao je prazan.
Đavoli su ovde.
Ali isto tako — ovde su i odgovornost, razum, empatija i nada.
A izbor, koliko god to zvučalo neprijatno akademski precizno, ostaje — naš.
Hvala na pažnji.
I ne brinite: ovo predavanje nije imalo za cilj da vas učini boljim ljudima — već svesnijim.
Što je, istorijski gledano, daleko opasnije.