Braćo i sestre,

u tišini Velikog četvrtka stojimo pred ogoljenim oltarom. Sve je uklonjeno — platna, sveće, ukrasi. Ono što je do juče bilo znak svetosti sada izgleda prazno, gotovo napušteno. I možda nas ta slika uznemirava. Možda bismo radije da je oltar ostao isti, lep, uređen, siguran. Ali upravo u toj praznini počinje istina.

Jer šta zapravo gledamo? Ne samo kamen ili drvo bez ukrasa, već ogledalo sveta u kome živimo. Svet u kome su mnogi ogoljeni — lišeni dostojanstva, sigurnosti, glasa. Svet u kome se ljudi prečesto svode na broj, na problem, na teret. Oltar bez svega razotkriva ono što često ne želimo da vidimo: da patnja nije daleko, da nepravda nije apstraktna, i da tišina može biti saučesnik.

A gde smo mi u toj slici?

Ako je sve skinuto, onda više nema mesta za skrivanja iza forme, iza običaja, iza lepih reči. Ostaje samo pitanje srca. Da li naša vera živi samo dok sve izgleda uređeno, ili opstaje i kada se suoči sa prazninom? Da li smo spremni da u toj tišini čujemo glas onih koji su gurnuti na ivicu?

Jer vera koja ne vidi čoveka — nije vera koja menja svet.

Ogoljeni oltar nas poziva da i sami skinemo ono što nas udaljava jedne od drugih: ravnodušnost, strah, predrasude. Poziva nas da pogledamo bližnjeg bez etikete, bez distance, bez izgovora. Da priznamo da svet ne može biti isceljen dok god zatvaramo oči pred njegovim ranama.

Možda je najteže ostati u toj praznini. Ne popuniti je odmah rečima, ne pobeći od nelagode. Ali upravo tu, u toj ogoljenosti, rađa se mogućnost istinske promene. Tu učimo da svetost nije u onome što blista, već u onome što se deli. U ruci koja se pruža. U glasu koji brani. U hrabrosti da se stane uz onoga koji je sam.

I zato, braćo i sestre, ovaj ogoljeni oltar nije znak poraza. To je početak. To je prostor koji čeka da bude ispunjen ne ukrasima, već životom koji svedoči ljubav — stvarnu, konkretnu, zahtevnu.

Ako ga tako shvatimo, onda praznina više nije praznina. Ona postaje obećanje.

A pitanje koje ostaje pred svakim od nas jeste: čime ćemo je ispuniti?